U neredima koji su planuli u sredu ubijena je jedna žena – nju je u Kapitolu ustrelio policijski službenik. Još najmanje tri smrtna slučaja potvrđena su u blizini, saopštila je policija. Njena smrt nije trebalo da se dogodi, i sada je treba istražiti, to je neupitno. Ono što je, međutim, zastrašujuće, to je koliko Trampovih pristalica ovu ženu sada predstavlja kao mučenicu. Zagovornici pokušaja državnog udara koji se dogodio u sredu na Tviteru poručuju „Recite njeno ime“, aludirajući na jezik pokreta „Black Lives Matter“.
Mrtva ili povređena bela žena – čak i iluzija o njoj – oduvek je bila moćni simbol za ekstremnu desnicu, vapaj za okupljanje ljudi koji bi trebalo da ustanu i zaštite svoje iskrivljene predstave o časti, slobodi i čistoti. Setimo se fabrikovanih priča o seksualnom nasilju koje je dovelo do nebrojeno slučajeva linčovanja. Ili Rubi Ridža u Ajdahu 1992, kada su federalni agenti Sjedinjenih Država ubili nenaoružanu belu ženu tokom racije koja je krenula po zlu. „Kada su agenti skinuli glavu Viki Viver, mislim da je to bio njihov rat protiv američke žene, američke majke, američke bele supruge“, rekao je tada jedan pastor, odani sledbenik desnice. „Ovo je uvodni pucanj druge američke revolucije.“
Desničarski aktivisti otada smrt Viki Viver smatraju dokazom da je ono za šta se zalažu dobro i ispravno: porodica i sloboda.
Kako će sada izvitoperiti smrt koja se dogodila u sredu, iako je rulja sprovela nasilje nad državom, a ne obrnuto?
Ne možemo zalečiti greške iz prošlosti koje su nas ovde dovele, ali možemo izbeći nove, počev od zablude da događaji od srede neće odvesti do nečeg goreg. Samo zato što jedan pokušaj državnog udara nije uspeo, ne znači da neće i sledeći.
Istorija nudi važne lekcije, samo ako smo voljni da ih čujemo. Ovaj trenutak je – muškarci i žene probijaju barikade Kapitola, ulaze u odaje Kongresa i zahtevaju poništenje predsedničkih izbora na osnovu ničega više od laži i teorija zavera – kulminacija, ali nije kraj. Nije, kako neki stručnjaci navode, „poslednji trzaj“ belog suprematizma niti trampizma. On je manifestacija fantazije koja tinja u ekstremnoj desnici predugo. Protivnici demokratije napali su sedište moći američke nacije. Izašli su, mnogi od njih netaknuti i bez lisica na rukama, da se bore iznova.
Rekli su nam da će to učiniti, i učinili su.
Nije zgoreg podsetiti se priče o Erlu Tarneru. On ima 35 godina, belac je, nezaposlen, rasista i ljut. Svet se za njega menja prebrzo: ekonomija je u ruinama, Jevreji imaju više moći nego što bi prema njegovom mišljenju trebalo da imaju, crni Amerikanci izazivaju haos, a vlada guši građanske slobode, uključujući i pravo na nošenje oružja. Tarner odbija da to ćutke posmatra i pridružuje se pokretu koji kuje zaveru da zbaci vladu. Tarner želi da uspostavi vladavinu ekstremne desnice po svaku cenu. Njega frustriraju oni koje doživljava kao jedva „konzervativne“, ljudi koji su jaki na rečima, ali ne i na delima. Tarner i drugi fanatici odlaze u Vašington da obave svoj deo posla i rasplamsava se nasilje.
