“Ja sam Milena Gaćeša, vojnik Draže Mihailovića, četa popa Đujića, 1925. godište. Jesi li ti Srbin iz Srbije?”, kao iz topa me upita, dok smo se prvi put rukovali, starica gordog držanja, odsečna i samouverena. U srpskoj crkvi u Buenos Ajresu o njoj se ispredaju legende, pa ipak me je tako direktnim uvodom iznenadila. Pre nego što je stigla, šaputalo se da će se, verovatno, na liturgiji pojaviti “starica koja je došla glave Paveliću!” Isprva mi se činilo da ne čujem dobro, ili da preteruju, ali već sa tom prvom rečenicom bilo mi je jasno da je preda mnom večiti vojnik, žena sa čvrstim karakterom, muškim stiskom ruke i pogledom koji ne skreće.

“Da, ja sam učestvovala u organizovanju atentata na Pavelića! Kako i ne bih kad mi je ubio oca i još šestoro članova porodice!”, priča Milena, i posle toliko godina, u suzama. “Mog su oca, Petra Gaćešu, ustaše odvele u zarobljeništvo i tukle ga do smrti. Moja porodica je uspela da ga, uz pomoć Italijana, izvuče iz logora, ali je bilo kasno. Umro nam je na rukama u teškim mukama.”

Tako započinje njena životna priča, tako je započelo naše prijateljstvo. Narednih nekoliko dana Milena Gaćeša i ja smo se sprijateljili, a u njenom stanu preturili smo sve ormane tražeći dokumentaciju i publikacije za Muzej knjige i putovanja u okviru Udruženja Adligat u Beogradu. Uz kafe i čajeve, sladolede i sendviče, otvarala se na njenom kuhinjskom stolu istorija jednog napaćenog naroda, preplitale tragedije moje i njene porodice, koje su obe stradale od ustaškog noža. Zato je ova ispovest tako potresna i duboka.

Devedesetdvogodišnja Milena Gaćeša poslednji je živi svedok atentata na Pavelića, a verovatno i poslednji živi svedok sahrane kralja Aleksandra Karađorđevića. Nedavno je izašla knjiga “Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića”, koju je napisao Milorad T. Ćulafić iz Čikaga. Knjigu mi je pokazala Milena, pošto se u njoj nalazi njeno svedočenje i informacije o ostalim učesnicima u atentatu, uz dosta dokumentarnog materijala. Međutim, Milenina priča koju je meni ispričala ipak se donekle razlikuje od one u knjizi, a u nekim detaljima i od svih svedočenja i tekstova koji se mogu naći na internetu.

Ova krepka starica nema prečeg prijatelja od istine. U njoj i dalje žive odvažnost, životna snaga i suze koje nikada neće presušiti.

Profimedia

****

Moj muž Novak Zeković bio je radio-telegrafista i šifrant pri Vrhovnom štabu Draže Mihailovića. Ja sam bila bolničarka pri Dražinom štabu. Ranjenike smo privatno lečili, nije bilo ničega, zavijali smo rane u krpe, čime smo stigli i šta smo imali, to smo mazali za dezinfekciju. Draža je bio velika dobrota. Drugi moj muž zvao se Jovo Pićan. Revolver moga Jova, taj je revolver pucao na Pavelića! Atentat su organizovali Srbi četnici, da se osvete barem malo za ono što su Hrvati radili. Bilo nam je drago kako su ubili Sekulu Drljevića, izdajicu, koji je toliko četnika pobio. Drljevića su ubila tri četnika, koja su ga po svoj Evropi tražila po izbegličkim logorima, dok ga nisu našli i zaklali. Ko se toliko zakrvi, mora da zna da će ga ruka pravde sa nožem koji vapije za krvlju doveka tražiti.

Postoji teorija da je Udba organizovala atentat, ali to su gluposti. To je i sam Pavelić negirao. Udba je zaista, preko naše ambasade, jednom Hrvatu iz Čilea dala 15.000 dolara da ga ubije. Ovaj je uzeo avion, otišao u Čile, i nestao! Kakva Udba, kakve trice! Nas niko nije platio. Krvlju nas je našom sopstvenom sam Pavelić platio da se osvetimo.

