Pravovremene informacije doprinose poverenju, stabilizaciji društva, lekovite su… bez obzira koliko istina zna da bude bolna: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Koliko god da vas opusti joga, suočavanje sa lošim vestima kao da poništi sav napor. Pored jučerašnje bitke protiv nenadano donetog zaključka – uredbe Vlade koja ograničava rad novinara, dešava se i privođenje koleginice Ane Lalić sa portala nova.rs, već viđeno…

Veoma loš dan za novinarstvo. Kolege, prvenstveno iz NDNV, brzo reaguju, veoma je važno da informacija postane javna što pre, da pravna pomoć bude najbolja moguća.

Koleginica Ana je stigla i da odgovori na dopis KCV koji je veoma snažan i ubedljiv. Nikome ne treba ovaj “rat”, kao što nikome ne treba tajnovitost, ograničavanje, kontrola informacija. Nikome nisu potrebna zabranjena pitanja. Doktorka Darija je posle prve greške priznala da nema iskustva u komunikacijama…

Mislim da je Kriznom štabu potrebna pomoć, kao što mislim da je veoma važna saradnja između institucija vlasti i novinarskih udruženja, i poslovnih udruženja medija. Imamo radnu grupu za pisanje medijske strategije koja je prerasla u radnu grupu za pravljenje akcionog plana za realizaciju medijske strategije. Tu su predstavnici svih udruženja i sindikata novinara-medija-poslovnih udruženja. Ovo telo ne radi sada na pravljenju akcionog plana, ali bi moglo da počne da se radi na online kooridinaciji aktivnosti između zajednica koje nastoje kroz svoje profesije da budu lekovite, kao i lekara, medicinske zajednice, i novinara i medijske zajednice.

Lažne vesti su ubice. Ograničavanje relevantnih istinitih informacija najčešće donosi kontraefekte koji mogu ugroziti zdravlje i živote. Zašto ne iskoristimo prostor koji već postoji za koordinaciju, smanjivanje grešaka koje ne smemo dozvoliti ni u jednoj profesiji, uspostavljanje razumevanja. Hipokratova zakletva i medijski kodeks se prepliću kao da je reč o istim profesijama. Ovo su vremena u kojima te vrednosti moraju da budu vrednosti u koje bezrezervno verujemo i kojima moramo da se bezrezervno povinujemo.

***

Ova radna grupa ili slična, mešovita, vladina i sastavljena od predstavnika udruženja novinara i medija, mora odmah da počne da radi na planiranju kako da mediji, medijski projekti, istraživačko novinarstvo prežive sada, i da naprave plan preživljavanja posle pandemije. Udruženja su dala predloge, molbe, zahteve, Vlada mora što pre da donese odluke, najbolje da budu zajednički formulisane, realne i predvidive što se rezultata tiče.

***

“Neko” je shvatio bar deo ove priče, koleginica Ana Lalić je puštena iz pritvora, biće povučena uredba, i ostaje da se vidi da li možemo napraviti nešto više da predupredimo ponavljanje ovakvih nepromišljenih događaja.

***

Saša Mirković me jutros podseća da je na današnji dan 1999. godine, desetak dana posle mog hapšenja, zabrane Radija B92, i praktično preuzeta medijska kuća B92, prostorije, na čelu sa Aleksandrom Nikačevićem, Nemanjom Đorđevićem, SPS kadrovima, mislim da je Ivica Dačić postao Predsednik Upravnog odbora, a Zagrađanin sve organizovao.

U tom trenutku, Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja. Od trenutka zabrane 24. marta, 1999, pa do definitivnog preuzimanja prostora, radili smo na internetu, na najbolji mogući način, kao jedini vrlo uticajni izvor iz Srbije koji je davao informacije bez propagandnih elementa (ovde mislim i na svetske medije).

Kasnije sam pronašao u nekim tekstovima koliko je to smetalo NATO, jer je u nekoj od Službi za psihološke operacije Dom omladine, gde smo se tada nalazili, razmatran i kao mogući cilj. Naš profesionalizam tada, bio je za svet ubedljiviji od propagandnih medija, istina je bila globalno neugodna. I neko donosi odluku da se preuzme kredibilan komunikacioni kanal. Sve što se potom događalo, nije za poređenje, ali osnovne lekcije nisu savladane.

