Kada sam ugasio diktafon, Srđan Dragojević je rekao: „Ovoliko o meni ne zna ni moja žena.“ I krenuli smo od samog njegovog izlaska u javnost, grad u kojem sam ga upoznao davnih godina gluvarenja na ulici i žickanja oko Bezistana pa do danas kada smo komšije koji u „Stovarištu“ zgutnu podnevni espreso. Novi film „Nebesa“ bio je povod da krenemo sa dugačkom pričom i kratkim espresom.
O čemu si razmišljao kao član benda „Lucifer“ s kojim si nastupio na legendarnoj Pankerijadi u „Pinkiju“? Da li je u postavi bio direktor „Lagune“ Dejan Papić, koproducent tvog novog filma? Šta su ti bile ambicije u doba tog „Pinkija“, parkića kod „Moskve“, Bezistana (skupljališta pankera) i jesi li po nezvaničnoj statistici bio prvi panker grada?
Ma jok. Kada sam došao u Bezistan, tamo su samo bili Debela Gaga i njen brat Braca. Onda su se priključivali razni ljudi, sedeli smo u Bezistanu ili kod „Iskre“ na onom stepeništu, ispred „Dragstora“ i žickali lovu za pivo. Dejan Papić? Nekih stvari se sećam kroz maglu i vrlo je moguće da je na tom pank maskenbalu u „Pinkiju“ Dejan svirao sa mnom. Ta Pankerijada u „Pinkiju“ je bila 1979. I sećam se dobro kako je Cane (kasnije Partibrejkers) na..bao. Čak mislim da su mu Zemunci slomili vilicu. Naš bend „Lucifer“ osvaja prvo mesto sa pesmama koje danas zvuče krajnje politički nekorektno: „Curo, daj ribu“ i „WC za srednji pol“. Ova druga je imala reči: „Gde će naša braća, hermafroditi da pišaju?“ Proročki, zar ne? Četrdeset godina kasnije se to pitanje otvorilo u punom svetlu sa ovom današnjom… „gender fluidnošću“. Tek godinu dana kasnije formira se bend „TV Moroni“, kada upisujem Zemunsku gimnaziju, smer „novinar-saradnik“, srećem Đuku i Cekija, Micu Uzelca.
Sledeće godine umire Tito, pa će uskoro demonstracije na Kosovu, a ti si u tim gimnazijskim godinama i u muzici i novinarstvu.
Da, prva generacija „Šuvarovog usmerenog“, smer „novinar-saradnik“. To je važan deo mog identiteta, učenje novinarstva, pisanje za „Omladinske novine“. Čak sam tada kao nakurčen klinac u jednom tekstu potkačio slavni magazin „Start“, tvrdeći da je samo malograđanština začinjena erotikom. I onda me je urednik „Starta“ zvao da napišem tekst za njih. To su bili ti pravi urednici, veliki urednici, kao: „Klinac, super si nas ’iscipelario’, da li bi sad nešto napisao za nas?“ I napišem za Start tekst o „Akademiji“, noćnom klubu koji je, takođe, tada bio važan deo tog mog životnog okruženja.
Vrlo rano sam otišao od roditelja jer je i to tada bila neka vrsta mode. Ljudi su živeli u komunama i bili smo fascinirani tim životom. Sa dve drugarice sa fakulteta sam iznajmio stan u Kolarčevoj ulici. U tom periodu počinjem da se interesujem za psihoterapiju i kod Tijane Mandić učim kao prva generacija koja se obučava za psihoterapeuta transakcione analize, znaš ono „Koju igru igraš“ Erika Berna? U tom trenutku moja dilema je da li ću biti književnik ili terapeut. Film mi je tada bio jako daleko
I onda dođe JNA…
I moram da upišem neki „faks“, da bih služio vojni rok 12 meseci a ne 15. Ali nemam pojma šta bih studirao. U to vreme umire, prerano, moj deda, veoma cenjen sudija u Prokuplju gde sam provodio leta tokom čitavog detinjstva. Mnogo sam ga voleo i iz čisto sentimentalnih razloga upišem Pravni fakultet. E, bilo mi je nešto „bedak“ i da uđem u tu zgradu fakulteta, zamolim tadašnju devojku da preda tamo dokumenta umesto mene. Ona upiše studije psihologije. Kasnije, šalje mi u vojsku knjige iz psihologije, ono, Frojda, Junga, Rajha, i ja se napokon zainteresujem za neke studije. Onda prelomim, tražim odsustvo iz vojske u vreme prijemnih ispita, podignem dokumenta sa Pravnog i odem na prijemni za Psihologiju. Vratim se da odslužim vojni rok do kraja sa indeksom Filozofskog fakulteta, odsek Psihologija.
Koji rod si bio u vojsci? Ono najčešće, „prašinar“?
Zamalo. Na regrutaciji dobijem pešadiju, a ravni tabani i minus pet dioptrija. Nisam baš za pešadiju. Kao delimično sposobnog prebace me u kuvare. To me obraduje. Nije šala, umesto šest meseci obuke, imaš samo tri. Ipak, najebah na toj obuci. Ljubljana, kasarna „Maršal Tito“, „’ladno, ali standard“. Vojnici na pešadijskoj obuci samo marširaju po 25 kilometara, mi kuvari i marširamo a onda moramo da u onim kuhinjama na točkovima kuvamo pasulj pa posle da ribamo one monstruozne kazane. Imaš samo sneg i šljunak da oribaš zagoreli kazan. Dlanovi skroz krvavi posle takvog ribanja, pletene rukavice ne pomažu mnogo. Ipak, lude su bile te kuvarske obuke. Kao nekakav monstruozni „Barbi set za kuvanje“ samo trideset šporeta u jednoj prostoriji i 30 budala folira da uči da kuva pod budnim okom starijeg vodnika.
Vojska je svima potpuno novo iskustvo?
Nova dimenzija, upoznaješ drugačije vrste ljudi. JNA je baš zbog toga bila interesantna. Dobro, i zastrašujuća. Izlaziš iz svog mehura i odjednom vidiš da nas ima različitih, da ima ljudi koji jedva čitaju i pišu. Ljudi sa drugačijim rezonima. Imali smo dvojicu Makedonaca, i jedan od njih mi kaže: „Vi Srbi ste nas okupirali.“ Gledaš čoveka, ne znaš šta ti priča. Ej, 1981. godina?! Da, bilo je interesantno sa stanovišta međunacionalnih odnosa. Mi smo tokom obuke u Ljubljani imali jednu „mini“ pobunu, jer su uklonjene iz toaleta flaše sa vodom. To vojska nije tolerisala (op. a., koristili vojnici muslimanske veroispovesti za pranje posle velike nužde). I onda meni dođe klasić i kaže: „E došla mi je poseta, da li bi preuzeo moju dužnost pranja WC-a?“ Kad dođem tamo, vidim, čovek me zajebao. Zidovi išarani govnima. Sve braon otisci šaka po zidu. Ono, „kosovarski Dejvid Hokni“. Na taj način su drugari sa Kosova izrazili svoj protest. Šta ćeš, navučeš gas-masku i – „udri“.