Atentat su organizovali moj rođeni brat, Milan Gaćeša, Milo Krivokapić i Blagoje Jovović, koji je i ispalio hitac u Pavelića, a organizaciju je osmislio Jovo Jovović, Blagojev rođak.

Moj brat je bio poznati četnik, i on i ja smo, po završetku rata, a pre odlaska u Argentinu, radili kratko za britansku vojsku…

Malo je bilo Srba u Argentini posle Drugog svetskog rata, šaka jada u odnosu na brojnu hrvatsku emigraciju. Kad smo hteli da se preselimo u Argentinu, nisu nam isprva dozvoljavali. Verovatno je hrvatska emigracija preko ljudi na jakim položajima to blokirala i bez direktnog Peronovog znanja. Našao nam se jedan ruski vladika iz Brazila, koji je imao jake veze i čuo je za našu nesreću. Tražio je i dobio prijem kod Perona. Rus kao Rus, sličan nama, kaže Peronu: “Vi propovedate da su sve vere jednake u Argentini, a to je velika laž! Ima dve hiljade naših Srba pravoslavaca u Italiji koji hoće da dođu u Argentinu, a vi im ne date da dođu!” Peron je za to prvi put čuo. Kažu da je direktno pozvao argentinsku ambasadu u Italiji i da je dao nalog da se radi dan i noć, da se ambasada ne zatvara dok ne izdaju sve vize. Sigurna sam da je Peron podržavao i skrivao naciste, ali je ovo što pričam istina. Tako je i bilo, dan i noć su radili, pa smo i moj brat i ja dobili vizu. Kad smo došli ovde u luku, evo ne mogu da se suzdržim da ne plačem i sad kad se setim, čekao nas je naš sveštenik Radojica Popović, koji je godinu dana pre nas ovde stigao. Držao je beli krst u ruci kad je naš brod pristao. Ovo je katolička zemlja, jako katolička zemlja. Pa ipak su nas primili…

Najvažniji cilj Srba po dolasku u Argentinu bio je da sagrade crkvu. Tu su važnu ulogu imali i moj brat i atentator Blagoje Jovović. Znam i Milana Stojadinovića. Njegovi unuci ne dolaze u srpsku pravoslavnu crkvu. Stojadinović je bio čudan čovek. Pred kraj života je mnogo slikao. Pitao je i mene da mu poziram, gola! Sa pravom sam sumnjala u umetničke porive perverznog starca, koji je uvek umeo da okrene ćurak naopako. Ja sam tad bila u jeku svoje mladosti i lepote…

Moj brat Milan i ja učestvovali smo aktivno u atentatu na Pavelića. Kod mene u stanu su se okupljali, dogovarali, ja sam ih krila i nabavila im oružje. Moj pokojni suprug je lično dao revolver. To je objavljeno pogrešno, kažu da sam dala ženski revolver, ali nisam. (Vadi revolver iz kecelje.) Evo ga! Ko mi dođe, ja nemam problem da zapucam, i danas. Ko zna, ustaška emigracija je jaka. Ne znaju gde živim, a osvete se ne plašim. Naša je bila osveta za stotine hiljada ljudi, za naše porodice. Kada sam dala nekom intervju, objavili su da se pucalo iz ovog revolvera, ženskog, ali nije. Pa evo ga, kod mene. Revolver moga muža, iz kojeg je pucano, Blagoje je verovatno bacio negde i on nikad nije pronađen.

Pavelić je bio svestan da je meta, da je vrlo moguće da mu neki osvetnik saspe šaržer u grudi. Zato se veoma dobro krio. Svuda se kretao sa velikim obezbeđenjem. Bio je pravi izazov locirati ga. Prvo je, sasvim slučajno, na njega naleteo jedan policajac srpskog porekla, Jovo Hose Menzalin. U argentinskom odmaralištu Mar del Plata zaustavio je Pavelićev auto i pregledao njegova lažna dokumenta, ali ga je odmah prepoznao. Sam nije mogao ništa da preduzme, ali nam je u Buenos Ajres odmah dojavio da se našao “brk u brk sa krvolokom”. Taj trenutak je bio ključan. Saznali smo da se po Argentini kreće sa pasošem Crvenog krsta i pod lažnim imenom Pal Aranjoš. Naravno, bio je prerušen, i po pasoškoj fotografiji ga je bilo gotovo nemoguće poznati. Ali nije mogao da zavara nas čije je porodice pobio. To je bilo 1956. godine, baš kada sam se udala za Jovu Pićana.

