ŠAPEL AN ŽIGER, Francuska – Svetla u seoskim pekarama nekada su se palila pre zore, sat vremena pre nego što se miris pečenog hleba uvuče u komšijske kuće. Ubrzo bi se začulo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, u ritmu predvidivom poput života na francuskom selu.
Ali sve se menja.
“Bez hleba nema života”, kaže Žerar Vigo dok stoji na prilazu svoje kuće smeštene preko puta zatvorene pekare. “Ovo je mrtvo selo.”
Pre dve godine, 650 stanovnika Šapel an Žigera izgubilo je svoju pekaru, poslednje mesto u kojem su se sretali i čavrljali dok u redu čekaju svež baget. Za ovu zajednicu je zatvaranje pekare bilo “un drame”, kako je jedan list pisao, tragedija, i to ona koja se sve češće ponavlja u francuskim selima.
Mladi ljudi više ne svraćaju u pekare koje rade do kasno. Šoping centri privlače kupce koji su zadovoljni pazarenjem u supermarketima. Niko ionako više ne jede mnogo hleba. Nestanak tradicionalnih pekara takođe je simbol propadanja nekada bogatog seoskog života u ovoj zemlji.
Šapel an Žuger leži na priobalnom delu Manša. Od početka ove decenije, oko 50 pekara se zatvorilo u Manšu. Preostalo ih je oko 370, a očekuje se da u narednih godinu dana nestane još 20.
Na mestima gde su se zatvorile pekare pojavili su se automati. Nedavno je ćerka Vensana Lenoara iskočila iz njihovog mini-vana da iz mašine koja podseća na telefonsku govornicu uzme baget.
“Najbolji je”, kaže Vensan. Ali nestanak pekara, dodaje, “ubija naša sela”.
Sveukupni broj pekara u Francuskoj raste, naročito u velikim gradovima. Tradicionalne porodične pekare u ruralnim područjima, sa druge strane, nestaju – godišnjom stopom od čak četiri odsto ili više.
Žerar Vigo (71) nekada je morao samo da pređe ulicu da stigne do pekare. Sada vozi oko četiri kilometra do grada Marinji le Lozon. Između 30 i 40 stanovnika Šapel an Žugera hleb sada kupuje u pekari Žanoa i Valeri Kuleron u Marinji le Lozonu.
“Uvek dodam malo briéa”, kaže Vigo. “Onda ga na putu do kuće jedem kao kolač.”
Kada je bračni par koji je držao pekaru u Šapel an Žugeru odlučio da je zatvori 2017. godine, gradonačelnica Neli Vildu pokrenula je akciju.
Uloženo je 130.000 evra u kupovinu zgrade u kojoj se nalazila pekara. Vilduova je navela da je u toku razmatranje kredita u iznosu od 40.000 evra za kupovinu polovne pećnice i druge opreme.
Bez podrške javnosti, pekara ne bi bila održiva u tako malom selu, kaže gradonačelnica.
“Ovo je rizik”, dodaje. Ali rizik koji je osećala da mora da preduzme. “To je u duhu Francuza, dugo, moramo da pravimo hleb.”
U septembru se okupilo oko 80 ljudi ispred stare pekare zahtevajući da se ona ponovo otvori. Vođa grupe Nikola Burdije rekao je da gradonačelnica nije dovoljno ažurna.
“Pekaru smatramo opštinskom uslugom”, kazao je Burdije. “Osećamo da je to nešto što nam duguju.”
Piše NORIMICU ONIŠI
© 2019 The New York Times
Tagovi