Iz Ljubljane odlazim u prekomandu, Kuna – Pelješac. Jedna čuka, „bogu iza nogu“. Danas je tamo NATO radijski centar, a onda je bilo JNA relejno čvorište za srednju Dalmaciju. Nas deset vojnika, vodnik, naše godište, kokoške, dva psa. Mene pošalju za kuvara. Meštani nam donose ribu, vino, bilo je i duvanja, kasetofon, dobra muzika, puno knjiga…
Meštani su imali aranžman sa vojskom da im ona daje vodu za koze, a kad neka koza slomi nogu, vojska može da je uzme i ispeče. Vaspitavan si da voliš životinje, ali jednom se desi da je koza zaista slomila nogu i oni: „Ajde kuvar da kolješ.“ Ma kakvi. Pobegnem što dalje, od poprišta budućeg zločina. I tu par momaka, iz Bosne, dohvate noževe. Kaže jedan: „Ti si Beogradčić, nemaš ti pojma o životu.“ I odoše da zakolju kozu, a ja pokrijem uši da ne slušam. Koza kuka, poput bebe, strašan zvuk. I to su sve neke slike iz mladosti koje kasnije obradiš, utiču na tebe, stekneš perspektivu prema životu i prema ljudima.
I da, završi se ta vojska. Većina ima dosta ružne uspomene ali, aposteriori, ne mogu da kažem da je bilo gubljenje vremena. Jedan, gotovo „robinsonski život“. Lepo je bilo ujutru skupiti jaja od kokošaka, nahraniti pse u boksovima. Taj život sa prirodom i na izolovanom mestu bio je fenomenalan. Nekako te i odredi, za budući život.
Ja sam posle promena, negde sredinom decenije, 2005–2008. nudio i RTS-u da uradimo „Dva sata kvalitetnog TV programa“ ponovo, ali sa svim junacima, petnaest godina kasnije. Armane i Versaće se vraćaju iz Haga gde su odslužili kaznu i staju opet na vrata kluba. Naravno, malo je scenario zezao demokratsku vlast. Nisu bili spremni da to prihvate. Odbijan je dve-tri godine zaredom scenario. Nova vlast nije volela šalu na svoj račun
Kako je izgledao život posle izolovanog mesta, prve godine nakon povratka u Beograd?
Uzbudljivo. Menjaš se kao čovek, učiš, otvaraju se neka nova polja interesovanja. Rokenrol me je sada manje zanimao od studija psihologije, a već sam počeo da pišem prozu i poeziju. Družio sam se i sa jednom intelektualno izazovnom ekipom. Psiholozi, mladi pisci, pesnici. Strašno se puno eksperimentisalo sa alternativnim lajfstajlom. Bio sam vegan nekoliko godina.
Da li je to imalo veze sa onom kozom?
Vrlo moguće. Možda je čak suočavanje sa jednom dosta surovom svakodnevicom koju upoznaš u vojsci dosta uticalo na mene da odem ka nekom intelektualnom krugu, kao nekoj vrsti utočišta od stvarnosti koja nije tako „svetla“ kao što misliš kada si jako mlad. Objavljivao sam tih godina u književnim časopisima širom Jugoslavije: Mladini, Poletu, Studentskom listu, Književnoj reči…
Plus, jako interesantno vreme, čitava ta decenija. Vreme sloboda, eksperimentisanja. Vrlo rano sam otišao od roditelja jer je i to tada bila neka vrsta mode. Ljudi su živeli u komunama i bili smo fascinirani tim životom. Sa dve drugarice sa fakulteta sam iznajmio stan u Kolarčevoj ulici. U tom periodu počinjem da se interesujem za psihoterapiju i kod Tijane Mandić učim kao prva generacija koja se obučava za psihoterapeuta transakcione analize, znaš ono „Koju igru igraš“ Erika Berna? U tom trenutku moja dilema je da li ću biti književnik ili terapeut. Film mi je tada bio jako daleko.
Radili smo svi po par poslova. Tako sam i ja radio istraživanja za poznatog psihologa Ljubu Stojića u NIN-u. Radio sam i kao šanker u klubu na Filozofskom. Pisao sam naučnofantastične priče u magazinu „Sirius“, bio urednik književne rubrike u „Studentu“. Tih godina družim se sa Milicom Tomić, ćerkom čuvenog glumca Miće Tomića, divnog čoveka, Milica i ja idemo auto-stopom po Evropi. Javljaju mi iz Beograda da je „Rad“ prihvatio da štampa moju prvu knjigu poezije „Knjiga akcione poezije“.
Otišli smo kod rukovodstva Republike Srpske po dozvolu da snimamo film na njihovoj teritoriji. Tu je bilo čitavo rukovodstvo, Krajišnik, Karadžić i njegova supruga, general Tolimir. Oni su zaključili da scenario ne odgovara njihovim interesima. Supruga Radovana Karadžića, simpatična bakica, u jednom trenutku iz „versaće“ torbice vadi magnum i kaže: „Je l’ vam treba ovakvo oružje za snimanje?“
A 1986. dobijam „Brankovu nagradu“ za tu knjigu poezije koja je i pored nagrade, bila vrlo primećena. Nagradu mi je uručila Desanka Maksimović.
Važan deo tog perioda bila je kafana „Manjež“. Ona je obeležila moju a i mladost mnogih iz moje generacije. I polako krenem da odlazim u Kinoteku, svaki dan. Nekoliko godina mi kao ekipa gledamo po tri filma dnevno. Izlazi mi druga knjiga poezije, no već sam zagrejani filmofil, ali nemam nikakvu ideju da se profesionalno bavim filmom.
I onda, negde valjda 1987. posvađam se sa svojim drugarima oko nekog filma koji se meni nije naročito dopao. Naravno, oni me „napuše“, jer svaki student FDU misli da je „bogomdan“, misli da je privilegovano biće kojem običan „civil“ ne sme ništa da kaže o filmu, samo se njihov sud računa… Ali počne svađa i ja im kažem: „Ljudi, vi ’jedete g..na’ celo veče. Mislite da ste bolji zato što studirate FDU, a ja sam neki tamo student psihologije. Evo ja ću da odem u junu na prijemni ispit na FDU i primiće me.“ I ja stvarno krenem da se pripremam. Nije mi nikada bio problem ni učenje, ni intelektualni izazovi, i ja se dosta dobro spremim za taj prijemni. I tako, u junu, odem na prijemni i budem primljen kao prvi na listi. Blistam, dobio sam opkladu. Zajebavaću drugare, sa zadovoljstvom. E, sad, kad te prime, naravno da si zaintrigiran, „gre’ota da se baci“. A i predaju ti Goran Marković, Điđa Karanović, Šijan, objektivno, veličine. Ta prva godina bila mi je jako teška, na psihologiji su mi ostala još dva ispita i diplomski. Nisam znao gde sam, čitave te godine, po ceo dan na Akademiji, noću spremam ispite, radim diplomski da završim psihologiju.
Kada se gleda sa strane, kao da si brzo došao do prvog filma „Mi nismo anđeli“.
Zapravo, „Mi nismo anđeli“ je trebalo da bude TV serija, ali nisam naišao na razumevanje na Televiziji Beograd. A želeo sam da to bude „Grlom u jagode“ moje generacije.