Moj brat Milan Gaćeša, Milo Krivokapić i Blagoje Jovović stalno su pratili Pavelića. Treba da dođeš do glavnog, to nije bilo lako. Znali smo da se ustaše, kao uostalom i nacisti, okupljaju u nemačkom restoranu “El Sijervo”. Da nas ne bi prepoznali, mi smo se preoblačili, stavljali perike, šešire, naočare, lažne brade i brkove. Blagoje je u svojoj ispovesti, koja je objavljena, napisao da sam baš ja u tom kafiću prepoznala Pavelića. Čak su me i kasnije novinari i pisci ubeđivali da ipak slažem, da potvrdim tu verziju, jer je romantičnija i zanimljivija. Ali ne treba lagati, to nije istina, zar nije dovoljno sve drugo što sam uradila?! Moj brat nije želeo da me vodi sa sobom u taj restoran, bilo je veoma rizično. Da su ustaše otkrile ko smo, ne bi nam nikad ni kosti pronašli. Samo jedanput sam tamo bila sa bratom, ali baš te večeri kada sam ja otišla, Pavelić nije došao, tako da ga zapravo nikad nisam videla. Tri meseca smo pratili Pavelića i smišljali plan. Saglasili smo se da ne želimo da stradaju civili, a on je uvek bio na javnim mestima sa mnogo ljudi.

Još jedanput smo pokušali da ubijemo Pavelića. Bilo je to 9. aprila 1957. godine, uoči ustaške proslave šesnaeste godišnjice proglašenja NDH, u gradiću Lomas del Palomar. Znali smo tačno njegovu maršrutu. Otišli smo vozom do tog mesta, svi smo bili prerušeni. Trebalo je da pucaju takođe Blagoje i Miloje, ali se na železničkoj stanici Pavelić pojavio sa svojom ženom Marijom i ćerkom Višnjom. Moj brat je bio za to da se puca, da ga ubijemo tu odmah. Ali drugi se nisu složili, rekli su: “Nemoj ovde, tu je narod, svi gledaju, ubićemo Argentince.” Moj brat je rekao: “Ma daj da ubijemo zlikovca, pa ko god da nastrada!” Ali Blagoje i Milo nisu želeli. Možda su bili u pravu, držali su se strogih vojničkih načela. Blagoje je kasnije pričao da je noć pre ubistva proveo budan, razmišljajući o tome da li ubistvo uopšte može biti opravdano. Naravno da može! Da nisam bila žena, ja bih sama Paveliću presudila…

Konačno je došla ta sreda, 10. april 1957. Čekali smo da se završi njihova proslava, u Hrvatskom domu. Dogovoreno je da idu Milo i Blagoje. Prvo puca Blagoje, pa ako promaši, pucaće Milo.

Pavelić je krenuo sa telohraniteljima niz ulicu San Huan. Išao je ka stanici metroa, liniji C. Ukrcali su se u voz i krenuli ka severu, tri kilometra dalje, do železničke stanice Retiro San Martin. Čim su ušli u voz, za njima su, neprimećeni, ušli Blagoje i Milo, naoružani i prerušeni. Ušli su odvojeno i seli na suprotne strane kupea, kako bi ih teže opazili. Tako su se vozili dvadesetak kilometara, do stanice odakle je Pavelić trebalo da uđe u autobus ka svojoj kući. Iz autobusa su sišli na raskrsnici današnjih ulica Doktora Rikarda Balbina i Alas Argentinas. Sve ovo se događalo uveče, mislim da su izašli iz autobusa oko devet sati, a u malom gradu kao što je taj, tada već nema ljudi na ulici.

Osvetljenje je takođe bilo vrlo oskudno, tako da se atentat odigrao u pomrčini. Blagoje i Milo su sve vreme pratili Pavelića, ali odvojeno. Išli su iza njega na odstojanju od 20-30 metara. Po izlasku iz autobusa, Milo se odvojio, skrenuo je desno u jednu ulicu, mislim da se zvala Avijador Gablens. Hteo je da prečicom prvi stigne do mesta sa kojeg će pucati.

