Papa Franja protiv klerofašizma: Kako je sprečeno da Stepinac postane svetac

1
Foto: Profimedia

Ko je zaspao 1937. godine – kada se na beogradskim ulicama narod tukao sa žandarmima, sveštenici proklinjali političare koji prave pakt sa Vatikanom (Konkordat), a u Zagrebu Alojzije Stepinac kao najmlađi katolički nadbiskup uveliko za sobom ostavljao jugoslovenstvo i osvešćivao potrebu za izgradnjom hrvatske države vezane za Vatikan i katolički identitet – i probudio se u 2019. godini, kada je poglavar Svete Stolice i među najtvrđim srpskim nacionalistima viđen kao prijateljsko lice, dok u Zagrebu gori nezadovoljstvo Vatikanom koji „žrtvuje Hrvate” i „ponovo sudi” Alojziju Stepincu, personifikaciji hrvatskog katoličkog državnog identiteta zbog, kako vele, „politikantskih ciljeva” – svakako bi se našao u čudu.

Nije to jedno od onih dokazanih čuda, neophodnih da bi neko bio proglašen za sveca, već jedno naše obično balkansko i ne uvek lako objašnjivo čudo, nastalo kao posledica slojevite istorije u kojoj je ponekad suviše tanka linija između zločinaca i svetaca, sticaja okolnosti koje su na čelo Vatikana dovele baš južnoameričkog kardinala Bergolja, malo crkvene diplomatije i nadasve potrebe da se ponekad stvari stave na svoje pravo mesto. Ili, u ovom slučaju da se spreči njihovo postavljanje na pogrešno.

Čuda nisu dovoljna da bi neko bio proglašen svecem. Cinici bi rekli da bi se Alojziju Stepincu, zagrebačkom nadbiskupu za vreme Drugog svetskog rata, već na prvu loptu dalo identifikovati dva čuda. Prvo, kojim je čudom, kao velikomučenik proganjan od komunističkih vlasti koji pod pretnjom životom nije želeo da ustukne u odbrani crkve, teški mučenički kazamat provodio u kućnom pritvoru. A neposredni učesnici njegovog hapšenja su i za Nedeljnik potvrdili da „dlaka sa glave nije smela da mu fali” (o tome nešto kasnije). Drugo je, svakako, kojim to čudom nije uspeo da vidi šta se dešava u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, čije stvaranje je blagosiljao rečima da „govori krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom u kojoj smo ugledali svijetlo Božje i s narodom iz kojega smo nikli”.

Deo hrvatskog klera za papine „antihrvatske stavove“ krivi i nedavno preminulog belgijskog kardinala Godfrida Danelsa

Tek, blaženi Stepinac neće uskoro biti proglašen za sveca i to je papa Franja nedavno prvi put javno rekao. Ono što nije do kraja otvoreno rekao, to je da neće biti proglašen za sveca dok god je on na čelu Katoličke crkve.

Reči pape Franje još odzvanjaju Kaptolom u Zagrebu, a ni srpska javnost, svakako, nije ostala ravnodušna.

Papa je u razgovoru sa novinarima, u avionu, po povratku sa „turneje” po Severnoj Makedoniji i Bugarskoj, dopisniku „Večernjeg lista”, izgovorio par lepih reči o veličini Alojzija Stepinca, a onda to hladnim tušem polio rečima da u vezi sa Stepincem ima nerazjašnjenih okolnosti, da je istina ipak najvažnija i da se mora sačekati da dođemo do pune istine.

I to bi, samo po sebi, bilo dovoljno da uznemiri hrvatsku javnosti, i ne samo desni klerikalni njen deo. Ali ima tu i sitnih nijansi koje još više odzvanjaju.

Papa je nekoliko puta pomenuo Irineja, kao velikog patrijarha („Irineo, grande patriarca”), kome se obratio za pomoć. Što je potkopalo predstavu o slučaju Stepinac koju Katolička crkva u Hrvata neguje još od 2011. godine kada se SPC prvi put pismom obratila tadašnjem papi Benediktu XVI. To je za Kaptol bilo pitanje – verovalo se da je proglašenje svetim gotova stvar – u koje SPC nikako ne sme i ne može da se meša.

