Umoran sam, šefe, umoran sam od putovanja, usamljen kao vrabac na kiši. Umoran sam od usamljenosti, nemam koga da pitam odakle dolazimo, gde mi to idemo i zašto. Najviše sam umoran od ljudi koji se ponašaju ružno jedni prema drugima. Umoran sam od bola koji osetim i čujem stalno oko sebe. Previše bola. Kao delići stakla koji mi se zabijaju u glavu sve vreme. Da li me razumeš?

Džon Kofi, (glavni junak romana “Zelena milja” Stivena Kinga)

Pisci i politika. Ulje i voda.

Moj komšija Pera Automehaničar voli da kaže: “Čim čujem da ga neki književnik drvi o politici, problemima u društvu, strankama i tako to, odma’ se u’vatim za… plajvaz.”

Srpski pisci inače znaju sve i u sve se razumeju…

Eksperti su za ekonomiju, izborni sistem, pravosuđe, zdravstvo, arhitekturu, vazdušni saobraćaj, ekologiju, mini-hidroelektrane, divlju gradnju, istoriju, geografiju, biologiju, sport, nuklearnu fiziku, epidemiologiju, ginekologiju… Prvo su podržavali Tita, onda su u Slobi videli novog mesiju, zatim su statirali u kukuruzu na Koštuničinim i Tadićevim mitinzima, podržavali Čedu Jovanovića u koaliciji sa Vukom Draškovićem, potpisivali liste podrške Aci Srbinu, slikali se u morbidnom predizbornom spotu Saše Jankovića (nakon čega su ga proglasili udbašem), išli na “građanske” proteste zajedno sa neoljotićevcima i ravnozemljašima jer “tako mora”, grlili se po mostovima sa čuvenim producentom Ćutom i Marinikom Tepić, prešaltali se i u TV voditelje jer, eto, i voditelji prelaze u pisce, pa što da ne?

EPA/CJ GUNTHER

Šta je sledeće?

Možda blamaža zbog koje se ceo svet ovih dana smeje jednom od mojih omiljenih pisaca?

Stiven King je kralj horora, s razlogom. I ne samo to. On je ljubimac Holivuda čija su mnoga dela, od kratkih priča, preko novela, do romana, doživela razne adaptacije. I te adaptacije su režirali majstori poput Stenlija Kjubrika, Brajana de Palme, Džona Karpentera, Lorensa Kazdana, Roba Rajnera… Darabontov film “Bekstvo iz Šošenka” nalazi se već godinama na prvom mestu najboljih filmova na sajtu IMDb. Na drugom mestu je Kopolin “Kum”. Kingovi romani su do sada štampani u tiražu od preko trista miliona primeraka širom sveta. Trenutni izdavač Stivena Kinga u Srbiji su kuće “Vulkan” i “Booka” a na njegovoj popularizaciji kod nas najviše je uradio Goran Skrobonja, takođe horor i SF pisac, čiji prevodi Kinga su mala remek-dela.

Avaj, ni Stevu Kralja nije zaobišla strast prema famoznom društveno-političkom “angažmanu”.

U stvari, postoje samo dve vrste pisaca. Oni koji smatraju da je sasvim dovoljno to što u svojim delima ukazuju na probleme društva, i da se sa tim njihov posao završava, i oni kojima to nije dovoljno, već žele da se “njihov glas čuje” i “da se zauzmu za prave vrednosti”. Kao da to već nisu uradili u svojim knjigama.

U čemu, da se razumemo, nema ničeg lošeg.

Ali retko kad ima ičeg korisnog.

Problem nastaje onog trenutka kada se ispostavi da su famozne “prave vrednosti” ono što pisci, u svom ličnom svetonazoru, smatraju pravim vrednostima. A to što neki pisac misli da je nešto njemu, kao pojedincu, lepo i korisno, ne mora da znači da je to takođe lepo i korisno za celo društvo, ljudsku civilizaciju i planetu.

Postoje samo dve vrste pisaca. Oni koji smatraju da je sasvim dovoljno to što u svojim delima ukazuju na probleme društva, i da se sa tim njihov posao završava, i oni kojima to nije dovoljno, već žele da se “njihov glas čuje” i “da se zauzmu za prave vrednosti”. Kao da to već nisu uradili u svojim knjigama. U čemu, da se razumemo, nema ničeg lošeg. Ali retko kad ima ičeg korisnog

Recimo, Hauard Filips Lavkraft, inače jedan od najvećih Kingovih uzora, zalagao se za eugeniku.

