„Određena dešavanja u svetu oko nas, ali i među nama samima, ubedljivo prete da bi 21. vek mogao biti označen kao ‘vek populizma’. Antiintelektualna klima, koja više i ne pokušava da se prikrije, pogoduje razvoju grotesknih misaonih plodova, ne i bez izvesne humornosti“, piše u autorskom tekstu za novi broj Nedeljnika predsednik SANU Vladimir Kostić.
Kostić u tekstu za Nedeljnik navodi da o odnosu politike i intelektualaca mudro ćuti, uz uverenje da je njihova potreba da shvate stanje i formiraju sopstvena gledišta naspram „komparativnog kolektiviteta“ veća nego „kod prosečnog građanina, koji je, ne potcenjujmo ga, takođe ima“.
„Kakav je odnos intelektualca i elita, ili ispravnije, bilo koje od elita kojima bi mogao da pripada? Postoje brojne i heterogene elite, pa i, zašto da ne, brojne i heterogene pseudoelite – ishitrene klasifikacije prevashodno govore o društvenom kontekstu i poziciji sa koje se takve klasifikacije iznose.
Uprkos činjenici da sam odrastao u vremenu kada je odrednica ‘elita’ bila gotovo pogrdna i optužujuća, da iskreno verujem da se ona zapravo odnosi na one pojedince koji imaju znanje i imaginaciju da iz različitih, pa i nepoželjnih uglova sagledaju fenomene i pravce u kojima se određeno društvo kreće, da pri tome ne robuju nikakvim, a posebno ne ideološkim predrasudama u obračunu ili suočavanju sa kolektivnim zabludama i mitovima, ali i pri ličnom egzorcizmu u obračunu sa đavolom u sebi, uz očuvan osećaj dužnosti prema opštem i spremnost da se upuste u rizik iskazivanja mišljenja, bez obzira na to da li je u kontradikciji sa očekivanjima kolektivnog uva“, piše Kostić.
On u ovom tekstu insistira na odrednici pojedinci, jer je se „možda besmisleno i neopravdano“ boji da ih svaka kolektivizacija ovih principa, eventualno partokratsko ujedinjavanje takvih pojedinaca, kao svaka institucija konačno, razlaže na igre moći i uticaja, osećaj obaveze prema organizovanoj grupi.
„Tako i nastaje prostor u kome postojimo mi i oni (ko smo mi, a ko su oni, nije ni preterano važno). Moj doživljaj elite se, uz prihvatanje zaključka da sam sociološki diletant, mahom ograničava na beznadežno usamljene i najčešće neshvaćene pojedince, sa pameću i znanjem, ali ne manje i očuvanom skepsom prema sebi i okolini u kojoj žive (što ne znači da je manje vole – naprotiv!). U ovom mom pojednostavljivanju, onog momenta u kontinuitetu i aktuelnosti svog delovanja kada „elita“ koju sam opisao postane poželjna u bilo kom smislu sem u smislu navedenih postulata, ona više nije elita ili bar ne elita kako je ja, možda naivno, možda glupo, podrazumevam i trebam. Odgovorna izvršna (ili kakva druga) vlast postaje nešto prosvećenija kada shvati da su joj takve ličnosti korisnije od organizovanih grupa koje poput mantri izgovaraju rečenice koje ne nose nikakav rizik, nikakvu sumnju i nikakvu različitost“, navodi Kostić.
Kostić u ovom tekstu navodi i da sem javnosti (ili njenih stratuma) ne vidi ko bi drugi imao pravo da određuje ko je, a ko nije intelektualac.
„Nažalost, odavno svaka vlast, u korelaciji sa svojom autoritarnošću, sebe nekritično izjednačava sa narodom, državom, kulturom i civilizacijom, pa kada neko kritikuje njene delove, a posebno centre političke moći, lako biva optužen da kritikuje i mrzi celo društvo. Da se ponovo oslonim na Čomskog, koji citira priču o kralju Ahavu koji poziva k sebi proroka Iliju i napada ga zbog kritičkih opaski koje je izrekao o njemu. Međutim, kralj to čini pitanjem: ‘Zašto si ti mrzitelj Izrailja?’ Uostalom, na našem primeru, dozvoliću sebi da ponovim uverenje da je Srbiju moguće voleti na više načina“, piše između ostalog Vladimir Kostić.
OPŠIRNI AUTORSKI TEKST VLADIMIRA KOSTIĆA ČITAJTE U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 26. JULA.
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Napomena: Naredni broj Nedeljnika izlazi 8. avgusta.
Tagovi