Kada je na čelo Vatikana došao papa Franja, situacija nije delovala manje izgledno, dok se nije čulo da će biti formirana zajednička komisija sa ciljem da se dođe do istine o liku i delu Alojzija Stepinca. Hrvatski kardinal Bozanić je tada to predstavljao kao papinu milost, kao gest dobre volje i uslugu SPC, da joj se na miran način objasni zašto Stepinac treba da bude proglašen za sveca.

Tri godine su prošle od zaključka komisije koju su činili predstavnici SPC i Crkve u Hrvata da se dve strane slažu da se ne slažu.

Na srpskoj strani je, to nam je potvrdilo više članova Komisije, brzo preovladalo uverenje da papa Franja zaista ne želi da Stepinac bude proglašen za sveca. To, prema našim izvorima, nije bilo samo uverenje, već su dobijali i jasne signale iz Vatikana.

Tako se moglo primetiti da je s vremenom sa srpske strane otupela oštrica kada se govori o Stepincu. Pojedini su to tumačili kao prilagođavanje na realnost, ali će se ispostaviti da je to posledica želje da se ne podižu nepotrebno tenzije, pošto je cilj pape Franje bio da se Komisijom samo amortizuju pritisci iz Zagreba.

Kako je za Nedeljnik preneo jedan od članova Komisije, opšti utisak je bio da je hrvatska strana u stručnom smislu „potučena do nogu”.

„Oni nisu mogli da odbrane Stepinčev period ni do 1941, a kamoli od 1941. do 1945. godine. A ispostavilo se da on i nije baš takva žrtva komunizma, zbog čega je i proglašen za blaženog”, navodi naš izvor.

Alojzija Stepinca je još 1998. godine tadašnji papa Jovan Pavle Drugi proglasio za blaženog, što je stepen ispod proglašenja za sveca. Glavni argumenti su bili njegovo držanje pred komunističkim sudom i to što nije hteo da odstupi u odbrani vere i crkve.

Ali bilo je to drugo vreme i, što je najvažnije, drugi papa.

Papa Vojtila, rođeni Poljak, bio je antikomunistički simbol i takve teme su imale prioritet u njegovom vođenju Katoličke crkve.

Profimedia

Papa Benedikt je nastavio ovu politiku prema Stepincu. On se juna 2011. pomolio na Stepinčevom grobu u zagrebačkoj katedrali uz reči da je „znao da se odupre svakom totalitarizmu”, i da je „u vreme nacističke i fašističke diktature postao branilac Jevreja, pravoslavnih i svih progonjenih, a potom u doba komunizma ‘advokat’ svojih vernika, mnogih progonjenih i ubijenih sveštenika”.

Sadašnji papa nema takve ideološke repove iza sebe. Ono što je u njegovoj agendi svakako ne ide naruku Stepincu. Južnoamerički kardinal nema takav sentiment prema komunizmu – mnogi ga i zovu crvenim papom – a kada je reč o zaostavštini Drugog svetskog rata, što jeste najveći teg na leđima Vatikana – on želi da sa crkve skine svaku moguću kontroverzu. I za njegovog života nijedan potencijalni svetac koji ima takvu mrlju neće to i postati.

„On je razuman čovek, on sebi taj luksuz neće da dozvoli”, rekao nam je naš izvor iz Komisije.

A u čišćenju Crkve od fašističkih duhova prošlosti na putu mu se upravo, na prvom koraku, našla Crkva u Hrvata.

Prema našem izvoru, mitropolit Amfilohije, jedan od predstavnika SPC u ovim razgovorima je, na jednom od sastanaka srpske grupe, preneo stav pape da je Hrvatska biskupska konferencija „najreakcionarniji deo celog katoličanstva”.

Mitropolit Amfilohije je imao više susreta sa papom sa kojim se lično poznaje. To poznanstvo, prema našim saznanjima, datira od vremena kada je papa bio kardinal u Buenos Ajresu, a mitropolit Amfilohije je tamo odlazio kao administrator eparhije SPC. Kada je Bergoljo izabran za papu, Amfilohije je bio gost na ustoličenju, a bili su i na privatnoj večeri pre ustoličenja.

