Tragedija Mosula na grčki način: Kako je Eshilova “Orestija” postala komad o iračkom gradu razorenom ratom

Piše ALISA DŽ. RUBIN

0
Sergej Ponomarev za Njujork tajms

MOSUL, Irak – U ovom gradu razorenom ratom, studenti glume krajem marta zaputili su se na probu, preko gomila zdrobljenog betona, pazeći se stepenica koje bi mogle da popuste, kružeći oko lokvi štrokave vode i uvek na bezbednoj udaljenosti od naoružanika.

“Ne moramo da glumimo tragediju”, kaže Mustafa Dargam (19), pokazujući na uništenu fasadu Instituta za lepe umetnosti, na pauzi probe “Orestije”, starogrčke trilogije koju je napisao Eshil. “Ova predstava govori o realnosti u Mosulu.”

Grčke tragedije možda su stare 2.500 godina, ali pozorišni reditelji i danas ih doživljavaju kao izuzetno rezonantne, a neretko ih režiraju kao savremene postavke i na različite načine ističu kako ponos i strast, drevno i moderno, mogu iskrvariti i ostaviti društvo u ruševinama.

Švajcarski pozorišni režiser Milo Rau ide korak dalje. U provokativnom manifestu koji je objavio kada je došao na čelo pozorišne kompanije NTGent sa sedištem u Belgiji, on je obećao da će u konfliktnim zonama realizovati jednu predstavu godišnje, bilo da je reč o probama ili o igranjima. Njegova ideja je da redefiniše pozorište, tako da se klasici rekonstruišu za 21. vek koji su obeležili rat i terorizam.

U ovom slučaju, on nastoji da izmeša tragediju Mosula sa onom Atrejevih, dinastije koja ima centralnu ulogu u trilogiji. Njegova verzija, “Orestija u Mosulu”, fokusira se na večitu temu: začarani krug osvete i borba da se ona iskoreni. Sam Mosul postaje lik za sebe.

Irački glumci ne mogu lako da dobiju vize za Zapad, pa produkcija kombinuje video-klipove učesnika koji raspravljaju o predstavi i održavaju probe u Mosulu sa izvedbama uživo sedmoro evropskih glumaca. Predstava će do kraja godine obići čitavu Evropu.

“Želeo sam da uradim ono što tragedija znači, kada je svaka odluka pogrešna, kada ne postoji pravi izbor”, kaže Rau.

Mogao je to da učini i na boljem mestu. Ovde je invazija Islamske države, i njen poraz, dovela do toga da Mosul postane grad žrtava i uzurpatora, ali i onih koji su oba istovremeno. Ovo je mesto sumnje, doušnici su posvuda, a svakodnevni život je bolno težak.

Glumci poput Dargama primetili su da je Rauov tim započeo posao u zabludi, fokusirajući se na invaziju Islamske države, i potpuno nesvestan drugih aspekata života u Mosulu. Pošto “belgijska grupa”, kako ih Dargam naziva, nikada nije pitala, on nikada nije ni pomenuo da je njegovog oca, pukovnika u iračkoj vojsci, ubila Al Kaida kada je Dargam imao svega deset godina.

Probe su počele kada je “belgijski tim” počeo da iznosi stolove napolje. Štefan Blaske i Rau zadali su kompjuterima da obrade scenario. Rauov pristup pisanju je prilično slobodan, a u “Orestiji u Mosulu” on kombinuje delove originalnog teksta sa materijalom koji je njegov tim prikupio istraživanjem i u razgovorima sa glumcima.

Mosul danas jedva da funkcioniše, a svi građani žive u strahu da će ponovo doći do rata. Vladavina Islamske države ukrala je ne samo njihov stari način života već i dušu ovog grada. Knjige su spaljene, umetnost ukinuta, zadovoljstva zabranjena.

Za mlade iračke glumce, od kojih većina nikada nije pročitala “Orestiju”, Rau je morao da na beloj tabli crta dijagrame kako bi im objasnio zaplet, likove i koji je ulog. Ukratko: u prvoj tragediji Agamemnon, koji je žrtvovao svoju ćerku Ifigeniju da umiri more, vraća se nakon deset godina kući, da bi ga ubila sopstvena žena. U drugoj, Agamemnonov sin Orest i ćerka Elektra otkrivaju kako je njihov otac umro, a Orest se sveti njihovoj majci. U poslednjoj tragediji, Oresta progone Furije, drevne boginje koje žele da on plati za majčino ubistvo. Tamo mu sudi boginja Atina, a na kraju mu presuđuju sami Atinjani.

Rauova odluka da se u trećem delu Orest i Pilad, najbolji prijatelji, poljube u usta izazvala je kontroverzu. Nekim iračkim glumcima bilo je veoma neprijatno. Evropljani i Iračani su ustanovili – ili su to makar pokušali da učine – razliku između poljupca na sceni i pravog poljupca.

Sergej Ponomarev za Njujork tajms

Poslednja scena u predstavi – Orestovo suđenje – ona je u kojoj se konačno vidi koliko je Rauova i Blaskeova vizija pozorišta uzbudljiva. Eshil pita treba li Oresta kazniti smrću zato što je ubio sopstvenu majku, ili mu treba oprostiti. U snimljenoj verziji, Dargam i sedmoro njegovih kolega igraju porotu koja ne uspeva da donese jednoglasnu odluku.

Kitam Idres (59), učiteljica čijeg je supruga ubila Al Kaida, igra boginju Atinu. Ona izgovara: “Ja glasam za mir. Lanac ubijanja mora prestati.”

U tom trenutku, ona je kao glas nade za Atinu i Mosul. Ali šta se dešava u stvarnosti, kada porota lično poznaje žrtve i gledala ih je kako pate?

U video-klipovima nalazi se i snimak glumaca koji igraju porotnike dok razgovaraju o sudbini ubica Islamske države. Bes i strast su očigledni.

“Ako su nas osudili na smrt, i oni treba da budu osuđeni na smrt”, kaže jedan mladi glumac.

Kada je došlo vreme da glasaju, niko nije podigao ruku za smrtnu kaznu, ali niko nije mogao da glasa ni za oproštaj.

© 2019 The New York Times