Evropski lideri susrešće se u utorak kako bi otpočeli proces podele funkcija u Evripskoj uniji posle izbora za Evropski parlament.
Na talonu je pet funkcija, pet ključnih mesta u institucijama EU: predsednik Evropske komisije, predsednik Evropskog saveta, predsednik Evropskog parlamenta, visoki predstavnik za spoljnu politiku EU, biraće se i šef Centralne evropske banke.
Srbiju, kao zemlju kandidata za članstvo u EU, po prirodi stvari najviše interesuje mesto visokog predstavnika za spoljnu politiku, koji je do sada imao i ključnu ulogu procesu dijaloga Beograda i Prištine.
Britanski Gardijan je kao jednog od kandidata za top pozicije u EU birokratiji – čelna mesta u Evropskoj komisiji i Evropskom savetu – naveo Nemca Manfreda Vebera, koji dolazi iz redova „narodnjaka“ i za koga navode da je i „pored 15 godina iskustva u Evropskom parlamentu, malo poznat izvan Brisela“. Gardijan za njega kaže da i u Nemačkoj jedvačetvrtina ljudi zna njegovo ime, da ima problem da od svojih kolega parlamentaraca dobije podršku za visoku neku poziciju, ali i da imam adut u tom što je kandidat kancelarke Angele Merkel.
Takođe se kao jedan od kandidata navodi Holanđanin Frans Timerman, koji dolazi iz redova socijal-demokrata.
Bivši ministar spoljnih poslova koji govori šest jezika, prema Gardijanu, poznat je po odbrani vladavini prava u članicama EU u kojima se to postavlja kao pitanje, poput Poljske, Mađarske i Rumunije.
Žestok je u borbi protiv klimatskih promena i kritikovao je „idiotksu politiku Donalda Trampa prema klimatskim promenama“.
Gardijan Timermansa navodi i kao mogućeg visokog predstavnika za spoljnu politiku.
Među kandidatima za visoke pozicije su još i Marget Vestager iz Danske, Francuz Mišel Barnije, Kristalina Georgieva iz Bugarske…
Ovom temom, budućem raspodelom funkcija u bici za Brisel, bavio se i Željko Pantelić u opširnoj analizi za novi broj Nedeljnika.
Inače komplikovanu situaciju raspodele funkcija dodatno usložnjava to što Evropska narodna partija (EPP) i Partija evropskih socijalista (PES) prvi put od 1979. godine neće imati apsolutnu većinu u amfiteatrima Brisela i Strazbura.
Narodnjaci i socijalisti će morati da ukrcaju u vladajuću koaliciju liberale predvođene Emanuelom Makronom da bi imali većinu, a po svoj prilici njima će se pridružiti i zeleni, kako bi se onemogućilo da poslanički klubovi suverenista i populista dobiju čelna mesta u komisijama EP.
Po važećim pravilima, kako navodi, mesto predsednika EK pripada stranci koja ima najbrojniji poslanički klub, odnosno tzv. Spitzenkandidatu te političke familije.
Reč je o pomenutom Manfredu Veberu, ali se već sada može reći da bavarski političar neće naslediti Žan Kloda Junkera u Berlejmonu. Veber bi, u najboljem slučaju, mogao da dobije kao utešnu nagradu da predsedava Evropskom parlamentu u prvom, dvoipogodišnjem delu mandata.
Francuski predsednik Emanuel Makron je već krenuo u akciju sa novom zvezdom evropskih socijalista Pedrom Sančezom i italijanskim demokratama, sa kojima ima odlične odnose, da napravi čvrst savez između liberala i PES-a, kako bi bili u dominantnoj poziciji nad narodnjacima. U tom kontekstu Mišel Barnije bi mogao da bude upotrebljiva karta za predsednika EK kao kompromisno rešenje.
Barnije pripada političkoj porodici „narodnjaka“ (tako bi bilo ispoštovano pravilo da najjačoj poslaničkoj grupi pripadne mesto predsednika EK), ali je u suštini reč o transverzalnoj političkoj ličnosti čiji se svetonazori u dobroj meri poklapaju sa Makronovim. Barnije ima savršen CV: višestruki ministar u francuskim vladama, evropski komesar i, pre svega, trijumfalni glavni pregovarač EU sa Velikom Britanijom oko Bregzita.
Alternativa za Barnijea je Margrete Vestager. Pogotovo ako evropski parlamentarci budu insistirali da se ispoštuje pravilo da na čelo komisije mora da dođe „Spitzenkandidat“, pošto je Vestagerova bila deo tima kandidata liberala. U prilog Vestagerovoj ide i činjenica da je ona žena i da bi bila prva predsednica EK.
Neformalni savez Makrona i Sančeza čini snažnim kompatibilnost njihovih ciljeva, odnosno pozicija na koje žele da plasiraju svoje ljude. Socijalisti i njihov „Spitzenkandidat“ Frans Timermans žele da sačuvaju mesto visokog predstavnika za spoljnu politiku EU, dok Sančez ima nameru da postavi svog čoveka, najverovatnije Đuzepa Borelja, na mesto evropskog komesara za ekonomske i monetarne poslove, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji, portfolio u Berlejmonu.
Timermans nije loše rešenje za Srbiju i Zapadni Balkan, ali je loša vest za političke lidere sa autoritarnom notom vladanja u bivšim jugoslovenskim republikama, na Kosovu i u Albaniji. Holandski političar odlično poznaje naš dosije. Bio je sekretar za evropske poslove u holandskom MIP-u kada je na njegovom čelu bio Maksim Verhagen koga smo u Srbiji dobro upoznali. Verhagen je bio najtvrđi i najdosledniji zagovarač pune saradnje Beograda sa Haškim tribunalom kao uslova za napredovanje u evropskim integracijama.
Naravno, Timermans, kao nijedan holandski političar, nije entuzijasta u pogledu proširenja EU na Zapadni Balkan, ali za razliku od drugih nema predrasude i shvata važnost nastavka procesa evropskih integracija, bez obzira na to kada će one rezultirati efektivnim članstvom u EU. Takođe, Timermansovo iskustvo, autoritet i ugled su mnogo veći od onog koji ima Federika Mogerini. Rečju, Holanđanin nije kalibar Havijera Solane, ali je politička gromada za Ketrin Ešton i Mogerinijevu…
OPŠIRINIJE O IZBORIMA ZA EVROPSKI PARLAMENT I „BICI ZA BRISEL“ ČITAJTE U ANALIZI ŽELJKA PANTELIĆA U AKTUELNOM NEDELJNIKU
Tagovi