Ali tokom studija režiram direktne TV prenose za Televiziju Beograd. Došao je jedan dan na FDU čuveni Jovan Ristić Rica, i pitao studente da li neko želi da radi na televiziji. Možeš pretpostaviti da sam se samo ja javio. Dođem kod Rice koji kaže da je to odličan posao, kreativan a odlično se zarađuje. Kaže, sledeće nedelje radiš direktan prenos izbora za himnu Srbije u Sava centru. Šest kamera, reportažna kola. To ti je pomalo kao vožnja Formule 1. Moraš da reaguješ u momentu, govoriš kamermanima koje kadrove da ti spremaju, sve u real-time-u, nema šanse za popravak. Uzbudljiv posao. I od tada sam radio bezbroj direktnih prenosa. Bio je odlično plaćen posao. Moj otac koji je bio urednik „Večernjih novosti“ imao je manju platu nego što su bili moji honorari na Televiziji Beograd.
Na četvrtoj godini mi je Želimir Žilnik dao priliku da režiram prvu profesionalnu, filmsku formu za Televiziju Vojvodina. Radio sam po Bukovskom jednu priču koja se bavila telefonskim seksom i prostitucijom. Tada prvi put kod mene glumi Uroš Đurić, a i Eva Ras i Slobodan Ćustić. Žilnik odluči da to emituje u osam uveče na televiziji. A šta je sadržala moja priča? Slobodan Ćustić drži telefon i priča sa „seks radnicom“ sa druge strane „žice“. Ona ga pita: „Je l’ ti se digao?“ Ćustić odgovara potvrdno a kamera u „liftu dole“ ide do njegovog međunožja, on rukom drži svoj opušteni penis. Prvi put na srpskoj televiziji imamo muški polni organ. Kako moja priča po Bukovskom ide dalje – Ćustić zove servis za prostitutke, javlja se Uroš Đurić, pita: „Šta želite?“ Ovaj kaže: „Ja bih najlepšu.“ Uroš odgovara: „Najlepša je moja mama“, jer on „pimpuje“ i svoju majku. Užasno šokantan film, ali to su priče Bukovskog koga su svi puno voleli u to doba pre „političke korektnosti“. Ovaj film izazove veliki skandal, desetine protestnih pisama stiže na televiziju od užasnutih gledalaca. I onda dolazi film „Mi nismo anđeli“, moj diplomski film koji je na kraju odgledao neverovatan broj gledalaca. Tada je u toku 1992. i već se raspala SFRJ, rat bukti. Mi počinjemo snimanje neposredno pred rat u Hrvatskoj. Replika iz filma „Ljubinka, sine, ide tata u rat“ u scenariju je bila: „Ljubinka, sine, ide tata na vojnu vežbu.“ Ali počeo je rat i ja menjam repliku. Jezivo, zar ne?
„Svetog Georgija“ je napao tek formirani SNS, smatrajući ga nedovoljno patriotskim, i Demokratska stranka koja je bila tada na vlasti, zato što je novac za taj film dala prošla vlada, vlada Vojislava Koštunice. Nikada mi se tako nešto nije dogodilo u karijeri. Ovo je bilo mnogo gore od Mire Marković i zabrane „Rana“. Objektivno. Svi protiv tebe i tvog dela. I pozicija i opozicija. Što je, opet, okej
Je l’ tebe zovu na vojnu vežbu?
Mi smo snimali taj film usred mobilizacije. Jurili su ekipu pozivari. Zujali su po gradu džipovi vojne policije, kupili ljude na spavanju. Mi smo se tokom snimanja krili, svi smo dobili pozive, pola ekipe, spavaš svako veče na drugoj adresi, da te ne uhvate. Imao sam bar deset poziva, uruče ih ćaletu i kevi, na adresu koju imaju, pitaju: „Gde je?“ Oni kažu da sam na snimanju. Dođu ponovo za nedelju dana. Potrefilo se da u tim stresnim okolnostima snimaš stilizovan, eskapistički film. Možda je tada i neki „merak“, inat svakako, veći, da snimaš nešto što te spasava od tog ludila svuda oko tebe.
Mogao si da umesto da završiš „Anđele“ postaneš vojni kuvar na frontu u Vukovaru?
Da, padne granata posred pokretne kuhinje i odemo i pasulj i ja u „majčinu“. Ali nisu me uhvatili. Mi završavamo snimanje, na zadnji dan snimanja rađa mi se drugo dete i to ulazi u film. Branka Katić kaže: „Evo onog pesnika, ima ćerku, a juče dobio sina.“ Zezamo se, usred plamenova pakla koji gore svuda oko nas. Ali, na kraju snimanja, ipak dobijem vojni poziv. Uhvate me. A počeo sam montažu filma u „Avali“. No, nema odlaganja, Vukovar mi se smeši. Srećom, moj profesor i mentor Bajo Šaranović je u tom trenutku ministar kulture i zove vojne vlasti: „Ajde ljudi, ne zajebavajte se, dečko upravo snimio film, odložite mu. Kad završi montažu, nek ide onda u rat ako treba.“ I dobijem odlaganje. Završio se i rat u Hrvatskoj, ali ti gledaš na malom portabl crnobelom TV-u u montaži prizore snajperista u Sarajevu. Počinje rat u Bosni. Takođe, sankcije, ne može film ni na jedan festival. Samo festival u Peruđi, Umbria film festival je u fazonu „boli nas dupe za američke sankcije“ i zovu nas. Odem na festival, u žiriju Teri Gilijam i Hanif Kurejši. I dobijem Gran pri. Jedan jedini, na jedinom inostranom festivalu na kom je taj film bio.
Replika iz filma „Ljubinka, sine, ide tata u rat“ u scenariju je bila: „Ljubinka, sine, ide tata na vojnu vežbu.“ Ali počeo je rat i ja menjam repliku. Jezivo, zar ne?
Pamti se i „Dva sata kvalitetnog programa“…
Tu sam prvi put radio s Kojom, sa kojim radim još od prve godine akademije, sve studentske filmove, sa Bjelom, Mandom, to je ekipa s kojom par godina kasnije radim „Lepa sela“. Urednik koji je trebalo da odobri šou, prvo je popio flašu viskija da se ohrabri i tek je onda rekao – „Dobro, emitujte“. Bio je to veliki strah i razumeo sam ga. E sad, zanimljiva „trivia“ – ja sam posle promena, negde sredinom decenije, 2005–2008. nudio i RTS-u da uradimo ovaj šou ponovo, ali sa svim junacima, petnaest godina kasnije. Armane i Versaće se vraćaju iz Haga gde su odslužili kaznu i staju opet na vrata kluba. Naravno, malo je scenario zezao demokratsku vlast. Nisu bili spremni da to prihvate. Odbijan je dve-tri godine zaredom scenario. Nova vlast nije volela šalu na svoj račun.
I stižu „Lepa sela lepo gore“…
„Lepa sela“ su splet jako sretnih okolnosti. Grčka jako pomaže Srbiju, donira se novac, hrana… a Grčki filmski centar donira srpskom filmu dvadeset hiljada metara trake da se snimi film koji bi se bavio ratom. I mi dolazimo na ideju da krenemo u to. Imali smo prvu kancelariju na Senjaku iznad kabarea „Rouz“.
Imali smo situaciju kada se Marija Milošević naljuti na svog dečka pa izvadi pištolj i puca po klubu. Svi na pod, jer lete meci naokolo. „Divlji zapad“! Mi pišemo scenario na osnovu reportaže Vanje Bulića. Scenario smo pisali Nikola Pejaković, Biljana Maksić i ja.