Imamo veliko iskustvo sa vanrednim stanjima od 9. marta, 1991, kada smo takođe bili zabranjeni, sa tenkovima na ulicama, i kasnijeg vraćanja u etar zahvaljujući studentskim demonstracijama, 24. marta, 1999, kada nismo valjali ni jednima ni drugima, 12. marta, 2003. godine, kada je jedino kamera B92 na licu mesta snimila dramatične trenutke posle ubistva premijera Đinđića, kada smo odlučili da ne objavimo prvi vest da je premijer preminuo jer nas nije interesovala trka tog tipa, i kada smo doživeli dranja i pokušaje zastrašivanja iz kabineta tadašnjeg samozvanog predstavnika za informisanje Vlade Srbije, za kojeg se sumnja da i danas ima veliki uticaj.

Najnovije vanredno stanje od 15. marta 2020. godine, dočekujemo bez tadašnjeg B92. I zaista je vrlo uočljivo koliko je to hendikep. I sam snosim određenu krivicu za to što nema nakadašnjeg B92, ali to nije ključni razlog.

Sve ovo navodim ne kao nostalgični osvrt, već kao iskustvo koje sa sobom nosi autentičnu vrednost onoga što smo izvukli kao pozitivno iskustvo iz nenormalne količine vanrednih situacija i zabrana, i uz dobre namere. Svi koji ga ignorišu, nanose novu štetu. Jer čini se da će se naši životi u budućnosti odvijati u stalnom smenjivanju vanrednih stanja i privida normalnosti. Državni udari kao izvori vanrednih stanja biće vremena za kojima trajno žalimo. Nova vanredna stanja neće biti toliko predvidiva i objašnjiva.

Trajni prioritet je priprema društva za vanredna stanja, katastrofalne nepogode i pošasti virusa.

Početkom devedesetih godina, kada sam odlazio u Vašington uglavnom sam odsedao kod Branka Milanovića, sada globalno poznatog ekonomiste koji u intervjuu u Vremenu kaže “Mi već petnaestak godina ne svedočimo terorističkim napadima na avione, ali i dalje su na snazi mere uvedene pre skoro dvadeset godina. I ove mere će opstati, bar za neko vreme, a možda i dugo“…

I treba da se spremimo na to da i kada prođe vanredno stanje, da ćemo živeti neke vanredne mere, prepoznavali ih ili ne.

***

Slobodno novinarstvo, profesionalni mediji, pravovremene informacije doprinose poverenju, stabilizaciji društva, lekoviti su… bez obzira koliko teški, koliko istina zna da bude bolna.

Ova asocijacija je vezana za nenaučene lekcije. I da ne smemo više dozvoliti luksuz da ponavljamo greške iz tog perioda ili perioda poplava…

Za nacionalnu bezbednost, bezbednost svakog građanina ove zemlje, od ključnog je značaja da se zaustavi propadanje novinarstva kao profesije.

***

Inače, i danas kao i svakog dana sve nekako oko B92, Fonda B92 naravno, koji radi punom parom na IT-robotičkoj edukaciji, sa Sigurnim kućama, ženama koje se suočavaju sa nasiljem u porodici, i naporima za ekonomska osamostaljivanje, itd., a onda Ljubiša na javniservis.net, gde prenosim Čalijin tekst iz “Vremena“, na: https://javniservis.net/komentar/ovo-je-kraj-sveta-kakav-poznajemo/

Sa Sandom Savić sam na vezi intenzivno nekoliko dana oko zajedničkih akcija sa “Štada-Hemofarm“. Gordan radi sjajan posao sa InfoParkom, samo kada bi im se dao prostor koji zaslužuju, Mašić sa puno kolega sa B92 u BBC na srpskom, vrlo važan novinarski sadržajni “ukras”, puno medija u Srbiji i regionu… bori se sa kilogramima on dole, Gordan gore…

Do koleginica i kolega koje svakodnevno srećem, a koji predstavljaju kičmu N1, Al Džazire, i niza drugih medija. Brankice i tima “Insajdera“ koji vode veliku bitku nasleđa istraživačkog novinarstva B92…

Supstanca se nije izgubila, čak je evoluirala u različitim pravcima i ostavlja važan trag. Siguran sam da je taj kapital koji je građen godinama, gde god da je – neuništiv. I osećam ponos svakim susretom i svakim uvidom u ono što rade ljudi sa kojima smo stvorili neporecivu vrednost. To iskustvo, i pozitivno i negativno, treba imati non stop u vidu, u prvom redu da nijedan cilj nije neostvariv.

