Sklapanje mira, sto godina kasnije: O Versajskom sporazumu nema ko da piše…

PIŠU ALEN GARIGU I ŽAN POL GIŠAR

0
Otvaranje Versajske mirovne konferencije. Foto Profimedia

Hoće li Versajski sporazum, potpisan 28. juna 1919. kako bi stavio tačku na Prvi svetski rat i uveo novi svetski poredak, biti pominjan 2019? Najverovatnije neće, osim da bi se ukazalo na njegove propuste. On nije uspeo da ispuni nade koje je kraj rata bio probudio.

Poražene strane kritikovale su ga kao nepravedan, dok pobedničke nisu uspele da se oko njega saglase; zameraju mu se nemogućnost da uvede stabilan međunarodni poredak, ekscesi prema Nemačkoj, uloga u usponu nacizma i, posledično, izbijanju Drugog svetskog rata – do te mere da određeni istoričari tvrde da je postojao samo jedan svetski rat. Nakon kritika, Versajski mir pao je u zaborav. Ipak, njegova priča još traje.

U junu 1919. godine Vajmarska republika morala je nevoljno da pristane da potpiše ovaj sporazum bez namere da ga poštuje. Za nju je član 231 (koji je za rat pre svih okrivio Nemačku i na osnovu kog je ona morala da plaća ogromne reparacije) bio dvostruka kazna – kako ekonomska, tako i moralna. U knjizi Ekonomske posledice mira, izdatoj 1919. godine, na koju se mnogi i dan-danas pozivaju, ekonomista Džon Mejnard Kejns doprineo je izgradnji viđenja prema kom je Versajski sporazum rezultirao „neuspelim mirom“.

Kejns je učestvovao u pregovorima u Parizu kao predstavnik britanskog ministarstva ekonomije i finansija u vladi premijera Dejvida Lojda Džordža, vođe Liberalne partije – čiji je član bio i sam Kejns. On je veoma aktivno učestvovao u određenim etapama pregovora i bez oklevanja je iznosio svoje stavove vezane za iznos reparacija, snabdevanje Nemačke i pitanje granica. Francuska delegacija bila je šokirana njegovom rezervisanošću prema vraćanju Alzasa Francuskoj. Ovaj visoki funkcioner britanske države u diskusijama je delovao toliko blizak pozicijama poraženih sila da je, na primer, Andre Tardiju, desna ruka Žorža Klemansoa, pričao kako je Kejns „od reči do reči“ponavljao nemačke argumente.

Kejns, kao pregovarač, bio je čist proizvod britanskog elitizma: sin moćnog kembričkog profesora i buduće gradonačelnice tog grada, i sam je postao renomirani akademik i urednik Ikonomik džornala (The Economic Journal). Pripadao je zatvorenom klubu Kembričkih apostola Kings koledža, kao i Blumsberi grupi u kojoj se družio sa intelektualcima – piscem Litonom Strahijem, slikarom Dankanom Grantom, Vanesom Bel i njenom sestrom Virdžinijom Vulf. Ovaj uticajni intelektualac uvek se okruživao prestižnim prijateljima, uglednim porodicama i moćnicima. Kejnsova odluka da napusti akademiju kako bi počeo da radi za ministarstvo ekonomije i finansija šokirala je njegove prijatelje.

Tokom pregovora, Kejns je iskazivao duboko ukorenjene intelektualne stavove. Rat mu je razorio pacifistička ubeđenja, inspirisana delima njegovog prijatelja Normana Angela. U Velikoj iluziji, popularnom eseju iz 1910. godine, Angel je izneo stav da je ekonomska međuzavisnost država načinila rat nemogućim. Ne samo što je prvi sukob svetskih razmera pokopao tu tezu, već se rat vodio protiv vilhelmovske Nemačke. Pod vlašću pruske vojničke kaste, industrijalaca i akademika sa imperijalističkim ambicijama, Kejns je prema njoj gajio simpatije. Otud bizarna situacija u kojoj je jedan pacifista i germanofil postao funkcioner u vladi države koja je protiv Nemačke ratovala. Tokom rata on je pod pseudonimom Sijela objavljivao članke koji su pozivali na neutralnost Velike Britanije i kompromisni mir. Usprotivio se mobilizaciji 1916, tvrdeći da bi ona ugrozila britansku industriju. Sam nije mogao biti mobilisan zbog toga što je obavljao posao od nacionalnog značaja.

