“To što je nuđeno Srbiji u Rambujeu, Srbija ne može više nikad da dobije. I ne postoje zli i pokvareni Amerikanci koji su nas iznenada i pod okriljem noći bombardovali”: Profesor Vladan Kutlešić u velikom dosijeu o KiM u novom Nedeljniku

3
Fotografija iz aprila 1989. sa ulica Prištine. Profimedia

U narednih godinu dana, sva je prilika, pitanje Kosova će možda biti razmršeno. Evropska unija planira da, pod nemačkim predsedavanjem, do kraja godine pokuša da obezbedi “sveobuhvatni sporazum”, dok Amerikanci, posebno ako predsednik Donald Tramp osvoji novi mandat, planiraju ozbiljna ulaganja, ali i potencijalno novi sporazum, po isteku jednogodišnjeg moratorijuma koji je potpisan u Vašingtonu.

Ali centralno pitanje je, ako se već rešava status Kosova, kakav on može da bude. Da li je realno da se dva miliona Albanaca vrati da živi pod upravom Beograda? Da li je moguća podela? I da li je moguće priznanje Kosova od Beograda u zamenu za ustupke? Ili možda neko “meko” prelazno rešenje koje ne bi uključivalo direktno priznanje, ali bi podrazumevalo prihvatanje Kosova kao člana UN…

Odgovor na to pitanje, naravno, u ovom trenutku nema niko. Sve se svodi na želje, u zavisnosti od ugla gledanja.

A dok traje traganje za konačnim rešenjem, valjalo bi podsetiti na sve propuštene šanse, ali i uzroke problema koji traju, pa može se slobodno reći, više od pola veka.

Sada, prvi put za Nedeljnik govori profesor Ustavnog prava Vladan Kutlešić koji je sa srpske strane bio zadužen da vodi te tajne pregovore o pravnoj budućnosti Kosova i pojačanoj autonomiji.

“Godinu dana pre Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čoveka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O’Brajan, specijalni savetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg poverenja. On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da reši status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, posle čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea”, otkriva Kutlešić za Nedeljnik.

Ceo dosije objavljen je u rođendanskom broju Nedeljnika, na povećanom broju strana

Svi čitaoci na poklon dobijaju knjigu o Paji Vuisiću i novi broj Njujork tajmsa na srpskom

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs

3 KOMENTARA

  1. Profesor Kutlešić jedobar stručnjak tu nema dileme ali kao da se stidi reći da smo u tu vreme zamajavani od strane Amerike jer je bio pritisak Nemačke, Velike Britanije i Francuske da se SR Jugoslavija bombarduje. Ključ neuspeha u Rambujeu
    (Ovaj neuspeh važi samo za Srpsku stranu, jer su Šiptari sa KiM postigli cilj da Srbija bude bombardovana) bio je aneks B, odnosno vojni aneks ugovora u kojem je traženo da NATO okupira celu Jugoslaviju, od Horgoša do Dragaša, da NATO trupe imaju pravo korišćenja drumskog, železničkog, pomorskog i avio-saobraćaja u celoj SR Jugoslaviji bez ikakve nadoknade, pravo na korišćenje radio i TV stanica, pravo na osnivanje svojih vojni baza gde god požele, sve opet bez nadoknade, bez obaveze pridržavanja zakona Srbije i SRJ, odnosno juresdikcije njenih vlasti, od kojih se opet traži i zahteva da poštuju sva naređenja NATO. Ovo nije bio nikakav dogovor, nego ultimatum i potpuna okupacija zemlje.
    Prethodno je Jugoslovensko-Srpska delegacija u Rambujeu prihvatila politički tekst sporazuma o KiM, koji je uključivao i NATO prisustvo u Južnoj Srpskoj pokrajini.
    Šiptari su bili iznenađeni prihvatanjem i onda je usledila zamka nekoliko sati pre potpisivanja. Srpska delegacija je odbila aneks B . Osim Amerikanaca niko drugi nije znao za aneks B.
    Američki pregovarač Kristofer Hil i austrijski diplomata Volfgang Petrič insistirali su na aneksu B , dok je Ruski pregovarač Boris Majorski odbio da se raspravlja o ansksu. Na zapadu niko nije ni znao za aneks B , samo su poslanici Donjeg doma britanskog parlamenta upoznati sa tim tek posle sedam dana od početka bombardovanja i početka agresije NATO alijanse na SR Jugoslaviju.
    Američki Kongres nikad nije raspravljao o aneksu B. Henri Kisindžer je kasnije izjavio: “Aneks B je bila ta lestvica tako visoko postavljena da Srbi ne mogu nikad da je preskoče . Bilo je potrebno bombardovanja, pa su to i dobili”.
    NARAVOUČENIJE : Svi koji sada pregovaraju u Briselu u vezi pitanja sa KiM i našim ulaskom u EU, trbalo bi dobro da prouče sve “suptilnosti” Rambujea. Ne zbog toga da bi nas mogli ponovo bombardovati jer u međuvremenu svet se promenio , već da shvatimo kontuinitet zapadne politike prema Srbiji, koju neki kao SAD nešto koriguju svoje stavove.
    EU stalno drži stranu Šiptarima, čak i oko dogovorenih stvari, privatne, crkvene i državne imovine. Zapad pokušava da divljački opljačka vlasništvo države Srbije.
    Mnogi od agresora i krvoloka koristi resurse Srbije na KiM ; general Vesli Klark, rođaci Medlin Olbrajt, rođaci zlikovca Vilijama Voketa, Bil Klinton ima takođe neki biznis. Srbija neće biti primljena u EU dok ne prizna tkz državu “Kosovo”.
    A to neće nikad biti.

    • Bravo.
      Cak i da priznamo odcepljenje KiM, nebismo usli u EU, to je jedna surova istina.
      EU toboz daje garancije ako prihvatimo KiM kao drzavu i damo im tapiju da ce se ubrzati nas put u EU. Ubrzati ali nikad nebismo ostvarili punopravno clanstvo, oni ne postuju ni potpisane dogovore a tek data obecanja. Ne postoji garancija ni da ce EU kao garant naterati albance na stvaranje SZO. Moze li Srbija ista uciniti da ih na to natera?
      – Isto bi bilo i sa njihovim garancija za ulazak Srbije u EU.
      Da su nas doista hteli u EU, nikad nas ne bi bombardovali.

  2. Када неко нешто тврди, па још и у политици, и још и напише “никада”, јасно је да је у свом знању веома ограничен.

Comments are closed.