Kreću neke pretpripreme, sakuplja se novac, ja obilazim lokacije… Imali smo veoma čudan susret na Palama. Otišli smo kod rukovodstva Republike Srpske po dozvolu da snimamo film na njihovoj teritoriji. Tu je bilo čitavo rukovodstvo, Krajišnik, Karadžić i njegova supruga, general Tolimir. Oni su zaključili da scenario ne odgovara njihovim interesima. Supruga Radovana Karadžića, simpatična bakica, u jednom trenutku iz „versaće“ torbice vadi magnum i kaže: „Je l’ vam treba ovakvo oružje za snimanje?“
Vraćamo se nezadovoljni rezultatima pregovora, pada noć, idemo šumskim putem, zaustavlja nas „praga“, oklopno vozilo vojske Republike Srpske i prepreči nam put. Iz njega izađe vojnik i kaže – „Vozite za nama“. I mi klaj-klaj, vozimo se kroz sve dublju šumu. Već pada mrak, posle nekoliko kilometara dolazimo na neki proplanak, suton, pred nama ambar, kažu vojnici – „Izlazi iz auta“. Goran Bjelogrlić pravi dobro šalu „Izgleda da nismo na Palama ostavili baš neki utisak“. To je taj, naš, recimo, „osebujan“ smisao za humor.
Naravno, pomisliš na najgore. Nema mnogo opcija. Usred si rata, gubi se glava očas posla. Uđemo u ambar, unutra, na jednom zidu, metalna vrata, otvore se. Teretni lift, ulazimo unutra. Lift polako ide dole, vrata se otvaraju a ispred nas razdrljen Ratko Mladić s flašom rakije u ruci. Veli: „Šta je bilo, umetnici, usrali ste se?!“ Čuo je da idemo sa Pala, poslao oklopno vozilo da nas sačeka, bio mu je merak da nas preplaši i napravi foru. Izgledao je kao čovek koji je već van svake kontrole. Koji je umislio da je gospodar života i smrti što smo naučili nekoliko meseci kasnije. Kao onaj pukovnik iz „Apokalipse“. Ali to je bio film a ovo je život. Nekada to ne treba mešati.
Mediji su širili lažne priče da je to droga, da je Pinki umro od „overdouza“. Ali ne. On je išao u vojsku, i posle zakletve se napio, kao i većina regruta, zaspao na leđima i udavio od sopstvene povraćke. To je jedina istina. On je bio strahovito talentovan mlad čovek i mogao je da ima ozbiljnu glumačku karijeru
Vratimo se u Beograd, počinje NATO bombardovanje položaja u Bosni, raspada se front, kreću dejstva sa hrvatske strane i armije BiH, centralna vlast Pala slabi. Opština Višegrad je otcepljena od centralne vlasti. Neki Kojin dalji rođak je bio predsednik opštine i kaže: „J..eš Karadžića i Mladića, dođite vi u Višegrad da snimate. Ja vam garantujem bezbednost.“
Glumci su atrakcija svuda nekoliko dana, onda se ljudi naviknu, ohrabre i počnu da se i kurče. I u miru, a možete zamisliti šta situacija rata donosi takvom ponašanju. Tako je jedan, od rata, potpuno lud tip, jedan dan došao na snimanje, naoružan, mrtav pijan. Skočio je na „pragu“ koja ima na sebi protivavionski top i uperio cev u nas urlajući: „Došli ste iz Beograda da nas zajebavate.“ Gledaš u one cevi i život ti promiče pred očima. Ali skoči oficir iz obezbeđenja, dolaze bolnička kola, daju mu infuziju, vode ga… Bilo je takvih scena dosta. I to sve ulazi u tkivo filma i nekako, na kraju, bude i korisno.
Danas su „Lepa sela“ u Halivelovoj enciklopediji među 1.000 filmova svih vremena. „Sight and sound“ je uvrstio „Lepa sela“ među 30 najboljih ratnih filmova svih vremena. Ali taj početak života filma bio je trnovit. Mi smo na kraju imali dosta gledalaca, ali sećam se prve projekcije, u Višegradu. Posle pet minuta pravoslavni sveštenik ustaje i demonstrativno izlazi. Gledamo ga mi, gleda ga publika. Ups, šta sad? S druge strane, mi smo kao zemlja imali vrlo loš imidž. Film su odbili i Kan i Venecija i Berlin. U Veneciji su čak rekli da je to „srpski fašistički film“. Sa tim predrasudama film se sam, srećom, izborio.
Ali film je, ipak, uzela u distribuciju velika francuska firma, prodat je u puno zemalja. U godini prikazivanja bio je najgledaniji strani film u Brazilu i Australiji. Film je završio na festivalu u Montrealu i dobio nagradu. Tamo su me srele dve agentkinje iz agencije Vilijam Moris, pitale da li hoću da me zastupaju. Nisam znao ni šta je agent, agencija, zastupanje, mislio sam da su mi prišle neke „lujke“, ono, gledao sam ih dosta nepoverljivo.
Ubrzo dolaze i „Rane“.
Na osnovu, takođe, reportaže iz novina radim film o dva klinca kriminalca koji ne dočekaju svoju osamnaestu godinu. Interesantno je da sam scenario napisao za samo 13 dana! U dahu je taj scenario izleteo iz mene. Ali teško je bilo naći glumce za glavne uloge. Bilo je 2000 klinaca u tom procesu „kastinga“, pa se napravio uži izbor. I onda je njih deset radilo u studiju Mike Aleksića, što danas nije popularno reći. A opet, bez veze je i prećutkivati.
Jedan od njih je imao tragičnu sudbinu?
Da, Dušan Pekić, Pinki. Mediji su širili lažne priče da je to droga, da je umro od „overdouza“. Ali ne. On je išao u vojsku, i posle zakletve se napio, kao i većina regruta, zaspao na leđima i udavio od sopstvene povraćke. To je jedina istina. On je bio strahovito talentovan mlad čovek i mogao je da ima ozbiljnu glumačku karijeru. A Švaba (Milan Marić) je jako dobar momak, i uzmem ga ponekad za neki film. I „Rane“ su imale veliki broj gledalaca. Ne koliko su mogle, izašle su potpuno bez reklame. Kada se film pojavio, direktno je Mira Marković zvala Komrakova, Milanovića da stopiraju reklamu za film.
Na kraju snimanja, ipak dobijem vojni poziv. Uhvate me. A počeo sam montažu filma u „Avali“. No, nema odlaganja, Vukovar mi se smeši. Srećom, moj profesor i mentor Bajo Šaranović je u tom trenutku ministar kulture i zove vojne vlasti: „Ajde ljudi, ne zajebavajte se, dečko upravo snimio film, odložite mu. Kad završi montažu, nek ide onda u rat ako treba.“ I dobijem odlaganje
Tvoj poslednji film „Nebesa“ rađen je u nekoj postjugoslovenskoj produkciji, a zanimljivo je da si ti prvi probio barijeru onih ratnih godina i prikazivan si u Hrvatskoj, i to sa onim čuvenim titlom.