Maršal Foš, „francuski seljak“

Kejns se u Parizu zalagao za popustljiv mir sa Nemačkom koja je u njegovim očima bila jedina sila sposobna da vrati prosperitet u Evropu. Nasuprot tome, njegovo neprijateljstvo prema pozicijama zvaničnog Pariza izrastalo je iz duboke frankofobije. U kombinaciji sa neskrivenim antisemitizmom, njegovi spoljnopolitički stavovi bili su odraz opšte vizije rasne hijerarhije koja je bila široko rasprostranjena među britanskom aristokratijom.

Kako bi zastupao svoje pozicije, Kejns je koristio specifičnu konfiguraciju britanske diplomatije koja je s jedne strane spajala neutralnost u Evropi i imperijalističku liniju usmerenu ka kolonijama i, s druge, tradicionalno zagovaranje ravnoteže snaga sa ciljem sprečavanja dominacije bilo koje kontinentalne države. Drugi aspekt prevagnuo je 1914, mada prvi nije nestao. Paradoksalno, pobeda 1918. godine osnažila je one koji su se protivili ratu sa Nemačkom i koji su se pribojavali da bi „tvrdi“ mir doveo do nadmoći Francuske. Kejnsov ugled kao ekonomiste bio je izvor specifične vrste autoriteta na osnovu kog je mogao da koristi navodnu neutralnost nauke da opravda svoje političke izbore.

U demonstraciji neslaganja sa konačnim sporazumom, Kejns je podneo ostavku 9. juna 1919, samo par nedelja pre nego što je Versajski mir sklopljen. Taj postupak ilustrovao je tad još uvek aristokratski karakter visokih javnih funkcija prema kome je dužnost odanosti bila podređena ličnim ubeđenjima. Na gubitničkoj strani, nezadovoljstvo sporazumom dovelo je do ostavke predsednika nemačke delegacije, grofa Ulriha fon Brokdorf-Rantcaua, kao i delegata Karla Melhiora, sa kojim se Kejns družio. Nasuprot Melhioru koji se vratio bankarstvu, Kejns nije odustao od borbe. On, koji je tvrdio da je „žrtvovao [svoju] poziciju u srcu vlade da bi rekao istinu“, krajem 1919. objavio je svoju osvetu, Ekonomske posledice mira.

Ovo delo, koje se pre može smatrati pamfletom ili esejom nego knjigom ekonomske analize, sadrži portrete i anegdote, kao i kritike klauzula Versajskog sporazuma. Opisi šefova delegacija – američkog predsednika Tomasa Vudroa Vilsona, Klemansoa, čak i Lojda Džordža – okrutni su. Kejns se bez humora čudi kako čovek poput Vilsona, univerzitetski profesor, nema neophodne kvalitete: „Čim ugledamo predsednika, stičemo utisak da ne samo što, i bez obzira na sve ostalo, njegov temperament ne doliči akademiku, već da on ne poseduje mondensku kulturu koja Klemansoa i Balfura čini izuzetnim i kultivisanim džentlmenima, dolikujući njihovoj klasi i generaciji.“ Ovi lični napadi često se zasnivaju na nacionalnim predrasudama. Tako Kejns opisuje Ferdinanda Foša kao „francuskog seljaka“ ne pominjući da je on završio politehniku.

