Šta kada terapija ne pomaže (odmah)

Niko nije toliko (dugo) zbijao šale na račun svojih odlazaka kod psihijatra kao Vudi Alen, koji je čak i, kako je sam rekao, zaradio nešto od toga. Izuzetno je malo onih koji mogu da snimaju filmove o tome, a još manje da se smeju svom stanju koje ih obuzme do nefunkcionalnosti. Depresija je protivnik teške kategorije, udara nisko i s obe šake jako, ali nije nepobediva, iako se onome ko je gleda u oči ona vrlo često čini kao Golijat. Teško je to razumeti ako niste u tom ringu. Aleksandar Stanković, o čijoj borbi sa depresijom možete da čitate u Nedeljniku i na sajtu velikeprice.com kao feljton odlomaka iz knjige, i sam je rekao da nije baš moguće biti duhovit i ubaciti dozu ironije kada se piše o svojoj (četrnaestogodišnjoj) borbi.

„Pišem da bih pomogao sebi“, iskren je Stanković.

Vudi je snimao filmove, ali pre svega, nije potonuo duboko, kako je rekao, zahvaljujući odlascima kod psihijatra.

„Nisam siguran da bih to mogao bez psihoterapije“, rekao je on.

Ali, do odlaska kod psihoterapeuta ili psihijatra od pojave simptoma, najčešće je dug put.

„Osobe koje imaju depresiju najčešće najpre pokušavaju da pomognu same sebi na različite nemedicinske načine, kroz alternativne metode, pojačanu socijalizaciju ili kroz neke oblike zabave ili zavisnosti, odlažući odlazak kod psihijatra“, kaže za Nedeljnik dr Aleksandra Dutina, spec. psihijatrije, sa Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. „Društvo takođe često depresiju ne prepoznaje kao bolest, već kao slabost ili osobinu, pa se obolelom kaže da ’samo treba da se pokrene i sve će se rešiti’, da je to ’lenjost a ne bolest’, da osoba ’traži pažnju’. Ovakve rečenice kojima se tegobe negiraju a bolest predstavlja kao životni izbor, doprinose da se oboleli oseća usamljeno i neshvaćeno, što dodatno može produbiti patnju sa kojom se osoba nosi.“

Psihijatru se oboleli javljaju onda kad je njihovo svakodnevno funkcionisanje znatno poremećeno ili se jave suicidalna promišljanja, nastavlja dr Aleksandra Dutina. „Osoba koja se prvi put javlja psihijatru obično ima strahove i nedoumice vezane za terapiju.“

Pitanja je bezbroj u ionako anksioznom umu. Mnogi iz straha i odustaju dok ne dođe do nepodnošljivosti.

„Najčešći su strahovi od neželjenih efekata i od stvaranja zavisnosti od lekova“, ističe psihijatrica Dutina. „Oboleli se plaše da će antidepresivi da ih izmene, da će ih okolina doživljavati drugačije, da će lek morati da piju doživotno. Česta je samostigmatizacija.“

Zato nije neuobičajeno da mnogi odustaju i posustaju, lutaju ili prekinu lečenje.

Jedna mlada žena koja se godinama sama borila s anksioznošću i depresijom, kaže da se zaista zalaže za to da treba otići kod stručnjaka onda kada se osoba bori s takvim stanjem. „Žao mi je što nisam znala da im se obratim odmah po pojavi prvih znakova, a ne da idem sama kroz život s tim“, kaže ona. Nisu odmah svi lekovi pomogli, neke je morala da menja zbog fizičkih simptoma, neke je bez konsultacije prekidala; lek koji joj je prvobitno pomogao, ponovo je tražila da se uvede po pogoršanju simptoma, iako je psihijatrica savetovala suprotno i bila je u pravu – uopšte joj nije odgovarao ovoga puta. Ali, kada se ustalila s lečenjem i dobila lek koji funkcioniše – osetila se mnogo bolje. Naravno, tu borba nije prestala. „Osećam strah i pitam se da li će mi i dalje pomagati, šta ako mi bude gore, da li ću morati doživotno da ih pijem… plus realni problemi oko posla i slično, ali zaista mislim da treba ići kod psihijatra“, kaže ona.

Doktorka Dutina kaže da je važno „objasniti pacijentu prirodu njegove bolesti ili stanja, zašto se uvodi lek i na koji način će on delovati i redukovati simptome, koliko će leku trebati da počne da deluje, koliko dugo bi lek trebalo da se pije, koliko će često dolaziti na kontrole i kada se treba javiti na vanrednu kontrolu“.