Nijedan od naših sagovornika nije mogao da identifikuje koji bi to istorijski podatak mogao da bude ključni u formiranju papinog stava prema Stepincu, uvek uz ogradu da je on jedini koji odlučuje o ovom pitanju.

Naši izvori nam kažu da je srpska strana insistirala na Stepinčevoj ulozi u ratnom periodu, kao i na njegovom poratnom položaju.

„Na neki način je posebno važan taj deo posle Drugog svetskog rata, na kom su Hrvati i gradili priču o Stepincu kao svecu. Naša komisija je argumentovano dokazala da nije ni najveći mučenik Crkve u Hrvata. Ima mnogo drugih koji su više propatili”, kaže naš izvor.

Dakle, strategija srpske strane nije bila zasnovana isključivo na zločinima koji su počinjeni u NDH i učešću, bilo direktnom ili indirektnom, predstavnika katoličkog klera, već je isticano da je mučeništvo Stepinca pod komunistima upitno.

Jedan od primera koji je istican je slučaj mostarskog biskupa Petra Čule, čijem su se postavljenju 1942. protivile vlasti NDH, a koji je posle rata završio u zeničkom zatvoru pošto je skrenuo pažnju na ubistvo 28 katoličkih sveštenih lica.

„Bilo je i brojnih časnih sestara, koje nisu imale nikakve veze sa ustašama, ali su posle pobijene od komunističkih vlasti. Taj deo je bio nejasan u istoriografiji”, kaže naš izvor. „U odnosu na druge, a posebno u odnosu na položaj pravoslavnih mitropolita i episkopa za vreme komunizma, Stepinčev status ne može da se uporedi. Dok je on bio sa komunističkim vođstvom na paradi u Zagrebu, mitropolit Joanikije Lipovac je bio utamničen u zagrebačkom zatvoru, gde su mu skinuli vladičanska obeležja i poslali u Mitropoliju u Zagreb”, prenosi naš izvor.

Među članovima srpskog dela Komisije se može čuti i da se Stepinac jeste hrabro držao pred komunističkim sudom. On je po dolasku komunista na vlast imao prostor za dogovor sa Titom, kada je od njega traženo da se distancira od Vatikana. On je u tom periodu optužio nove vlasti za progon katoličkog sveštenstva. I time je praktično, iz nehata, pogazio svoj stav – barem kada je moralni aspekt njegovog delovanja u pitanju – kojim se kasnije branio na suđenju.

Stepinac se, kada mu se sudilo za izdaju, kolaboraciju i nasilno pokrštavanje pravoslavaca, držao stava „caru carevo, Bogu božje”.

„Hrvatski se narod plebiscitarno izjasnio za hrvatsku državu i ja bih bio ništarija, kad ne bih osjetio bilo hrvatskog naroda, koji je bio rob u bivšoj Jugoslaviji. Optužujete me kao neprijatelja državne i narodne vlade. Molim vas, kažite mi, koja je za mene vlast bila 1941. godine? Da li pučista Simović u Beogradu, ili izdajnička, kako je vi zovete, u Londonu ili ona u Jerusalimu, ili vaša u šumi, ili ova u Zagrebu? Dapače, i godine 1943. i 1944, da li vlada u Londonu ili u šumi? Vi ste za mene vlast od 8. maja 1945. Zar sam mogao slušati vas u šumi i ovdje njih u Zagrebu? Je li se uopće može dva gospodara služiti? To nije po katoličkom moralu ni po međunarodnom ni po opće ljudskom pravu”, branio se Stepinac pred sudom.

Dakle, strategija srpske strane nije bila zasnovana isključivo na zločinima koji su počinjeni u NDH i učešću, bilo direktnom ili indirektnom, predstavnika katoličkog klera, već je isticano da je mučeništvo Stepinca pod komunistima upitno

Blagosiljanje nezavisne Hrvatske, česti susreti sa poglavnikom i najvišim dužnosnicima NDH već su istorijska činjenica. A dok je služio „NDH gospodara”, nije javno optuživao vlast zbog zločina nad civilima, biti zbog progona više od 80 odsto pravoslavnih sveštenika, kao u slučaju progona katoličkog klera kada su došli komunisti.