U trenutku kad je Pavelić sa telohraniteljem prolazio pored kluba AFALP, telohranitelj mu se obraća sa molbom da svrati u klub. Bog nas je pogledao, Pavelić do svoje kuće nastavlja sam. Međutim, u trenutku pre nego što će Blagoje zapucati, na nekih 10-15 metara iza našeg krvnika, Pavelić se, valjda predosećajući opasnost, okreće i sam počinje da puca na Blagoja, a onda svom silinom trči ka svom domu.

Blagoje, ranjen u nogu, šepa za Pavelićem i puca mu u leđa. Jednim metkom ga pogađa u desnu plećku, a drugim u vrh kičme. U autobiografiji koju je izdiktirao Tihomiru Tihu Burzanoviću, u knjizi “Dva metka za Pavelića”, Blagoje opisuje munjevit događaj ovako: “Idem za njim brzim korakom, skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, vidio… Počeo je da viče: ‘Majku ti… srpsko-jevrejsku, komunističku!’ Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane, u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njemu. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će vidjeti i onda mu se mora suditi! Da li da ga prebijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… Ali ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom? I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu. Neko viče: ‘Jure, Jure!’ I puca se prema meni. Ja se okrenem i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju – šta je bilo? Onako zadihan, govorim im: ‘Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se, pa pucaju na sve živo!’ ‘Taj je lud ili pijan’, vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.”

Čuvari vile u kojoj je Pavelić živeo pritrčali su da mu pomognu, a ubrzo su ga prevezli u sirijsko-libansku bolnicu. Iako su ustaše pokušale da ga sakriju, to im nije pošlo za rukom. Ubrzo novinari dolaze do priče, da bi posle svega nekoliko dana, u bolnici, sam Pavelić davao intervju i tvrdio da je on “hrvatski državnik” koji je “puno učinio za hrvatski narod”. Međutim, Pavelić je bio težak dijabetičar. Iako ga nisu smrtno ranili, rane koje su mu nanete znatno su skratile njegov život. Poživeo je još svega dve godine. Zbog dijabetesa nije mogao da dobije odgovarajuće lečenje i rane su teško zarastale. Pre svega, sada se Pavelić plašio da dalje ostane u Argentini. Šačica srpskih emigranata naterala je lidera hrvatske emigracije u bekstvo.

Moj brat nije išao da puca, jer su mislili da je dovoljno da idu samo njih dvojica, a tog popodneva je imao dežurstvo na svom radnom mestu, u jednoj elektrocentrali. Posle atentata Blagoje i Milo su se razdvojili. Tu noć, odmah posle atentata, Blagoje je došao da se krije u stanu mog brata Milana.

Bila sam i ja tamo. Čim je došao, rekao nam je da je ubio Pavelića i da je i sam ranjen. Moj brat mu je previo ranu, a Blagoje je kasnije iz novina saznao da je krvolok preživeo.

Niko od atentatora nikada nije optužen, zbog nedostatka dokaza. Ali, iz predostrožnosti, njih trojica su se razdvojili, samo su se povremeno viđali u srpskoj crkvi. Blagoje se oženio jednom dobrostojećom Argentinkom i posle više nije morao da radi. Milo je nastavio da radi u jednoj fabrici. Gledali su da ne privlače pažnju i s vremenom se prašina slegla, a na njih niko nije mogao, ili nije hteo da ukaže prstom.

Koliki smo strah uterali u kosti ustašama govori i to da su telohranitelji pod punim naoružanjem obezbeđivali Pavelićevu vilu čak šest meseci pošto je otišao, kako bi nas zavarali da je on još uvek tu.

Prođe ceo život, i ja sad ne verujem da ću do kraja godine biti živa. Godine su pritisle, teško se krećem, još teže dišem. Neka barem ostane istina posle mene. Nek se zna da smo se osvetili i da je krvnik, iako ne odmah, od naše ruke pao. Ruke pravde bile su, barem te 1957. godine, naše ruke.

1 KOMENTAR

Comments are closed.