Jedino mesto u bivšoj Jugoslaviji gde su „Lepa sela“ mogla da se prikažu bila je Ljubljana. Godine 1996. U Cankarjevom domu, na internacionalnom ljubljanskom festivalu je prikazan film. Dirljiva projekcija, mnogo emocija. Ali, to je bilo sve. Nigde drugde, nikada nije ni prikazan, od tada. Mislim, zvanično. Nakon toga, 1998, „Rane“ probijaju tu barijeru u Hrvatskoj i prikazuju se u bioskopu sa tim ludačkim titlom na hrvatskom. Publika se grohotom smejala u bioskopu zbog toga. Kada je „Parada“ – koja je bila drugi rezultat u istoriji hrvatske kinematografije sa 200.000 gledalaca – trebalo da se prikaže, i tada su razmišljali o titlu. Na moje žaljenje oni su odustali shvativši da je to kretenski.
Glumci su atrakcija svuda nekoliko dana, onda se ljudi naviknu, ohrabre i počnu da se i kurče. I u miru, a možete zamisliti šta situacija rata donosi takvom ponašanju. Tako je jedan, od rata, potpuno lud tip, jedan dan došao na snimanje, naoružan, mrtav pijan. Skočio je na „pragu“ koja ima na sebi protivavionski top i uperio cev u nas urlajući: „Došli ste iz Beograda da nas zajebavate.“ Gledaš u one cevi i život ti promiče pred očima
Jesi li imao privilegiju da gledaš film sa hrvatskim titlom?
Da, Bjela i ja prisustvujemo premijeri u Zagrebu. To je mart 1999, već se priča o bombardovanju i blokadi SR Jugoslavije. Odlazimo na premijeru u Zagreb, prolazi sve fantastično. Vraćamo se nas dvojica u Beograd. Prazan auto-put. Nigde nikoga. Sutra počinje bombardovanje, sada je to definitivno, i Bjela i ja nalećemo na policijsku patrolu koja nas zaustavlja. „Gde ćete vi ludaci? Šta se vraćate, je l’ znate da sutra kreće američko bombardovanje?“ A mi krenemo da zbijamo šale – „Pa kako gde se vraćamo? Da branimo otadžbinu.“ Pandur kez na lice i flašu viskija i na haubu. – „Da nazdravimo!“
Onda je došla ponuda iz Amerike. I to iz tada najmoćnijeg Miramax-a. Šta se tu tačno dešavalo i zašto ti nisi hteo ono o čemu drugi maštaju?
Dakle, zove me jedna od agentkinja Vilijama Morisa koju sam sreo u Montrealu. Kaže, gledali su ovi iz Miramax-a „Lepa sela“ i „Rane“ i voleli bi da potpišeš ugovor. Taj ugovor je bio na dve godine, imaš mesečnu platu, oni ti daju četiri projekta godišnje, da pročitaš i ako ti se nešto svidi, okej. Tvoja jedina obaveza je da i ti njima ponudiš nešto što ti se sviđa, scenario, roman, film za rimejk…
Sednem, razmišljam. Bio sam par puta u Americi. Ne mogu da zamislim život tamo, jednostavno, nije po mom ukusu. No, ovde počinje bombardovanje, za „Rane“ nisam dobio nikakav honorar. Imamo jedno 300 maraka, kao svu lovu u životu. Bez perspektive da radimo bilo šta drugo. Znamo da će bombardovanje proći ali stav vlasti prema meni, teško.
I, tako, teška srca, žena, dvoje dece i ja zapalimo u Ameriku. Potpišem ugovor. Provedem osam meseci u Njujorku. Dobijam projekte od Miramax-a. Bob Vajnstin, na čelu „Dimension-a“ mi ponudi da radim „Reindeer Games“, to što je kasnije radio Frankenhajmer, kao poslednji film. Pročitam to, kažem ženi da i ona pročita jer mi deluje, pa… glupo. To je ovaj film u kome Ben Aflek i Šarliz Teron pljačkaju kasino. U kostimima Deda Mraza. Kažem ženi da mi je Bob Vajnstin rekao: „Ovo ti je najbolji scenario koji imam.“ I žena pročita i kaže: „Stvarno je glup scenario“, ja dodam: „Ako je ovo najbolje, najebao sam.“ Ali ispostavilo se da je Bob bio duboko u pravu. To je bilo najbolje što su mi ikada ponudili.
Istovremeno, nudim neke svoje stvari koje su mi zanimljive, oni sve odbijaju. Moj drug je radio tada u New Line Cinema. I napustio tu kompaniju, išao u drugu. I on mi da VHS, kaže odličan film, japanski horor „Ring“. Pogledam ga, „skeri“ stvarno, od toga nešto može da se uradi. Pošaljem kao ponudu Miramax-u i kažem – voleo bih da napravim američki rimejk. Oni odjebu i kažu – ne odgovara senzibilitetu američkog gledaoca. Suviše je „art“. Kasnije je Dreamworks napravio pola milijarde profita na rimejku tog filma. Za dve godine sam, sve u svemu, umesto četiri godišnje, ponudio 22 projekta koja sam želeo da radim, sve su odbili.
Prođe godinu dana, ništa, preselimo se u LA. Tamo je jeftinije. Imaš bazen, kuću, kolibri jede sa cveta, jednom rečju, prijatnije. Naoko. Ali, dosada živa, kad ti nestanu pljuge, moraš da voziš 25 minuta. Monotonija. Idem na sastanke oko raznih projekata. Neki su i zanimljivi. Kao npr. film „Meksikanac“ sa Bredom Pitom i Džejmsom Gandolfinijem. Ali to je tamo klasičan „pitch“, audicija, zovu po deset i više reditelja na sastanke, da čuju mišljenja i ideje. Klasičan „kasting“.
Za svaki razgovor se temeljno pripremam, pošaljem najmanje sedam do osam strana beležaka, predloga, ideja kako bih unapredio scenario. Recimo, u „Meksikancu“ kad pucaju u vazduh, pa se metak vrati i ubije čoveka, to je bila jedna od mojih ideja, klasična „domaća“ svadba. Ali biraju druge reditelje. Prođe godinu dana, letnji raspusti, okrenem sa ženom i decom po Americi. Kada smo se vratili u LA, zove me agentkinja i kaže da imam sastanak u Icon-u, kompaniji Mela Gibsona. Divno ćaskam sa par njegovih „egzekjutiva“ i…
Prođe godinu dana, ništa, preselimo se u LA. Tamo je jeftinije. Imaš bazen, kuću, kolibri jede sa cveta, jednom rečju, prijatnije. Naoko. Ali, dosada živa, kad ti nestanu pljuge, moraš da voziš 25 minuta. Monotonija
Jesi li upoznao Mela Gibsona?
Ne, nikada. Dakle, u jednom trenutku mi kažu: „Hajdemo sad konkretno, da pređemo na projekat ‘Payback All Star Review’.“ Ja, konsterniran. Nemam pojma šta me ovi simpatični ljudi pitaju, ne sećam se nikakvog projekta sa tim imenom. Mislim se, „au, sada ću se strašno obrukati“.
I onda, iz čistog očaja, krenem da izmišljam, lažem, kitim, ne birajući reči i entuzijazam o tom, šta god da je i kakav je, scenariju. Da će to biti hit, da je „hip“ i koje sve njihove, prilično besmislene izraze iskoristim. Završim posle 10 minuta praznoslovlja, odlazim, stvarno posramljen.
