Svaki početak je težak, ali je glumici Tanji Bošković, kako ona u šali voli da kaže, na početku umetničke karijere, izgleda bilo najteže.
Kada je završila studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića, pomislila je da bi ona mogla da bude članica ansambla Narodnog pozorišta.
Tako je jednog dana, svojevremeno, kako je ispričala, otišla u nacionalni teatar, ušla pravo kod upravnika pozorišta i rekla: „Ja želim da me primite“.
Upravnik joj je odgovorio: „Zašto bih vas primio? Nama takva glumica uopšte ne treba“.
Kako je ispričala Tanja, u tom trenutku se zaprepastila.
„Izađem niz one kancelarije, nisam znala koji me je voz udario, i počela sam da plačem. Išla sam peške od Narodnog pozorišta do voždovačke ckrve. Znate koliko je to? Dugačko. Plakala sam kao kiša“, rekla je Tanja Bošković.
Glumica je karijeru počela u Pozorištu na Terazijama, gde je više od decenije igrala u mjuziklima, a nastavila je u Ateljeu 212, do odlaska u penziju, gde i danas igra u predstavama „Ljubavno pismo“, dugoj dve decenije, „Jesenja sonata“, „Moja ti“.
Tagovi
Teodora Lektora
Nije mogla da ode kod upravnika! Upravnik je tada bio Velimir Veca Lukić, a ispred njegovog kabineta dve sekretarice aždaje. Nisu mogli, bez najave i njegovog dopuštenja, da mu pridju ni glumci zaposleni u njegovom pozorištu (oni su išli kod direktora drame Miloradovića, ako bi im je nešto zatrebalo). Prema tome, to su samo priče...