Erl Tarner nije bio jedan od ljudi koji su u sredu upali u Kapitol. On čak i nije stvaran. Erl je naslovni junak „Tarnerovih dnevnika“, rasističkog distopijskog romana koji je objavio beli suprematista Vilijam Luter Pirs 1978. godine i u kojem gerilci sa desnice terorišu ulice Vašingtona, podmeću bombu u FBI i čine zločine nad svojim sugrađanima. Ipak, Tarner je u sredu vrlo bio prisutan. Zaplet, simboli i jezik Pirsovog romana prelili su se u desničarsku maštu i uticali na generacije ekstremista. „Tarnerovi dnevnici“ su toliko uticajni, zapravo, da stručnjaci za beli nacionalizam ponekad o romanu govore kao o Bibliji desničarskog pokreta.
Mislite da preuveličavam? Pred Kapitolom su u sredu dignuta vešala. Hana Gais, istraživačica, na Tviteru je primetila da je više od 5.000 ljudi koji su opsadu pratili uživo na internetu, jasno reklo „obesite sve kongresmene“ i „dajte im konopac“. Ovo su bile aluzije na događaj iz „Tarnerovih dnevnika“ poznat kao „dan konopca“, kada teroristi linčuju svoje neprijatelje: „advokate, biznismene, televizijske voditelje, novinare i urednike, sudije, profesore, ‘građanske vođe’, birokrate, sveštenike“. I, da, „političare“.
Da li su ljudi koji su aludirali na to pažljivo pročitali roman? Možda jesu; još verovatnije nisu.
U svakom slučaju, nasleđe „Tarnerovih dnevnika“ bilo je svuda oko njih i pre srede, na forumima, u zajednicama i na mrežama koje hrane i jačaju desničarski sentiment.
Ovaj trenutak se dugo spremao. Još od pre nego što je predsednik Donald Tramp ohrabrivao svoje pristalice da odbace izborne rezultate i njihove planove – vrlo eksplicitne – da to i učine. Kao što ljudi koji izučavaju desničarski ekstremizam dobro znaju, seme ovog pokušaja državnog udara odavno je posejano.
Zašto je Amerika, onda, bila tako nepripremljena? Stručnjaci za ekstremizam znaju odgovor i na to pitanje.
Institucije establišmenta dugo su pretnju desničarskog nasilja tretirale kao marginalno pitanje. Vlada je to radila, definisanjem terorizma kao dela koje mogu da počine samo ljudi koji nisu beli. Bezbednosne službe su to radile, time što su hranile ekstremizam u sopstvenim redovima.
Mediji su u tome saučesnici, takođe, jer održavaju narativ o „vukovima samotnjacima“ i „izolovanim incidentima“ umesto da što pre saberu dva i dva. Umesto da pokažu, recimo, kako jezik kojim je pisan teroristički manifest zvuči kao fanatizovano smeće koje šire protrampovski stručnjaci sa YouTube-a. Ili kako je okupacija zgrade državne uprave u Mičigenu i zavera protiv guvernerke Grečen Vitmer prošle godine zapravo odjek pređašnjih udara protiv vlade koje su desničarski aktivisti izvodili pre više godina ili čak decenija.
Ima mnogo razloga za ove propuste, među kojima je i zabluda o belom suprematizmu u koju veruje mnogo Amerikanaca. Previše njih pretpostavlja da priroda desničarskih mreža – na kojima su unutrašnji sukobi i rascepi uobičajeni i komunikacija se odvija uglavnom onlajn – znači da njene pristalice ne predstavljaju značajnu kolektivnu pretnju. Mogu da predstavljaju, i predstavljaju je, i zato smo ovde, u prvoj nedelji 2021, dok gledamo kako se u Vašingtonu otelovljuje ta zanemarena istorija.
Sejvord Darbi je glavna urednica magazina „The Atavist“ i autorka knjige „Sestre po mržnji: Američke žene na prvoj liniji belog nacionalizma“
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 14. januara
Svi čitaoci dobijaju i knjigu o Mileni Pavlović Barili
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
SPECIJALNA NOVOGODIŠNJA AKCIJA
104 NEDELJNIKA i 12 poklon knjiga po neverovatnoj ceni od samo 11.999 dinara!
52 NEDELJNIKA i poklon knjiga „ISTORIJA 21. VEKA“ za samo 7.999 dinara!
Tagovi