Vratim se kući, zove me agentkinja: „Bravo, dobio si film.“ Oduševljeni su tvojim „tejkom“ (pogledom) na projekat. Nenormalno. Shvatim u čemu sam grešio kod svih drugih projekata do kojih mi je stalo a koje sam, na ovakvim sastancima, izgubio u korist drugih reditelja, trudeći se da budem profesionalan. Što njima, zapravo, uopšte i ne treba! Samo entuzijazam, to ih uverava da su na dobrom putu. Pričati o potencijalnim problemima scenarija za koji su oni već skupo platili jeste u rangu svetogrđa!
Nađem scenario koji sam prelistao tri meseca ranije i bacio u neku kutiju. Pročitam ga opet i izgubim i taj lažni entuzijazam, u momentu! Kuku majko! Kakvo sr..nje. Apropo tog „entuzijazma“, video sam to godinu dana ranije kada sam živeo u Njujorku. Da je reditelj studijskog filma tamo pretežno zadužen za entuzijazam i – dobro raspoloženje! U NY sam se družio sa Harvijem Kajtelom i odem jednom na snimanje filma sa Adamom Sendlerom koga su volela moja deca. „Little Nicky“. Između dva kadra moja deca se islikaju sa Sendlerom na onom prestolu i pitam ja njega gde je reditelj, jer vidim, snimanje ide bez njega. Kaže mi da je otišao da proba novi ferari. Tamo snimanje ide samo od sebe, nacrtaju se sličice svakog kadra, nekada režira asistent režije, nekada glavni glumac, a desi se i da se reditelj umeša. Ali nije nužan.
E, sad, oko ove nesreće od scenarija kreće muka, ja pokušavam da ga popravim. Kliše, gnjavaža, Las Vegas, pljačka kasina, a meni je do tih filmova kao do hemoroida. Uspem da dodam nešto zanimljivo. Posle užasne borbe od pet meseci sa egzekjutivima Icon-a i Miramax-a kojima nije jasno šta ja tu izvoljevam i popravljam scenario koji sam pristao da režiram.
Miramax, kao većinski partner ovde, želi neke glumce sa TV-a koje smatram nepogodnim za uloge. Ja se bunim ali oni su jako dobri u simuliranju demokratije. „Srđan, you want casting? Sure!“ Počne proces koji traje tri meseca. Srećem velike glumce koji dolaze da čitaju. Tamo, kada glumcu karijera krene nizbrdo, ponovo kao na početku karijere, sa separatom uloge, od kastinga do kastinga, dođu i čitaju. Dolaze velikani, prestaješ da budeš veliki. Kristijan Slejter, Džulijet Luis i još mnogo njih kojima sam se divio u bioskopu. Ali sada su napravili par „flopova“ u karijeri i ponovo na audiciju. Pravo čistilište.
Ovi neki drugi, Metju Mekonahi, Ris Viterspun, kojima karijera ide dobro, sa njima se srećeš u baštama skupih hotela. Oni ne čitaju na audiciji, oni su u kategoriji „to meet“. I još dosta njih, ali ovo dvoje su mi se baš dopali za te dve glavne uloge. Ali studio ni da čuje. Ostanemo pri glumcima, osrednjim, koje su na samom početku hteli. „Pojedem g….“ i kažem, ajde de, kad su mi već dozvolili da poboljšam scenario.
Izlobirao sam poslanike i drugih partija i prvi put u istoriji našeg parlamentarizma jedan zakon vlade padne na skupštinskom odboru za kulturu, nakon diskusije koja je trajala 14 sati. I naravno, Vučić je bio prinuđen da tada vrati u zakon nacionalna priznanja u kulturi. Uspeo sam da sačuvam nešto što je bitno za dostojanstvo velikih umetnika. Neki od njih umiru sa penzijom od 16.000 do 18.000, suočeni sa turobnom starošću
Počnemo pripreme filma. Dva meseca radimo pripreme, ali jednog jutra, zove me producent Miramax-a i kaže mi: film se otkazuje, snima se „Ocean 11“, ista tema, pljačka kasina, velika glumačka imena, mi imamo ovaj „bedan cast“. – „Ali vi ste mi dali te glumce“, kažem im. Tek reda radi, stvar je odlučena.
I tako prođu dve godine frustrirajućeg života. Pitaju me da li ću da potpišem treću godinu. Nisam uopšte raspoložen za to ali se setim mog scenarija koji su mi odbili godinu dana ranije. „After“ se zove, a u njemu tri preživela logoraša nakon oslobađanja logora od strane američke vojske, žele da opljačkaju zlato koje su Nemci izvadili iz zuba logoraša i pretopili u zlatne poluge. I ja kažem ljudima iz Miramax-a: „Ako razmotrite ovo ponovo, ja ću da potpišem i tu treću godinu.“ Obećaju, ja stavim potpis. Posle mesec dana oni ponovo odbiju taj izuzetan scenario. Izgubim živce, pitam ženu je l’ nam ovde dosadno, ona kaže: „Ubijam se.“ Kad slaviš tamo dečji rođendan, dođe ti majka od nekog deteta i pita da li si osigurao rođendan. Kaže, ako se moje dete povredi, ja ću da vas tužim. Fina ženica. I bezbroj sličnih anegdota iz života.
Pritom, desile se promene u Srbiji, kažu mi da je super u Beogradu. I vraćamo se u domovinu. Odahnusmo, da ti pravo kažem. Pošto je Dizni korporacija kupila Miramax, ja svakog meseca dobijem ček sa ušima Mikija Mausa. Ali neću ništa da radim za ove, proglasio sam „generalni štrajk“. Šalju scenarije, prelistam, bacim u kantu. Ne znam još šta ću da radim. Hoću da radim ovaj svoj, „After“. Za njega bude zainteresovan Avi Lerner, vlasnik Millenium New Image-a, sada sa sedištem u Bojana filmu u Sofiji. Njemu se dopadne, najviše zato što je dosta jeftino. I što Harvi Kajtel hoće da igra korumpiranog američkog generala koji želi to zlato za sebe, kao penziju jer je i on „krvario gaće“ za džabe. Međutim, Harvi se posvađa sa producentom – traži od njega originalnu uniformu iz četrdesetih godina, čak i nalivpero iz tog perioda. Producent popizdi, razjebe čitav projekat. Dve velike sujete, u klinču. I to se događa.
Onda se desi posle par godina da Džon Kjuzak vidi „Lepa sela“ i „Rane“. Zove me i pita da li bih došao u Čikago, gde živi i gde mu je firma, jer ima jedan scenario. Film se zove „War inc.“ i svako ko ovo čita i ako pogleda ovaj film, videće da je to možda najgori film u istoriji kinematografije. Srećom, ja nisam potpisan ispod njega.
Odem u Čikago, pogledam scenario, kažem da može da bude zanimljivo. Kao neka nova verzija Kjubrikovog Doktor Strejndžlava. Treba da se snima u Bugarskoj, kod starih poznanika iz Millenium New Image-a. Ali scenario nije dovoljno dobar, dobra je ideja, potencijal. No sve što treba da bude u slici, to Kjuzak „potroši“ u beskrajnim bla-bla-bla replikama. Nije još za snimanje, ni slučajno. Zovem Mitu Vojnova i mi napravimo zaista interesantan scenario. Producenti pročitaju i kažu – super. Mi smo hteli da snimamo samo jer smo već unapred prodali prava na osnovu Kjuzakovog imena, znali smo da je s..nje. Ovo sad čak i vredi snimati. Prepuste mi kompletan kasting – zovem Marisu Tomei, Bena Kingslija, i našeg Sergeja Trifunovića. Radimo pripreme i već počinjemo da crtamo kadrove. Odjednom mene zove Kjuzak iz Londona gde snima onaj horor „Soba 1408“ i kaže: „Srđan, this is not my script.“ Kako, čoveče, šta?! Kako nisi čitao scenario do sada?!
