Rat i nuklearke: Šta kaže međunarodno pravo?

1
EPA/Arne Dedert

Prema Ženevskoj konvenciji – pod određenim okolnostima nije zabranjeno napadati nuklearke. Primarni cilj je zaštita civilnog stanovništva. DW proverava šta predviđa Ženevska konvencija iz 1949,.

Nuklearnu elektranu Zaporožje na jugu Ukrajine od marta drži ruska vojska, a od kraja jula je više puta granatirana. To je izazvalo strah od nuklearne katastrofe u najvećoj evropskoj nuklearnoj elektrani. Kijev i Moskva se uzajamno optužuju za napade, a Savet bezbednosti UN je prošle sedmice održao hitan sastanak o situaciji u Zaporožju. Ali se nije približio rešenju.

Nije prvi put da se u ovom ratu postavlja pitanje nuklearne bezbednosti. Pritom se ne radi samo o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja – tu misao je otvoreno izneo predsednik Rusije Vladimir Putin – već i o nuklearnim elektranama kao vojnim ciljevima.

Zapanjujuće precizna pravila

Šta o tome kaže međunarodno pravo? Ženevska konvencija iz 1949. i njeni kasniji dodatni protokoli regulišu vođenje oružanih sukoba i imaju za cilj da ograniče njihove efekte. Član 56. Prvog Dodatnog protokola iz 1977. godine govori o „Zaštiti instalacija i objekata koji sadrže opasne sile“. Pored brana i nasipa, izričito se pominju i nuklearne elektrane.

Pošto su Ruska Federacija i Ukrajina potpisnice Ženevske konvencije i nisu izrazile nikakve rezerve u vezi s Prvim Dodatnim protokolom, propisi se primenjuju na obe države.

Ti propisi su neverovatno detaljni. U principu, nuklearne elektrane ne mogu biti napadnute, prema stavu 1 „čak ni (…) ako predstavljaju vojne mete, ukoliko takav napad može da oslobodi opasne sile i time izazove velike žrtve među civilnim stanovništvom“. Ovde se nesumnjivo misli na radioaktivno zračenje.

Reč je o jednom od principa međunarodnog humanitarnog prava – razlikovanju vojnih i civilnih ciljeva. Mogu se napadati samo vojni ciljevi i to samo pod određenim uslovima. U svakom slučaju, civilno stanovništvo mora biti zaštićeno.

Nuklearke kao „podrška ratnim operacijama“

Međutim, taj pasus takođe pokazuje da nuklearne elektrane nisu apsolutni tabu. Napad može biti dozvoljen pod određenim okolnostima, naime ako se ne očekuju velike žrtve među civilnim stanovništvom.

Stavom 2 reguliše se o kojim okolnostima se tu može raditi, odnosno – onda, kada nuklearne elektrane „isporučuju električnu energiju za redovnu, značajnu i neposrednu podršku ratnim operacijama i kada je takav napad jedino izvodljivo sredstvo da se ta podrška prekine“.

Prva tačka je naravno pitanje tumačenja. Skoro svaka nuklearka tokom rata obezbeđuje struju za civilne potrošače i za ratne operacije. To je skoro nemoguće razdvojiti. Ali, da li pruža „značajnu“ podršku ratnim operacijama?

Dakle, na posmatraču je da proceni da li je nuklearka legitimna vojna meta ili nije.

Primarni cilj: zaštita civilnog stanovništva

Takođe je teško dokazati da je napad „jedino izvodljivo sredstvo“ da se prekine podrška ratnim operacijama.

U svakom slučaju, mogući agresor bi morao razmotri i da poštuje princip proporcionalnosti: Da li vojna korist ovde jasno nadmašuje rizike? Kakve bi posledice bile za civilno stanovništvo? Da li postoje i manje opasni načini da se nuklearka učini neupotrebljivom? Na primer, uništavanjem dalekovoda tako da više ne može da isporučuje struju. Naravno, i prekid snabdevanja strujom može teško da pogodi stanovništvo, posebno zimi.

Ali, čak i kada okolnosti opravdavaju napad, stav 3 Dodatnog protokola kaže da „civilno stanovništvo (…) i dalje ima pravo na svaku (…) zaštitu koju pruža međunarodno pravo”. Napadač dakle mora da učini sve da zaštiti civile od radijacije, na primer, evakuacijom okolnih područja.

Vojska može da bude raspoređena kod nuklearke – kao odbrana

Stav 5 je takođe relevantan za sukob oko nuklearke Zaporožje: „Strane uključene u sukob nastoje da ne postavljaju nikakve vojne ciljeve u blizini postrojenja ili objekata pomenutih u stavu 1.“

Ukrajina optužuje Rusiju da se vojno ušančila u nuklearki, da je praktično koristi kao štit kako bi izbegla ukrajinsko granatiranje. S druge strane, lokalni ruski okupacioni zvaničnik Vladimir Rogov optužio je u ponedeljak Ukrajinu za teško granatiranje iz američkih haubica čiji su projektili padali u blizini nuklearke i u stambena područja.

Međutim, piše i ovo: „Objekti stvoreni samo u svrhu odbrane zaštićenih postrojenja ili objekata od napada – su dozvoljeni i ne smeju biti napadnuti“. Svoju vojsku u nuklearki Rusija će nesumnjivo da prikaže kao isključivo defanzivnu.

Zaključak je sledeći: države koje su potpisale Ženevsku konvenciju i njene dodatne protokole – dakle i Rusija i Ukrajina – postavile su sebi visoke prepreke za napade na nuklearne elektrane. Međutim, takvi napadi se ne isključuju u potpunosti, čak i ako su okolnosti pod kojima su dozvoljeni veoma usko definisane.

Ipak, praktični efekti člana 56. Prvog dodatnog protokola uz Ženevsku konvenciju su ograničeni. Jer obično ostaje pitanje tumačenja da li te okolnosti postoje u konkretnom slučaju ili ne. Pored toga, Rusija ima stalno mesto u Savetu bezbednosti UN s pravom veta i može da spreči sve moguće sankcije Ujedinjenih nacija zbog kršenja međunarodnog prava.

1 KOMENTAR

  1. Vaša poslednja rečenica u tekstu je sramna: “Pored toga, Rusija ima stalno mesto u Savetu bezbednosti UN s pravom veta i može da spreči sve moguće sankcije Ujedinjenih nacija zbog kršenja međunarodnog prava.”
    Ovom rečenicom sugerišete da je Rusija, sa pravom veta u SB, zaštićena od sankcija UN i može da krši međunarodno pravo.
    Bezobrazluk par excellence

Comments are closed.