Popularnost Kejnsove knjige nesumnjivo je rezultat ovih stereotipizujućih kritika. Međutim, za nju je delimično odgovorna i ekonomistička osuda sporazuma. Ona nije toliko banalna da bi kao implicitni princip usvojila teoriju istorije po kojoj je mir pre svega ekonomsko pitanje. Još manje da bi ustvrdila da zajednički interes ekonomskog prosperiteta nužno zahteva blagost prema poraženoj strani. U suštini, radi se o klasičnoj formulaciji ekonomskog liberalizma „meke trgovine“ koja spaja ekonomizam i pacifizam.

Što se tiče uslova mira, Kejns je ponovio i proširio argumente koje je iznosio na pregovorima, kada je branio princip fiksne sume reparacija o kojoj bi se dogovorilo u komunikaciji sa Nemačkom. Iako iznos reparacija još nije bio određen, njegova knjiga tvrdila je da Nemačka neće biti u stanju da ih plati.

Na primeru navodnih posledica Frankfurtskog sporazuma iz 1871. godine (mirovni sporazum kojim je okončan francusko-pruski rat, prim. prev.), Kejns tvrdi da su ratne reparacije kontraproduktivne i da ne koriste državama koje ih primaju: nije li pet milijardi franaka koje je Francuska platila nakon 1871. izazvalo krizu 1873? Kejns mistifikuje stvarnost pozivajući se na ovaj paradoks osiromašujućeg bogaćenja. Načini na koje je korišćen ratni dug Francuske (četvrtina godišnjeg bruto domaćeg proizvoda [BDP]) doveli su do rasta novčane mase centralnoevropskih imperija, što je bio jedan od faktora krize iz 1873, ali nikako njen strukturni uzrok.

On se pre može naći u padu prihoda zemljoposednika izazvanom konkurencijom u vidu pšenice koju je Velika Britanija u ogromnim količinama uvozila iz kolonija. Kejns takođe umanjuje štetu nanetu Francuskoj koristeći uprošćene i površne kriterijume i ne uzimajući u obzir bogatstvo okupirane i razorene teritorije.

Knjiga Ekonomske posledice mira,namenjena javnosti u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, doprinela je tome da Američki kongres ne ratifikuje Versajski sporazum, što je poremetilo sistem koji je on propisivao jer je obezvredilo klauzulu koja je Francuskoj garantovala kompenzaciju u zamenu za odustajanje od zahteva za kontrolom nad levom obalom Rajne. Čak i nakon što je sporazum potpisan, Kejns je nastavio da pokušava da utiče na primenu klauzula sa kojima se nije slagao. Preko Melhiora, održavao je vezu sa Vilhelmom Kunom (stručni delegat u Versaju, kancelar Nemačke 1923) i Hjalmarom Šahtom (direktor Rajhsbanke, potom ministar ekonomije Trećeg rajha), tokom Ženevske konferencije 1922. Tamo se susreo sa boljševikom Georgijem Čičerinom, sovjetskim ministrom spoljnih poslova koji je, kao i Melhior, carističku Rusiju smatrao glavnom odgovornom za rat. To je dovelo do čudnog saveza boljševičke Rusije i Vajmarske republike koji je Kejns, pokazujući se kao ne naročito dalekovid stručnjak, 1919. godine odbacio kao protivprirodan.

Kejnsova knjiga naročito je odjeknula u Francuskoj, iako je lokalno izdanje ublažilo kritike politike Pariza. Monarhistički istoričar Žak Banvil prvi je odgovorio u knjizi eksplicitnog naslova: Političke posledice mira. U njoj, on Kejnsovom ekonomizmu suprotstavlja geopolitičku analizu za koju je bio daleko kompetentniji i samouvereniji. „Kejnsovo popularno delo je pamflet naučne fasade, uspešno zbog bizarnosti i skandaloznosti paradoksa kojima je ispunjeno. Ono je postalo priručnik svih onih koji bi želeli da Nemačka ne plati ili da plati najnižu moguću cenu za svoj neuspeli poduhvat. (…) Kejnsova teza već je osuđena sopstvenom očitom pristrasnošću prema Nemačkoj.“