Da ne pominjem za kakve sve “prave vrednosti” su se zalagali (i još se zalažu) mnogi pisci sa ovih naših, ex-YU prostora.

Stvar zbog koje bi čuveni Srećko Šojić uzviknuo “Neće slonče u lonče!” ogleda se u tome da u umetnosti, naročito književnosti, ne važi crno-bela podela kakva je uobičajena za politički i stranački život. Nema “naši” i “vaši”, nema “ispravne” i “neispravne” ideologije, sve je u sivoj zoni, sve je pod znakom pitanja, sve se vivisecira i analizira… Tako uostalom i nastaje dobra književnost, od Homera i Šekspira, preko Orvela, pa do Žozea Saramaga i… Stivena Kinga.

Dodatni problem nastaje kad književnik mora sebe da nagura u taj uski ram političke korektnosti i stranačke i ideološke borbe i počne da deli isti prostor, istu ideologiju i istu stranku zajedno sa aparatčicima i karijeristima. Zato se i često dešava da isti čovek kada priča o svojoj književnosti i temama koje su mu bliske, zvuči kao najpametnija osoba na svetu, a kada krene da priča o politici, političarima i izborima – zvuči kao moron.

Pisac u predizbornoj kampanji neke stranke ili političara je kao i svaka druga javna ličnost koja dozvoli sebi da se nađe u takvoj poziciji… Ukras i ikebana. Odavno se zna, izbore dobijaju pešaci i jurišnici, a ne pesnici i prozaisti.

Odakle toliko pisaca u politici? Baš ih toliko muči to kuda svet ide? Ne mogu da gledaju jad i bedu svojih sugrađana? Toliko su saosećajni i osetljivi?

Ne. Najčešći razlog famoznog “angažmana” je gola sujeta. Osim, naravno, kada je razlog vrlo očigledna lična korist.

Pisac uvek ima nešto da kaže.

Čak i kada se radi o temama o kojima blagog pojma nema.

Na Balkanu – naročito kada se radi o temama o kojima blagog pojma nema.

Istina je, u stvari, da mi pisci u svojim knjigama izgledamo pismenije (jer imamo lektore), pametnije (jer imamo urednike), obrazovanije (jer imamo stručne konsultante) i atraktivnije (jer imamo marketing menadžere)… A i same knjige su lepše od nas i prijatnije za oko jer se o njihovom izgledu ne staramo mi, nego dizajneri.

Ali vratimo se Stevi Kralju.

Dvojica ruskih komedijaša, poznati po pseudonimima Vovan (Vladimir Kuznjecov) i Leksus (Aleksej Stoljarov) uspeli su da dopru do Kinga i urade s njim video-razgovor predstavljajući se kao ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski. Kako im je uopšte uspelo da dođu do Kinga lično velika je tajna, jer je pisac nepristupačan za mnoge ozbiljne medije koji hoće da sa njim urade intervju. S druge strane, kako je sam King pristao na sve ovo, još je veća misterija.

Na početku razgovora, lažni Zelenski pita Kinga:

“Kako je Moli? Kako ide Red Soksima?”

Moli je Kingov kućni ljubimac, keruša čije fotke pisac rado objavljuje na mrežama. Red Soks iz Bostona su njegov omiljeni bejzbol tim o kome je čak napisao i knjigu “Faithfull”, u četiri ruke sa kolegom romanopiscem Stjuartom O’Nanom.

Ruske šaljivdžije su se, dakle, dobro spremile za celu ovu “specijalnu operaciju”.

Pisac uvek ima nešto da kaže. Čak i kada se radi o temama o kojima blagog pojma nema. Na Balkanu – naročito kada se radi o temama o kojima blagog pojma nema. Istina je, u stvari, da mi pisci u svojim knjigama izgledamo pismenije (jer imamo lektore), pametnije (jer imamo urednike), obrazovanije (jer imamo stručne konsultante) i atraktivnije (jer imamo marketing menadžere)… A i same knjige su lepše od nas i prijatnije za oko jer se o njihovom izgledu ne staramo mi, nego dizajneri

Lažni Zelenski zatim pita Kinga da li bi klovn Penivajz (lik iz romana “To”) mogao da se uključi u borbu protiv Rusa i pobedi ih. Na šta mu zbunjeni pisac odgovara da je Penivajz u tom romanu negativac a onda prosipa šaku patetičnih fraza i opštih mesta.

“Zelenski” mu tada zahvaljuje na tome što je zabranio objavljivanje svojih knjiga u Rusiji a King zatim proziva ruske pisce i kaže da “treba da umuknu”.