I bez svake ostrašćenosti, njegov lik i delo nikada ne može biti daleko od kontroverze.

A kakav je bio njegov položaj u zatvoru, autoru ovog teksta je ispričao čovek koji je bio neposredno zadužen za njegovo hapšenje, i kasnije transport u kućni pritvor. Josip Manolić, prvi premijer nezavisne Hrvatske 1991. godine, u to vreme je bio mladi oznaš kome je zapala ta dužnost. On nam je rekao da je Alojzije Stepinac na njega ostavio snažan utisak kao „crkveni prelat suočen s izvršenjem sudske presude, i te kako svestan da svojim stavovima brani crkvu, Vatikan, veru i da nema nameru ni za milimetar odstupiti od svojih stavova”. Mladi Manolić mu je govorio o tome šta ga čeka u zatvoru, da je to krut sistem sa čvrstim pravilima i slično.

„Nije tražio objašnjenja. Rekao bih da me je slušao preko volje. No znao je i on da će biti povlašteni zatvorenik. Izgradili smo mu posebnu ćeliju, omogućili dnevno bogoslužje, posebnu hranu…”, rekao je.

Komunistima, istine radi, nije bilo previše stalo do Stepinca, niti do toga da on ostane u životu. Lako je moglo da se dogodi da završi kao mnogi drugi narodni neprijatelji koji su streljani, ali je to sprečio hrvatski komunista Ivan Stevo Krajačić.

A kada je reč o tome kako je Stepinac tretiran, svedoči jedan razgovor Manolića i Krajačića.

„Kada mi je davao naputke o postupanju sa Stepincem, bio je rezolutan i nedvosmislen: ‘Stepincu u zatvoru ne sme pasti vlas s glave, lično si mi odgovoran da mu se ne dogodi nešto u zatvoru.'”

U Hrvatskoj biskupskoj konferenciji ovladao je stav da je papa Franja protivnik hrvatske crkve.

Slučaj Stepinac je samo jedan u nizu koji se nadovezao na njegovu težnju da pročisti katoličke redove od klero-fašizma.

Prst u oko hrvatskom sveštenstvu je i njegovo, kako u Kaptolu kažu, ruganje Međugorju. Papa je kao diplomata, gotovo paralelno sa izjavom o Stepincu, blagoslovio odlazak vernika u Međugorje, ali uz ogradu da to nikako ne upućuje na stav da je to zaista čudotvorno mesto.

Prošle godine je prvi put posle sedam decenija Vatikan poslao kontrolu u Kaptol sa ciljem da se ispitaju potencijalne finansijske malverzacije.

Papini emisari su češljali poslovanje prebendara, posebnog reda koji je vodio finansije Kaptola, da vide kako je došlo do milionskih gubitaka i do toga da se pojedini poslovni ljudi upisuju kao vlasnici crkvene imovine kako bi dobili kredite.

Deo hrvatskog klera za papine stavove krivi i nedavno preminulog belgijskog kardinala Godfrida Danelsa. Reč je o kardinalu koji je bio predvodnik neformalne grupe liberalnih katoličkih biskupa koji su još posle smrti Jovana Pavla Drugog za svog favorita imali tadašnjeg nadbiskupa Bergolja. Danels je inače, osim što je imao uticaj na papu Franju, imao i negativan stav prema ustašama.

Stepinac je papinim rečima posle statusa blaženog dobio i status kontroverznog. Kako kaže naš izvor, tako će biti do daljeg.

A šta će uraditi neki naredni papa, to je drugo pitanje.

1 KOMENTAR

  1. Папу Франциска што пре треба угостити у Београду. Чудим се да се то већ није остварило, поготову сада када сам прочитао за његов добар однос са Амфилохијем. Ко то спречава, није ми јасно?

Comments are closed.