Meni jeste bilo sumnjivo – on mi šalje stalno neke SMS-ove, svaka reč je pogrešno spelovana, ali mislim, ima takav, glup smisao za humor, možda zajebava mene kome engleski nije prvi jezik. Mada, ja spelujem bolje od njega, što nije teško. Kad ono, ja shvatim da je njegov producent, koji je tu bio na setu, inače simpa momak ali njegov „personal trainer“, ono, dižu tegove zajedno pa ga je ovaj promovisao, odleteo u London sa scenariom. Da mora da ga pročita Kjuzaku, jer je ovaj – disleksičan. Ne može da čita.
Kjuzak insistira da vratim sve onako kako je bilo. To, da „vratim“ se dešava dve nedelje pre početka filma. Rez, i tako, ja stojim na terasi Kempinski hotela u Sofiji, popušim četiri-pet cigareta, razmišljam da li da skočim ili da lepo sednem u kola, zahvalim se i kažem – ovo nije za mene. Po tome što sada sedim sa tobom, dragi Roso, možeš da zaključiš šta sam odlučio. On naravno pozove nekog reditelja i naprave zaista jedan od najglupljih filmova u istoriji. Reditelj se nije ni mešao.
Da li ti bude nekada žao što nisi pristajao i režirao te gluposti za dobru lovu?
Vidi, možda bi posle gluposti usledio i neki pristojan film. Ali, ko zna. A možda bih suočen da ne mogu da isteram svoju viziju, umro sa 40 godina od infarkta, na setu, svestan da radim nešto ponižavajuće. Uvek se gleda šta bi bilo kad bi bilo, ali šta bi bilo da sam skočio sa te terase u Kempinskom? Ili, da odemo dalje u prošlost, možda bih radio kao pravnik u opštini Stari grad i imao mirniji život, da sam ostao na Pravnom fakultetu. Ili da sam bio psiholog u domu zdravlja, da sam se zadržao na psihologiji.
„Mi nismo anđeli“ je trebalo da bude TV serija, ali nisam naišao na razumevanje na Televiziji Beograd. A želeo sam da to bude „Grlom u jagode“ moje generacije
Šta danas misliš o filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu“? Pričalo se o budžetu, o ovome ili onome, bili su napadi na film, jesi li ti bio razočaran?
To je kao žanr, ratna melodrama koju sam oduvek hteo da radim. Taj film je napao tek formirani SNS, smatrajući ga nedovoljno patriotskim, i Demokratska stranka koja je bila tada na vlasti, zato što je novac za taj film dala prošla vlada, vlada Vojislava Koštunice. Glavni producenti su bili Dušan Kovačević i Lazar Ristovski, i oni su svojim ogromnim ugledom i poštovanjem koje svakako zaslužuju, uspeli da dobiju novac za film. Ja to sam nikada ne bih uspeo, niti jedna vlada od devedesetih naovamo nikada nije cenila to što radim i za to mogu da im budem samo zahvalan. Ovaj film prvi put radim po scenariju koji nisam ja pisao. Zbog ogromnog poštovanja prema Dušanu Kovačeviću, nisam mnogo menjao original. Nego je sve ostalo nekako na kompromisu, a kompromisi u umetnosti jesu važni ali nekada umeju i da budu otežavajuća okolnost po delo.
Druga žal je što Laza Ristovski nije imao bezgranično poverenje u moju viziju. A glumac nekada mora da ima bezgranično poverenje u reditelja. Zato nije snimljena jedna ključna scena koja nedostaje filmu, ta katarza, da se pokaže kako dobar čovek trpi zbog svoje dobrote u ključnom trenutku. Postoji tu još jedno ključno nerazumevanje doživljaja ovog filma jer ja kažem gledaocu: „Ovo nije film koji se događa 1914, pogledajte ove rovove koji ne liče na Cersku bitku, već na Zapadni front 1916. Zapravo, ovo je film koji se događa u Srbiji 2008. gde je uvek sve isto, gde se pišu doušnička pisma, gde se dobri ljudi nepravedno optužuju.“ I to je nešto što je bilo ključno u nerazumevanju između mene i javnosti. Pored ove spomenute koalicije SNS-a i DS-a u bezdušnim napadima na film. Nikada mi se tako nešto nije dogodilo u karijeri. Ovo je bilo mnogo gore od Mire Marković i zabrane „Rana“. Objektivno. Svi protiv tebe i tvog dela. I pozicija i opozicija. Što je, opet, okej.
Da li si mislio da ćeš moći da promeniš neke stvari direktnim ulaskom u politiku? Da li bi danas preskočio tu epizodu? Šta si naučio boravkom u SPS-u i Skupštini?
Prvo, i ti nasedaš tim površnostima. Nikada nisam bio član. Da to raščistimo. Kada sam vratio poslanički mandat posle tri godine, u nekom momentu sam bio kritičan prema vladi. Rekli su – isključićemo ga iz partije i onda su shvatili da ja nikada nisam ni bio član. Kako sam postao poslanik? Do toga je došlo tako što je Branko Ružić, koji je kao i ja fan Partizana, putovao par puta sa mnom na razne utakmice i ja sam mu pričao o jednom konceptu koji sam promovisao javno. Da bi bilo dobro obnoviti domove kulture u Srbiji jer imamo velike gradove bez ikakvog pristupa kulturi. Tokom tranzicije, zatvoreno je ukupno hiljadu domova kulture, biblioteka, bioskopa. Ružiću se dopadne moj elaborat i pitao me je da li bi me zanimalo da budem poslanik koji se bavi kulturom. Rekao sam – da, ukoliko se vi slažete da ja ne moram da budem partijska ličnost i da imam određenu autonomiju u glasanju, samo po savesti, bez poštovanja partijske discipline. Rekao je – naravno i to se podrazumeva.
Uz određene nesuglasice oni su bili fer i poštovali su to. A dešavale su se dosta dramatične stvari. Recimo, izbacivanje nacionalnih penzija iz Zakona o kulturi koje je doneo ministar Tasovac, užasna stvar, uspeo sam da ceo zakon padne na Odboru. Izlobirao sam poslanike i drugih partija i prvi put u istoriji našeg parlamentarizma jedan zakon vlade padne na skupštinskom odboru za kulturu, nakon diskusije koja je trajala 14 sati. I naravno, Vučić je bio prinuđen da tada vrati u zakon nacionalna priznanja u kulturi. Uspeo sam da sačuvam nešto što je bitno za dostojanstvo velikih umetnika. Neki od njih umiru sa penzijom od 16.000 do 18.000, suočeni sa turobnom starošću. Uspeo sam da organizujem javna slušanja o Zakonu o kulturi. Ovde se i ne zna da poslanik ima ozbiljne mehanizme i mogućnosti. Organizovao sam javna slušanja u vezi sa statusom samostalnih umetnika koji su dugovali velike pare, uspeli smo da otpišemo te kamate koje su dugovali, bez ikakve lične krivice. Da ne govorim da sam promenio Zakon o oglašavanju, u kome je sada svaka reklama kulture na TV-u saopštenje od javnog značaja, dakle besplatno.