Kingu očigledno nije poznato šta o Putinu i ratu u Ukrajini, na primer, mesecima govore Ljudmila Ulicka i Vladimir Sorokin.

A cela ta priča sa zabranom štampanja knjiga podseća na situaciju kada je za vreme sankcija SRJ, tokom devedesetih, Dizni zabranio srpskoj deci Mikija Mausa, Paju Patka, Šilju i ostale junake jer je to, verovatno, imalo presudan uticaj na borbu protiv Miloševića. Otprilike toliko će na rat u Ukrajini i na Putina i njegove uticati to što građani Ruske Federacije trenutno ne mogu da kupuju knjige Stivena Kinga.

Inače, vredi pomenuti i da je King, svojevremeno, solidarišući se sa Salmanom Ruždijem, zapretio najvećem britanskom knjižarskom lancu da će povući svoje knjige iz njihovih knjižara ako pod hitno u njih ne vrate prethodno povučene “Satanske stihove”.

Dobar primer kako famozni “angažman” može imati pozitivan efekat na stvarni život, a ne samo na piščev ego.

Kingov stav u ovom razgovoru, nažalost, ne dolazi kao rezultat poznavanja materije, jer, realno, on o ratu između Ukrajine i Rusije zna koliko i prosečan Amerikanac, dakle, svoje znanje temelji na onome što vidi i čuje u mejnstrim medijima i na mrežama. Štaviše, Kingov stav je dodatno uslovljen njegovim neoliberalnim opredeljenjem i ličnim motivima, koje on i otkriva u razgovoru kada kaže da je jedna od njegovih bliskih saradnica Ukrajinka.

U prevodu, Stiven King o sukobu Ukrajinaca i Rusa zna otprilike koliko i prosečan građanin Srbije zna o sukobu između šiita i sunita. S tom razlikom što prosečni građanin Srbije uglavnom ume da na globusu ubode Teheran, dok nije baš izvesno da li kralj horora ume na mapi sveta da pronađe Kijev.

Lažni Zelenski, s druge strane, odlično je znao s kim razgovara i koja meka mesta da gađa. Imavši u vidu da je King veliki antitrampovac, on mu poručuje: “Plašim se da će Donald Tramp ponovo biti predsednik Amerike.” King je tu već svoj na svome i njegovo izlaganje postaje smislenije.

Međutim, ni tu stvari kod Amerikanaca nisu baš crno-bele. Stiče se utisak, kada vidite da su antitrampovski glasnogovornici ljudi poput Roberta de Nira, Šer, Ričarda Gira, pokojnog Stivena Hokinga i Kingovi kolege Pol Oster i Dž. K. Rouling, da je apsolutno sav “pametan” i “slobodan” svet protiv republikanaca i konzervativaca a na strani demokrata i neoliberala.

Sve dok, sa dva klika mišem, ne saznate da je među njima i Čarli Šin.

Te da Trampa, recimo, podržavaju Denis Kvejd, Stiven Boldvin, Džon Vojt, Džejms Vuds (nezvanično – glumac sa najvišim IQ u Holivudu), reper 50 Cent, bokser Konor Mekgregor, pa čak (i na ovim prostorima) veoma popularni Rik Harison, zvezda rijalitija “Pawn Stars” (“Zvezde zalagaonica”), koji je na jednoj konvenciji izjavio da će Tramp “ući u istoriju kao jedan od najvećih predsednika u istoriji SAD”.

Što popularnog Rika stavlja u red sa popularnim Stivom kada je procena političke situacije u pitanju.

Avaj, “Zelenski” kreće u priču kako je on sam glumac i kako bi voleo da igra u nekoj adaptaciji Kingovog dela. Na šta ovaj, uz dosta okolišanja, pristaje. Nakon toga, lažni Zelenski prelazi na konkretne stvari i na kraju – traži od Kinga finansijsku pomoć. Kingov izraz lica govori sam za sebe, a ispostavlja se da famozni “angažman” podrazumeva da angažovani pisac može da uradi sve, ali ne i da odreši kesu.

“Učinićemo sve što možemo… Videću šta mogu da uradim… Mislim da je to dobra ideja…”, to su odgovori koje dobija lažni ukrajinski predsednik.

A to je verovatno i odgovor koji bi dobio i pravi ukrajinski predsednik.

Tokom skoro celog razgovora, Stiven King izgleda i zvuči kao čovek koji nema pojma šta priča niti je upućen u temu, ali uprkos tome – ima mišljenje.