***

Radni dan počinje gostovanjem u jutarnjem programu TV Prva iz “gradskog studija”. Kolege iz “Prve“ nastoje da očeliče svoje goste držeći ih na terasi. Tema dobročinstvo, društvena odgovornost, korporativna filantropija. Volim da pričam o tim temama. I o pozitivnim primerima. I o potrebama i mogućnostima.

Pomenuo sam da posle prošle entuzijastične nedelje, imamo smanjenu aktivnost donatora, a velike potrebe. Najveći deo donacija otišao je ka državnim institucijama i bilo bi veoma važno da RFZO objavljuje listu donatora i iznose, i za šta se sredstva upotrebljavaju. To očekuju u prvom redu donatori, a naravno i građani kojih se tiče cela priča. I zbog transparentnosti i zbog ohrabrivanja, nade i vere, da se čini sve što se može na najbolji mogući način.

Odmah posle emisije dobijamo još jedan monitor…

***

U ime Koalicije za dobročinstvo (Fondacija Ane i Vlade Divac, Smart kolektiv, Trag fondacija, Forum za odgovorno poslovanje, Srpskog filantropskog foruma…), šaljem pismo kabinetu predsednice Vlade i Ministarstvu finansija da se oslobađanje od PDV-a za donatore primeni i na organizacije civilnog društva, fondacije, koje obavljaju ogroman posao za jačanje sistema odbrane od KOVID virusa. Prema nedavno usvojenim propisima, oslobođeni su samo oni koji doniraju direktno državnim institucijama. Nudimo da, zajedno sa vladinom Kancelarijom za saradnju sa civilnim sektorom, učestvujemo u pravljenju popisa organizacija koje se bave ovim poslom i kojima treba omogućiti ravnopravni tretman u zaista izuzetnim naporima da povećamo kapaciteta odbrane i od virusa i od drugih problema koji nastaju tom negativnom spriralom za sve ranjive grupe.

Nadam se da će biti razuma da se prihvati naša pružena ruka, da nešto što je dobro učinjeno bude još bolje, kompletnije.

***

Dobijam poruku od distributera različite medicinske opreme od kojih smo naručili 1500 korona testova iz Južne Koreje, da nisu u mogućnosti da realizuju isporuku jer “…proizvođač u ovom trenutku zbrinjava tržište Amerike sa velikim količinama…”

Prebacujemo strategiju da za iste pare što pre nabavimo neophodnu opremu.

***

Ostaje fokus na nabavci 100 monitora za merenje vitalnih funkcija pacijenata koji su u procesu nabavke, krenuli ka Srbiji.

***

Nije mi jasno zašto četvrtkom izlaze svi nedeljnici. Jasno mi je zbog čega je svojevremeno premijerka Ana Brnabić pričala o strahovanju od četvrtka. Što bi rekli u rimama Škartovaca, četvrtak kao sasvim dobar motiv za borbene vezove žena. NIN, Vreme, Nedeljnik, Novi magazin koji ne izlazi u printu, ali je za dž. Na netu. Takav informacioni udar teško je podneti. Info službe i PR timovi, verujem, fokusiraju se na ove termine, iako uticaj tiraža ne opravdava dramu. Biće da je više reč o snazi kredibiliteta i poverenja… To je teško procenjivo, bez obzira na to koliko su niski tiraži…

Ipak, neverovatno je važno da kupujemo ove novine, print, elektronska izdanja, da dajemo priloge za rad istraživačkih timova, nezavisnih produkcija, i da više nego ikada podržavamo profionalno, odgovorno novinarstvo, da budemo vrlo kritični prema svima koji krše kodeks novinara, intervenišemo protiv lažnih vesti i senzacionalističkog novinarstva.

***

Srpski filantropski forum i Fond B92 slobodno novinarstvo i nastojaćemo da pomognemo svima kada je reč o humanitarnoj podršci koja će omogućiti da svi novinari i redakcije dobiju pomoć da na adekvatan bezbedan način obavljaju svoj posao.

Inicirao sam u ime Asocijacije nezavisnih elektronskih medija sastanak Stalne radne grupe za bezbednost novinara kako bi razmotrili aktuelne slučajeve ugrožavanja bezbednosti novinara, i nove izazove rada u vanrednim okolnostima.