Lično mislim da su ljudi iz struke neophodni na tim mestima. Žrtvovao sam ozbiljno vreme i nisam baš tražio da mi kažu hvala, ali da ne bude baš nijedno jedino hvala, a da budem suočen s puno kofa fekalija, e to nisam očekivao. Jer sam posvetio ovome i energiju i ugled i vreme. A nisam morao: verovatno sam najplaćeniji režiser reklama u regionu i ja za dve reklame uzmem tu poslaničku platu. No, vreme je takvo, siromaštvo i zaista divlja verzija kapitalizma, većina ljudi više ne veruje da čovek nešto može da radi iz potrebe, iz osećaja prema zajednici, iz solidarnosti. Bilo je tu i dosta frustracija. Trudio sam se da spasem „Avala film“, da država otkupi nazad bar jedan bioskop „Beograd filma“. Mnogo stvari nisam uspeo da uradim. Ali borio sam se. Nekada se okrenem iza sebe, pogledam taj period i kažem – borio sam se fer i pošteno. Ali odužio sam svoj dug otadžbini u te tri godine.
„Rane“ 1998. probijaju barijeru u Hrvatskoj i prikazuju se u bioskopu sa tim ludačkim titlom na hrvatskom. Publika se grohotom smejala u bioskopu zbog toga. Kada je „Parada“ – koja je bila drugi rezultat u istoriji hrvatske kinematografije sa 200.000 gledalaca – trebalo da se prikaže, i tada su razmišljali o titlu. Na moje žaljenje oni su odustali shvativši da je to kretenski
Bilo je izazova i kada si snimao film „Parada“?
U doba snimanja tog filma živeli smo u atmosferi neviđene homofobije. Kada se saznalo da snimam taj film, meni se dešavalo da mi razbiju staklo na kolima, da zateknem ciglu u gepeku, među gomilom stakla. Lepo je s tim filmom bilo što je uticao na mnoge ljude. Na premijeri u Berlinu ustao je mladić poreklom iz Bosne, i rekao da mora da zahvali: „Znate šta, ja sam u Berlinu sa svojim partnerom već četiri godine, došao sam sa svojim dečkom jer nismo mogli zajedno da živimo u Sarajevu. Nisam se čuo sa roditeljima četiri godine, juče su gledali ‘Paradu’ u Sarajevu u bioskopu i rekli mi: ‘Sine, mi te volimo bez obzira na sve.'“ Očigledno, filmovima mogu da utičem na sudbinu nekih ljudi, makar malog broja. Bolje da se držim filmova.
A nešto što te prati od početka je Partizan…
Možda je Partizan dobro ostaviti za neke trenutke kada bude ponovo klub koji volimo van bilo kakvih aktuelnih političkih trenutaka. Ja sam partizanovac od rane mladosti. Sećaš se detinjstva, interesantno je samo prisetiti se da si, kao kasnije panker, na neki način se osećao kao deo ekskluzive u tim dečjim „klubovima“ u osnovnoj školi kada vas dvojica u razredu navijate za Partizan, a dvadeset i dvoje za Zvezdu.
Moja sestra je odabrala taj put pre 25 godina i jako je zadovoljna i srećna. Mi se često viđamo i pričamo telefonom. Ona je jedna vedra priroda, otišla je u manastir nakon završetka studija književnosti i njoj sam davao nekoliko verzija scenarija „Nebesa“ i pokazao sam joj i film. Ljudi posvećeni Bogu imaju drugačije rezone od nas „civila“. Njima je život možda i jednostavniji i lišen stalnih preispitivanja. Mi često naduvavamo poneke banalne stvari van granica njihove važnosti. I moja sestra oko mnogih stvari ima zdravije rezone od nas
Sada dolaziš sa neočekivanom za mnoge temom u novom filmu „Nebesa“.
I sad je pitanje koliko je ova pandemija dobra kao neki bekgraund, kao neka vrsta male apokalipse gde smo svi prinuđeni da razmišljamo o dobroti i solidarnosti jer i u takva vremena ljudi traže lakše teme. Svestan sam toga ali imam odluku da pravim filmove kakve bih voleo da pravim. Kad par puta u životu odbiješ 150.000 dolara za režiju filma jer ti se ne dopada mogućnost da napraviš loš film, onda ti je život lakši. Lakši ti je život sa tim odlukama. Biljana Prvanović, producent sa kojim radim niz godina, i ja zajedno stvaramo svaki film. Često se desi da i ne dobijemo svoj honorar ili dobijemo delimično. Ali zajedno radimo ono što volimo. I svoji smo ljudi, ne zavisimo ni od koga. Sofokle je u „Antigoni“ napisao: „Čovek mora da sledi svoj put makar i kroz ruševine.“
Za tvoj novi film je tvoja sestra monahinja rekla da je hrišćanska komedija. Sada prvi put saznajemo da ti je sestra monahinja i da si ovaj film snimao delom i zbog nje.
To nije tajna, mada o svom privatnom životu izbegavam da pričam. Ali ima veze sa „Nebesima“, i te kako. Moja sestra je odabrala taj put pre 25 godina i jako je zadovoljna i srećna. Mi se često viđamo i pričamo telefonom. Ona je jedna vedra priroda, otišla je u manastir nakon završetka studija književnosti i njoj sam davao nekoliko verzija scenarija „Nebesa“ i pokazao sam joj i film. Njoj se jako dopao i scenario i film. Jako mi je bilo stalo da se i njoj film dopadne. Da ona pronađe u njemu one dileme sa kojima su suočeni svi ljudi koji veruju da Bog postoji. Najlakše je ateistima. Oni prosto imaju jednostavno uverenje da ne postoji.
Pre svega ljudi posvećeni Bogu imaju drugačije rezone od nas „civila“. Njima je život možda i jednostavniji i lišen stalnih preispitivanja. Mi često naduvavamo poneke banalne stvari van granica njihove važnosti. I moja sestra oko mnogih stvari ima zdravije rezone od nas.
Uvek se gleda šta bi bilo kad bi bilo, ali šta bi bilo da sam skočio sa te terase u Kempinskom? Ili, da odemo dalje u prošlost, možda bih radio kao pravnik u opštini Stari grad i imao mirniji život, da sam ostao na Pravnom fakultetu. Ili da sam bio psiholog u domu zdravlja, da sam se zadržao na psihologiji…
Ima onih koji misle da posle manastira nema popravnog?
Pa da li mi, Roso, imamo taj „popravni“? Niko ga nema. Opet, svi se nadamo, zar ne? Na ovaj ili onaj način. Mene će, sasvim sigurno, nadživeti moji filmovi i mojih petoro dece. Kada bih do kraja života snimio još ta tri filma koja planiran, mogao bih da kažem da umirem kao srećan čovek. Ali već smo šest sati u ovom razgovoru, da parafraziram Bubu iz „Mi nismo anđeli“ – „najduži intervju u istoriji novinarstva“, sigurno? Možda ćemo da se sretnemo još nekada, ako snimim bar neki od ovih filmova. A možda i ako ne snimim, na nekom mestu boljem od ovoga.
Tagovi
Jelena M.T.
Jaakooo dobar razgovor ! Kao svedočanstvo za istoriju. Bravo Roso !