Pristrasni ekonomizam

Odbrana Versajskog sporazuma pala je na istaknutog pregovarača Tardijea. Pišući sa pozicije graditelja mira, odbacio je optužbe da je on bio izošljaren, pokazujući da blokade procesa nisu mogle da budu rezultat isključivo delovanja Francuske, što su postupci određenih saveznica nagovestili. Što se ostalog tiče, kao i Klemanso, on iskazuje veliko nepoverenje prema Nemačkoj.

Usred Drugog svetskog rata, Etjen Mantu, mladi francuski ekonomista, nastavio je Tardijeovu kritiku. Njegov otac Pol Mantu, akademik i tumač francuske delegacije 1919, na neki način u amanet mu je ostavio zadatak da kao specijalista za ekonomiju odgovori čoveku koji je insistirao na važnosti ekonomskog znanja 1919. Pisan na engleskom 1941–1942. u Prinstonu, Uvredljivi mir (La Paix calomniée) objavljen je nakon smrti svog autora koji je poginuo kao vojnik divizije Lekler par dana pred kraj rata. Prema njegovom mišljenju, nacistička brutalnost obesmislila je Kejnsove argumente. Dotični je u međuvremenu – 1936. godine – objavio svoje remek-delo Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, koje ga je uzdiglo u status međunarodno priznatog ekonomiste.

Kejnsovom ekonomizmu Mantu suprotstavlja kritiku navedenih brojeva, pristrasnosti (čak i loše namere) i geopolitičkih grešaka. On takođe napada ne samo njegov doprinos nemačkoj osveti već i uticaj na slabost antinacističkog otpora. Obrušava se i na „meakulpiste“ koji su pre dolaska Adolfa Hitlera na vlast „vodili kampanju za reviziju sporazuma. Kada su konstantni ustupci snaga Antante zasluženo nagrađeni nacionalsocijalističkom revolucijom, ovi revizionisti su neumorno ponavljali da je kancelar Hitler proizvod Versajskog sporazuma i mučnog tretmana kojem je Nemačka republika bila izložena“.

Određene knjige dožive čudnu sudbinu da njihova reputacija omogući da budu citirane bez čitanja. Misli se na Fransoa Firea. On je smatrao da je Kejns proizveo jednu od dve najbolje analize Versajskog mira… uz Benvilovu, koja skoro potpuno protivreči Kejnsovoj.

Mnogo godina kasnije, najprecizniji Kejnsov biograf, Robert Skidelski, nastavlja: „Da je Kejnsov program iz 1919. primenjen, malo je izgledno da bi Hitler postao nemački kancelar.“Ovo je fikcija koju je teško dokazati i na koju se može odgovoriti dijametralnom hipotezom: ne bi li bilo moguće izbeći uspon nacizma da je sporazum primenjen? Nemačka, naposletku, nije platila reparacije, te je zabeležila ekonomski napredak pre nego što ju je pokosila kriza iz 1929, za koju niko ne krivi pritisak reparacija. U svakom slučaju, radi se o knjizi koja se češće citira nego što se čita, a razlozi njene popularnosti leže pre u današnjici nego u njenom kvalitetu. Kejns, čiji je ugled porastao nakon objavljivanja Opšte teorije, još uvek se koristi kako bi se napadale pristalice tvrdog mira, skinula odgovornost sa onih koji su vodili politiku dodvoravanja Nemačkoj tokom 1930-ih i, naposletku, kako bi se pronalazile olakšavajuće okolnosti za nacizam.

*ALEN GARIGU je profesor emeritus političkih nauka na Univerzitetu Pariz Nanter. ŽAN POL GIŠAR je profesor emeritus ekonomije na Univerzitetu Nica Sofija–Antipolis.

PREVOD: Pavle Ilić