„Važno je naglasiti da antidepresivi ne stvaraju zavisnost i da se njihova upotreba može bezbedno prekinuti uz savete psihijatra. Takođe, pacijenta treba upoznati sa najčešćim neželjenim efektima na lek, ali im i objasniti da ukoliko budu loše reagovali na lek ili izostane željeni terapijski efekat, lek može da se promeni i uvede drugi. Pacijentima je lakše da se tokom lečenja osećaju pripremljeno za ceo proces, da imaju doživljaj da aktivno učestvuju i da imaju neku vrstu kontrole u svemu, što doprinosi samopoštovanju i samopouzdanju koje je najčešće sniženo kod ovih osoba.“

Iskren razgovor sa pacijentom, tokom kojeg se pacijent oseća slobodno da svoje tegobe, strahove i nedoumice iznese i tokom kojeg je dobio razumevanje, podršku i jasne informacije, doprinosi stvaranju poverenja u terapeuta koje je važno za ceo tok lečenja, konstatuje naša sagovornica.

„Poverenje i sigurnost koju pacijent oseća u odnosu sa terapeutom ključni su kada dođe do zastoja u lečenju, pogoršanja stanja, neophodnosti da se lek promeni, poveća doza starog ili uključi novi lek u terapiju. U tim situacijama trebalo bi sa pacijentom razmotriti okolnosti koje su do toga dovele, da li je pre toga terapija korigovana ili je bilo nekih važnih događaja u životu pacijenta.“

Neretko se dešava da, kako navodi dr Aleksandra Dutina, pacijent čim oseti poboljšanje, samoinicijativno prestane da pije lekove i simptomi se brzo vrate. Ili da se zbog nekih negativnih životnih događaja stanje pogorša i pored terapije. „Takve trenutke uvek treba posmatrati kao prilike u kojima pacijent i terapeut mogu nešto novo da saznaju o ličnosti i bolesti pacijenta i da prema tome osmisle nove strategije za dalji tretman kako bi se smanjila mogućnost da se takve situacije ponove u budućnosti.“

Svrha psihoterapije je da vas oslobodi, kako je lepo sažeo čuveni egzistencijalni psihoterapeut Rolo Mej. Ali to ne znači da će lečenje uvek ići linearno i da će sve odmah sutradan biti bolje. Depresija nije jedinstvena bolest i treba joj pristupiti individualno. Ne odustati ni kada deluje kao da nema kraja. Jer, kako bi rekao Vudi, koji je najbolji (doživotni) pacijent: to je kao odlazak na časove klavira – pet godina ne vidite nikakav napredak. A onda, odjednom znate da svirate klavir.

„Depresija je bolest koja može imati različit tok. Nekad osoba doživi samo jednu epizodu tokom života, a nekad osoba doživi prvu epizodu i nakon toga godinama ili decenijama bude u remisiji do pojave sledeće epizode. Ali priroda bolesti može biti i takva da su epizode česte ili da dugo traju i da je neophodno kontinuirano uzimanje terapije i više godina“, kaže doktorka Dutina. „Pacijenti onda u nekim trenucima mogu da se osete obeshrabreno i beznadežno, da imaju doživljaj da terapija ne deluje, da im ništa ne može pomoći, da će se zauvek tako osećati. U takvim situacijama treba podržati pacijenta da nastavi sa terapijom, razmotriti terapijski plan, osmisliti sa pacijentom aktivnosti koje mogu pozitivno da utiču na njegovo svakodnevno funkcionisanje, ohrabriti ga da istraži svoja interesovanja, kreativnost i pronađe nove hobije, kao i da razgovara sa svojom porodicom o tome kako se oseća.“

Klinika Mejo, pišući o rezistentnoj vrsti depresije, navodi da postoje oni kod kojih se simptomi skoro ne popravljaju i nisu im dovoljni antidepresivi ili odlasci kod psihoterapeuta, te da tada treba videti da li možda postoji i neki fizički uzrok (kao problem sa štitnom žlezdom), ili još neki poremećaj, a psihijatar će znati kako tome da pristupi. Možda čak treba promeniti i terapeuta ili vrstu psihoterapije (možda dodati porodičnu, bračnu, kognitivno-bihevioralnu…).

Pored psihijatra, za uspešno lečenje važna je i podrška zajednice, tj. porodice i prijatelja pacijenta, naglašava doktorka Dutina. „Skladni odnosi u porodici i negovanje bliskih prijateljstava faktori su koji mogu značajno da doprinesu bržem oporavku, pravovremenom reagovanju ako dođe do pogoršanja stanja i lakšem nošenju sa bolešću. Iskren razgovor sa bliskom osobom u kome osoba može, bez osuđivanja ili minimiziranja od strane sagovornika, da iznese svoja osećanja i tegobe jeste lekovit. Doživljaj prihvaćenosti, razumevanja i sigurnosti od strane članova porodice i prijatelja deluje umirujuće, daje nadu i optimizam i podstiče aktivaciju svih kapaciteta osobe za oporavak.“

Aleksandar Stanković je, govoreći o svojoj borbi za Index.hr, naveo: „Ne mora se leći u krevet i misliti da je sve na ovome svetu propalo. Naravno da ima više vrsta depresije i ne postoji univerzalni lek za sve, ali znam koliko je meni samome, kad mi je bilo najgore, značilo videti da postoje ljudi koji boluju od depresije, a normalno žive i rade. To mi je strašno pomoglo.“