Priča se da dolazi i Ulaj i da će konferencija biti u cik zore kao vid prisilinog performansa: Šta nas čeka na izložbi Marine Abramović

0
Foto Dušan Reljin

Prostor Muzeja savremene umetnosti se ozbiljno preoblikuje za složenu postavku ove izložbe, priča se da Marina Abramović stiže sa još 100 svojih prijatelja (umetnika, kustosa, direktora muzeja), da je među njima i Ulaj, da će konferencija za medije na kojoj će i umetnica biti prisutna biti, u duhu izložbe, organizovana u cik zore – to jest, u šest sati i 23 minuta ujutru pa će novinari kulturnih rubrika nenaviknuti na ovakve termine verovatno biti dovedeni u mentalno stanje prisilnog performansa.

Kako se glavnina priprema u vezi sa ovim događajem odigrava tajnovito, Danas će odbrojavati dane do otvaranja retrospektive serijom tekstova koji se odnose na Marinino umetničko stasavanje u Beogradu a koje je, po rečima istoričara umetnosti Ješe Denegrija, ključno za njenu celokupnu karijeru.

„Ritmovi“, ovim redom: „10“, „5“, „2“, „4“ i „0“ predstavljeni na nekoj vrsti Marinine rane retrospektive u Salonu savremene umetnosti 1975. godine biće akcentovani i na retrospektivi „Čistač“ u Muzeju na Ušću.

Ješa Denegri kaže za Danas da, iako je poznato, valja podsetiti da je Marina završila Akademiju na odseku slikarstva, da je prvo nastupala kao slikarka, da je u Zagrebu kod Krste Hagedušića završila postdiplomske studije i da je veoma rano postala deo atmosfere nove umetnosti koja se stvarala u Studentskom kulturnom centru, epicentru novih umetničkih praksi. Prekretnica, ne samo za Marinu nego i celu jednu generaciju umetnika, prema rečima Denegrija, bila je izložba „Drangularijum“.

“Čitava generacija se tu prelomila, napustila školske pouke i krenula u potpuno druge koncepte umetnosti koji su na stanoviti način odredili i Marininu kasniju umetničku karijeru. Ja bih rekao da su tih prvih pet Marininih performansa u ciklusu „Ritmovi“ ključni, da su oni već tada pokazali sve te njene enormne potencijale i ne samo to, nego da je svaki od tih ritmova u jezičkom smislu, u koncepcijskom smislu, savršeno osmišljen, savršeno izveden. Svi koji su bili svedoci toga, a naročito oni koji su to mogli i da proprate sa stručne strane, da li napisima, da li organizacijom nastupa, bili su doista ubeđeni da je reč o jednom velikom pomaku u domenu performansa i da jedan generira drugi”, ukazuje Denegri.

On objašnjava da se brojevi u „Ritmovima“ odnose na situacije u njima. U „Ritmu 2“ Marina koristi dva medikamenta namenjena za tretman šizofrenije i akutne katatonije, u „Ritmu 4“ udiše vazduh iz četiri industrijska ventilatora, u „Ritmu 5“ leži u zapaljenoj zvezdi petokraki, dok je u „Ritmu 10“ koristila deset noževa.

U „Ritmu 0“ Marina Abramović je šest sati publici ponudila sebe kao objekat, što je, prema Denegrijevoj oceni, spektakularna završnica ciklusa „Ritmovi“.

On skreće pažnju da je za razumevanje Marininog rada, ali i performansa generalno, kao medija, važno pročitati deskripciju čina koji umetnik namerava da izvede. Recimo, te daleke 1973. godine Marina Abramović je za performans „Ritam 10“ napisala sledeće:

Sadržaj akcije:

  1. Postavljam beli papir na pod.
  2. Postavljam dvadeset noževa različite veličine i oblika na papir.
  3. Uključujem magnetofon.
  4. Lakiram nokte leve ruke plavim lakom.

Akcija:

Uzimam nož, zabadam ga između prstiju leve ruke. Svaki put kada se posečem uzimam drugi nož. Kada promenim sve noževe (sve ritmove), puštam magnetofon sa snimljenim zvukom proteklog događaja. Uključujem drugi magnetofon.

Drugi deo akcije se sastoji u tome, da slušajući zvuk (ritam) noževa ponavljam igru. Dovodim sebe u takvo stanje koncentracije da, prateći ritam udaraca, uspevam istovremeno kada sam se posekla u prvom delu akcije, da se posečem i u drugom. Puštam drugi magnetofon na kojem je ritam udaraca udvostručen…

Prvi put, „Ritam 10“ je izveden na festivalu u Edinburgu 1973, kaže Denegri, i tada je Marina upotrebila 10 noževa, a iste godine u Rimu je izvela varijantu ovog performansa ali sa 20 noževa. Do edinburškog masmedijskog festivala, prema rečima Denegrija, Marina je došla na poziv direktora te manifestacije Marka Ričarda, koji je bio u Beogradu i tu odabrao umetnike za festival. Atmosfera koja se dešavala u Edinburgu je bila uzbudljiva, kažu svedoci, među umetnicima je bio i Jozef Bojs.

“Ne mogu dokumentarno tvrditi, ali meni se čini u jednom magnovenju, ne u jednom predviđenom, nego, reklo bi se, pre u jednom izuzetno napetom i uzbudljivom momentu Marina je odlučila da napravi taj „Ritam 10“. Kasnije je ona dala jedno tumačenje tih zbivanja sa noževima koje je navedeno u italijanskom katalogu, da ona to vidi kao slavenski ritual, kada su muškarci u nekim situacijama igrali kobnu igru s noževima. Svaki put kada bi se porezali, oni su morali da ispiju jednu količinu alkohola, što je unosilo još veću napetost, a istovremeno je to ometalo njihovu koncentraciju i samim tim bi se sve više i više ranjavali. Ima svedoka koji bi mogli da potvrde koliko je taj Marinin „Ritam 10“ moćno uticao na okolinu koja je to propratila. I ja mislim da je Marina u trenutku pronašla sebe, upravo na tom „Ritmu 10“ održanom u Edinburgu”, konstatuje Ješa Denegri.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime