Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čekaju vas najveće analize rata na Bliskom istoku, prvog globalnog verskog rata, koji je već promenio svet i označio kraj međunarodnog prava kakvo smo poznavali.
U velikoj analizi Željka Pantelića čitajte kako funkcioniše doktrina preživljavanja teokratskog režima u Teheranu. Pantelić objašnjava zašto Islamska Republika vodi dva paralelna rata, spolja protiv SAD i Izraela, a iznutra za opstanak vlasti, kao i zašto Teheran igra na kartu destabilizacije regiona, energetske krize i pritiska na američke saveznike.
U analizi čitajte i kako je izbor Modžtabe Hamneja otvorio pitanje stvaranja islamske političke dinastije, kakvu ulogu imaju pasdarani u kontroli države i ekonomije, kao i zašto su zalivske petromonarhije jedna od ključnih slabih tačaka u ovom sukobu.
Doktrina haosa islamske republike
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše da se iranska strategija u ratu zasniva na doktrini preživljavanja režima, a ne na sudbini pojedinačnih lidera, zbog čega je sistem vlasti decentralizovan i spreman da nastavi borbu čak i posle likvidacije vrhovnog vođe. Pantelić takođe ocenjuje da Izrael i SAD imaju različite ciljeve u ratu, dok Iran računa na vreme, regionalni haos i moguće tajne pregovore sa Vašingtonom kako bi režim opstao.
„Kreirati haos na Bliskom i Srednjem istoku, proizvesti energetsku i ekonomsku krizu na planetarnom nivou i tako prisiliti Vašington i Jerusalim da zaustave vazdušne napade i odustanu od upotrebe paravojnih formacija etničkih manjina u Iranu, pre svega Kurda, za unutrašnji pritisak na režim. To je, u jednoj rečenici, asimetrična doktrina Islamske Republike koja bi trebalo da joj omogući da preživi, što je njen jedini prioritet u datim uslovima“, piše Željko Pantelić.
„Ko je srpski Panoramiks“?
Zoran Panović piše da vlast u Srbiji pokušava da predstavi zemlju kao „galsko selo“ koje se suverenistički odupire velikim silama, što predsednik Aleksandar Vučić često ilustruje motivima iz stripa o Asteriksu. Panović objašnjava da Vučić pritom zanemaruje ključni element te metafore – čarobni napitak i druida Panoramiksa, bez kojih nepokorni Gali ne bi mogli da opstanu, pa se zato postavlja pitanje ko je zapravo „srpski Panoramiks“.
„Ko prati, zna da je Vučić Asteriksa koristio u izbornoj kampanji i za izbore 2022, kao što to radi i za predstojeće lokalne izbore u deset opština. Vučić svojim pristalicama od kojih velika većina sigurno nije čitala Asteriksa pokušava da objasni kako Srbija liči na galsko selo koje je jedina slobodna teritorija pred moćnim Cezarovim legijama“, piše Zoran Panović.
„Vlast je već odlučila kako će izgledati izbori“
Dušan Telesković, u tekstu za koji su istraživanje sproveli Milana Milošević i Marko Tica, piše da vlast uoči narednog izbornog ciklusa ubrzano učvršćuje kontrolu nad ključnim institucijama – policijom, pravosuđem i tužilaštvima, postavljanjem, kako navodi, „superlojalista“. Telesković opisuje i smenu tužilaca koji su vodili osetljive predmete protiv ljudi bliskih vlasti, dok sagovornici poput Boža Prelevića i Dragomira Anđelkovića tvrde da se time priprema teren za izbore u kojima bi institucije trebalo da legitimišu eventualne neregularnosti.
„Takozvani „metapodaci“ Gugla o drugim navikama birača pokazuju da su oni koji se izjašnjavaju kao pristalice vlasti „digitalno povezani kroz Viber grupe i mreže koje osiguravaju visoku izlaznost“. Sa druge strane, isti „metapodaci“ ukazuju na to da se najveći skok interakcije na društvenim mrežama dešava upravo kada su studenti u prvom planu“, piše Dušan Telesković.
O planu „Srbija 2030“
Miša Brkić u ekonomskoj analizi piše da je plan „Srbija 2030“, vredan oko pedesetak milijardi evra, zamišljen kao novi veliki investicioni ciklus u kojem država ima gotovo potpunu kontrolu nad investicijama, tehnologijom i razvojem, ali bez odgovora na pitanje zašto prethodni slični planovi nisu dali očekivane rezultate. Brkić upozorava da takav model dodatno učvršćuje sistem u kojem dominiraju državni projekti i privilegovane elite.
„Posle „Nju dila“, „Maršalovog plana“, dva „investiciona ciklusa“, projekta „Srbija 2025“ i „Skoka u budućnost 2027“ stigla je nova petoletka – „Srbija 2030“. „Bez planova i programa ništa ne možete da uradite, to je osnova na čemu zasnivate uspeh zemlje“, objasnio je predsednik Srbije. Osim kontinuiteta dosadašnje ekonomske politike (koja je u poslednje dve godine doživela neuspeh, meren poređenjem sa sličnim državama), servirana je vizija Srbije kao robotizovane države i veštačkom inteligencijom vođene privrede“, piše Miša Brkić.
„Kako je Spens postao logor“
Zoran Strika piše da je otkazivanje koncerta Tonija Cetinskog na Spensu pokrenulo polemiku nakon tvrdnji na društvenim mrežama i iz braniteljskih udruženja da je ta hala tokom rata služila kao logor za hrvatske zarobljenike. Strika navodi da za takve tvrdnje nema potvrda u dostupnim dokumentima niti u sećanjima novinara i građana koji su tada pratili događaje, dok je poznato da je Spens u tom periodu funkcionisao i služio kao prihvatni centar za izbeglice.
„O Spensu kao logoru učestalije je počelo da se piše na društvenim mrežama početkom ovog marta. Osoba koja se predstavlja kao „domoljubni pisac“ objavila je da je Cetinski odgovorio na apel da ne nastupa na Spensu. Pevač u svom odgovoru poručuje da nije znao za događaje, uz poruku da se „ne ponovilo više nikom nikad“, kao i da će razmisliti o otkazivanju koncerta zbog velikih troškova i penala“, piše Zoran Strika.
O GRANICAMA iranskog raketnog arsenala
Vojni analitičar Aleksandar Radić piše da Iran u ratu na Bliskom istoku najveći deo odmazde zasniva na balističkim raketama, ali da broj lansiranja naglo opada zbog gubitaka i ograničenih zaliha, dok ni američka strana nema neograničene kapacitete za proizvodnju presretača. Radić podseća da je većina iranskog raketnog arsenala nastala iz sovjetskog sistema „skad“, razvijanog kroz severnokorejske i iranske varijante koje mogu da dosegnu i do 2.000 kilometara, ali su relativno neprecizne i često imaju pre svega psihološko-propagandni efekat.
„Režim mula uzda se u balističke rakete kao glavno sredstvo odmazde. Poleću sa vertikalnih lansera uz puno buke i idu ka nebu. U povratku u atmosferu u strmoj putanji obruše se na cilj. Protivraketna odbrana savezničkih sila čini se vrlo efikasnom, ali ne postoji šansa da se zaustavi svaki dolazeći projektil“, piše Aleksandar Radić.
„Kad je Iran bio slobodan“
Milan St. Protić u tekstu podseća da je Iran u 20. veku više puta pokušavao da se modernizuje i približi evropskim političkim modelima, ali su ti pokušaji završavali neuspehom, uz jačanje nezadovoljstva zbog stranog uticaja i autoritarnog šahovog režima. Po njegovom tumačenju, Islamska revolucija 1979. donela je novi oblik vlasti, ali je suština ostala ista – Iran se i dalje kreće u začaranom krugu autokratskog lidera, vojske i represije.
„U dvadesetom veku se pokušavalo sa evropeizacijom i demokratizacijom Irana, ali se svaki takav pokušaj ubrzo završio neuspehom. Razočarani katastrofalnim efektima vesternizacije i frustrirani uplivom stranih sila i kompanija u njihovoj zemlji, Iranci su se sve masovnije vraćali svom religioznom, šiitsko-islamskom, identitetu. Iako ni taj identitet nije bio izvoran, već naknadno usvojen“, piše Milan St. Protić.
„Svet naviknut na rat“
Iva Đurović piše da rat između Irana i Zapada unosi novu neizvesnost u globalnu ekonomiju, ali da finansijska tržišta zasad reaguju iznenađujuće mirno jer su se posle krize, pandemije i rata u Ukrajini donekle navikla na spoljne šokove. Đurović objašnjava da rast cena nafte zbog pretnji blokadom Ormuskog moreuza može kratkoročno podići inflaciju i uticati na kamatne stope, ali da tržišta ne očekuju dugotrajan poremećaj snabdevanja niti novi veliki inflacioni talas.
„Rat između Irana i Zapada unosi novu dozu neizvesnosti u globalnu ekonomiju, ali finansijska tržišta zasada reaguju iznenađujuće mirno. Posle finansijske krize, pandemije i rata u Ukrajini, i globalna i srpska ekonomija očigledno su razvile veću otpornost na spoljne šokove. Investitori sve češće polaze od pretpostavke da će sukobi ostati regionalni i kratkotrajni“, piše Iva Đurović.
„Smak sveta je već stigao, eno ga u Lici“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću o putovanju kroz Liku i sećanjima na detinjstvo provedeno u vikendici koju je njegov otac sagradio kod Gračaca. Kroz lične uspomene i priče o nekadašnjim srpskim komšijama opisuje siromaštvo, rat i nestanak ljudi iz tog kraja, koji je posle devedesetih gotovo opusteo.
„Nedavno smo baš razgovarali o seljacima što su nekad živjeli do naše vikendice. Bili su Srbi, kao što je cijeli ovaj kraj jednom bio većinski srpski. „Pamtiš li kako se nekad pričalo da su Srbi privilegirani?“, upitao me je brat. Ne trebam ti, Dražo, opisivati kakve su to priče. U svim našim nacionalističkim fantazijama oni drugi nezasluženo imaju bolje poslove, veće plaće, ljepše kuće i jače automobile od nas“, piše Ante Tomić.
„Nešto mi zvuči poznato“
Rumena Bužarovska piše kako ju je esej Davida Albaharija podstakao da godinama vežba disciplinu da otvoreno kaže „ne znam“, umesto da se pretvara da nešto zna. Kroz lična iskustva, od detinjstva i razgovora o filmskim autorima do kasnijih susreta i razgovora sa muškarcima, pokazuje kako priznanje neznanja često izaziva podsmeh ili duga patronizujuća objašnjenja.
„Taj sasvim kratak Albaharijev esej pokazao mi je da je reći “ne znam“ nešto što treba naučiti i savladati. Pa sam tada odlučila da ću i ja govoriti „ne znam“ i tu disciplinu sam vežbala deset godina, do pre nekoliko nedelja, kada sam doživela jedno malo otkrovenje“, piše Rumena Bužarovska.
„Šta je danas ljubav“?
Milan Damjanac piše da je u antičkom svetu ljubav bila poredak odnosa koji uređuje zajednički život, dok je u savremenom društvu gotovo potpuno privatizovana i svedena na lični doživljaj i potrebu pojedinca. Takođe piše da današnja kultura ljubav pretvara u resurs koji treba da bude efikasan, bezbolan i koristan, pa se u odnose ulazi sa rezervom, ostaje dok ima koristi i izlazi bez odgovornosti.
„Savremeni eros ne traži promenu. On traži olakšanje. Ne traži istinu, već regulaciju. Zato se danas ljubav često prepoznaje po intenzitetu, a ne po odgovornosti. Ako je jako, proglašava se dubokim. Ako boli, proglašava se sudbinskim. Ako prestane da stimuliše, proglašava se lažnim. Ljubav se meri nervnim sistemom, a ne odnosom. To je eros bez vertikale“, piše Milan Damjanac.
Intervju sa MarkoM Grabežom
Glumac i muzičar Marko Grabež u intervjuu za Nedeljnik govori o velikom koncertu benda KOIKOI zakazanom za 27. mart u Beogradu, ali i o podršci studentskim protestima i društvenoj klimi u kojoj, kako kaže, postaje sve teže ponavljati iste propagandne trikove. Grabež u razgovoru sa Brankom Rosićem naglašava da je uspeh filma „Svadba“ i popularnost benda širom regiona dokaz da među ljudima na prostoru bivše Jugoslavije postoji prirodna potreba za kulturnim povezivanjem, koju političke granice ne mogu trajno da zaustave.
„Evidentno je da je potreba za povezivanjem ljudi na prostorima bivše Jugoslavije velika i prirodna. Jedna smo kultura i svaki oblik veštačkog stajanja tome na put kad-tad počne da slabi i puca. O tome je govorio i Ante Perković u knjizi „Sedma republika“. Nevezano od granica i trenutne geopolitičke situacije, a takođe nevezano i od jugonostalgije, Sedma republika je prostor kulturnog i jezičkog spajanja i saradnje“, kaže Marko Grabež u razgovoru sa Brankom Rosićem.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević i Branka Rosića, nastavak dopisivanja Svetislava Basare i Miljenka Jergovića, kao i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 739
Tagovi