Što dvojici inteligentnih manipulanata i propagandista prerušenih u ukrajinskog predsednika daje silan prostor za sprdačinu i improvizaciju, baš u maniru stend-ap komičara.

Hamsun je do kraja života branio svoj pozitivan stav prema Hitleru, Ezra Paund se nikada nije pokajao zbog svoje podrške Musoliniju. Desanka Maksimović je napisala predgovor Miloševićevoj knjizi “Godine raspleta” i dala uvodno slovo na kongresu njegove partije, čiji odbornički kandidat će u jednom trenutku biti i Zoran Ćirić Magični… Pekić je izgubio na izborima u Rakovici od Šešelja, koga će kasnije otvoreno podržavati Crnčević, dok će njegov zet Basara stavljati svoj potpis ispod udvoričkih peticija podrške Milu Đukanoviću… Ništa novo pod suncem. I pisci su ljudi

Cela farsa dostiže vrhunac kada King iznese svoje mišljenje o ukrajinskom nacisti Stepanu Banderi, nazvavši ga velikim čovekom i uporedivši ga sa Džordžom Vašingtonom i Tomasom Džefersonom.

Nakon što je saznao da je namagarčen, King će napisati na Tviteru:

“Nemam pojma ko je taj lik Bandera. Osećam se osramoćeno. Ali se ispostavilo da nisam jedini”, misleći pritom na druge “žrtve” Vovana i Leksusa, poput princa Harija i Dž. K. Rouling.

Da sumiramo:

“Nemam pojma ko je taj lik Bandera, ali mislim da je veliki čovek.”

To podseća na logiku nekih naših pisaca ovde, koji nisu imali pojma ko je, u stvari, političar koga javno podržavaju, ali su svejedno pozvali sve nas da za njega glasamo.

Na kraju snimka, možda i najneprijatnija situacija za gledanje.

Lažni Zelenski moli Kinga da uzvikne: “Viva Vovan i Leksus!”, objašnjavajući mu da se radi o ukrajinskim ratnim herojima, što ovaj i čini.

U svojoj zreloj fazi, koja je nastupila u osamdesetima, King je napisao izvanredna dela poput romana “To” i “Uporište”, te knjiga priča i novela “Gole kosti” i “Drugačija doba”, gde je umeo odlično da vivisecira probleme američkog društva i da im podari umetničko uobličavanje. Od rasizma, antisemitizma, kapitalizma, konzumerizma, odnosa između generacija, disfunkcionalnih porodica, korporacijske pohlepe, faličnog zatvorskog i sudskog sistema, smrtne kazne… Inteligentno, ubedljivo, analitično… Kraljevski. I to sve, uglavnom, u okviru književnog žanra koji se dugo smatrao nižerazrednom formom književnog stvaralaštva.

Šta se, u međuvremenu, desilo?

Ništa.

Mnogi kažu da je ostareo, posenilio, da ima četu pisaca iz senke (ghostwrittera) koji pišu knjige za njega, da je pretvorio svoj umetnički izraz u običan merčandajzing, da je od svog imena napravio firmu, da su ga pojele slava i pohlepa…

Ništa od toga nije tačno.

Stiven King je i dalje isti onaj čovek koji je napisao “Isijavanje”, “To”, “Mizeri”, “Zelenu milju”…

Knut Hamsun je do kraja života branio svoj pozitivan stav prema Hitleru i nacistima, Ezra Paund se nikada nije pokajao zbog svoje podrške Musoliniju i njegovim fašistima, i to ga je zamalo koštalo glave. Desanka Maksimović je napisala predgovor Miloševićevoj knjizi “Godine raspleta” (Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode!) i dala uvodno slovo na kongresu njegove partije, čiji odbornički kandidat će u jednom trenutku biti i Zoran Ćirić Magični… Borislav Pekić je izgubio na izborima u Rakovici od Vojislava Šešelja, koga će kasnije otvoreno podržavati Brana Crnčević, dok će njegov zet Svetislav Basara stavljati svoj potpis ispod udvoričkih peticija podrške Milu Đukanoviću…

Ništa novo pod suncem.

I pisci su ljudi.

I oni umeju da pogreše i budu vođeni zabludama, i baš kao svima drugima, može da im se, poput Kinga, desi da ih neko prevede žedne preko vode i napravi magarcima.

Zato debelo razmislite pre nego što zaokružite ime nekog političara na glasačkom listiću jer ga je podržao čovek u čijoj knjizi i pisanju ste tako uživali…

Znate zašto?

Zato što su knjige uvek pametnije od svojih autora.