“Ovde ima tela i nadam se da će ih pronaći zbog svega što su nam uradili”: Priča o domorodačkoj deci i zloglasnim školama u Kanadi…

0
Printscreen/YouTube/ TheSpec

Žuta policijska traka pukla je pod naletima vetra na prostoru jedne od nekadašnjih najozloglašenijih kanadskih škola i internata. Čitavo imanje od skoro 300 hektara sada se tretira kao veliko mesto zločina, jer konačno počinje dugo čekana potraga za decom koja su poslata da žive ovde i više se nikada nisu vratila kući.

„Nadam se da će pronaći tela zbog svega što su nam uradili“, rekao je Alfred Džonson, koji je pohađao školu 1947. godine, a prenosi Gardijan.

“Koristili su nas kao robove”, dodao je.

Policija i članovi lokalne zajednice započeli su sa pretragom terena Instituta “Mohavk” – najstarije škole u ​​Kanadi – tragajući za ostacima dece za koju mnogi veruju da su sahranjeni na imanju škole, u neobeleženim grobovima.

Između 1831. i 1970. godine, hiljade starosedelačke dece poslato je u Institut “Mohavk”. U teoriji,učenici su dobili savremeno obrazovanje osmišljeno tako da im pomogne da se integrišu u kanadsko društvo. Ali, oni koji su preživeli “školovanje”, rekli su da su uslovi u toj školi bili sumorni, hrana loša, asimilacija prisilna, kao i da je vladao režim terora – gde su deca bila izložena verbalnom zlostavljanju, te seksualnom i fizičkom nasilju.

Koristeći par radarskih mašina, policajci i meštani započeli potragu juče rano ujutru na terenu sadašnjeg kulturnog centra “Vudlend”, muzeja posvećenog podučavanju javnosti o nasleđu rezidencijalnih škola.

“Moramo poštovati preživele u ovim školama i slušati njihove reči. Savremena tehnologija, fensi mašine i uređaji mogu nam pomoći da zabeležimo istinu. Ali oni nikada ne mogu zameniti iskustva naših ljudi iz prve ruke”, rekla je Kimberli Marej iz Sekretarijata preživelih.

Tokom više od jednog veka, najmanje 150.000 dece domorodaca je oduzeto porodicama i primorano da pohađa škole, od kojih su mnoge bile pod upravom katoličke crkve. Tokom maja 2021. godine, Kanadu je potreslo otkriće više od hiljadu neobeleženih grobova na mestima rezidencijalnih škola koje vode crkve.

Šef lokalne policije rekao je da policajci blisko sarađuju sa preživjelima i članovima zajednice kako bi istražili optuđbe o osoblju Instituta “Mohavk”. Tako je policija, oslanjajući se na priče preživelih, savetovala da se započne iscrpna pretraga na terenu iza škole, na mestu gde se nekada nalazila štala.

„Dovoljno smo čekali”, rekao je Mark Hil, predstavnik Indijanskog rezervata “Šest nacija” u Ontariju.

“Lepo je videti uniformisanu policiju kako pretražuje teren. Ovo je konkretna akcija o kojoj sam dugo pričao”, dodao je.

Potraga, podstaknuta pričama koje se dele u zajednici, ali i nizom tragičnihi otkrića u drugim bivšim rezidencijalnim školama, takođe je dovela do ponovnih poziva kandskoj vladi da odmah objavi sve relevantne dokumente.

“Došlo je vreme da institucije predaju svu evidenciju zajednicama. Nema više skrivanja iza kolonijalnih zakona”, rekao je Hil.

Biće potreban mukotrpan rad da bi se tačno identifikovala potencijalna mesta grobnica, a lideri zajednice su veoma svesni potrebe za kulturnom osetljivošću u slučaju da se pronađu ostaci. Deca iz 20 različitih zajednica – svaka sa svojom kulturom i verovanjima – godinama su slata u Institut “Mohavk”.

„Radimo sa preživelima i zajednicama sa veoma različitim kulturama. Ovde ima tela i duhova, i oni žele da idu dalje”, rekao je Hil.

Za Džona Eliota, člana “Šest nacija”, koji je pohađao školu 1947. godine, potraga predstavlja ključni korak napred.

„Išli smo u krug preživelih da podelimo naše priče. Gde nema kamere i telefona. Ponekad niste mogli da verujete u priče koje ste slušali – ali ste uvek znali da su istinite”, rekao je on.

Eliot, koji sada ima 85 godina, stigao je sa bratom u školu kada je imao samo 10 godina.

„Bio sam ovde dva puta. Jer, prvi put kada sam poslat, pobegao sam već prvog dana. Imao sam da pređem oko 20 kilometara do kuće, na Badnje veče. Moj deda je rekao da nas vlada šalje ovamo, ali u to vreme nisam znao na šta misli”, rekao je Eliot.

Deca su bila primorana da rade na prostranoj farmi koju vodi Institut “Mohavk”, muzu krave, sade useve i čuvaju kokoške.

„Imali smo 3.000 pilića koji nose jaja, ali svako jutro smo dobijali samo jedno jaje. Ništa drugo nisam video. Samo su prodali sve ostalo“, rekao je on.

Eliot je odrastao govoreći na maternjem lokalnom jezikom, ali ga je osoblje u školi ošišalo dugu kosu čim je stigao i mesecima teralo da napusti svoju kulturu i svoj maternji jezik.

„Ne mogu više da govorim jezikom kojim sam govorio kao dete“, rekao je.

„Da ste bili pretučeni koliko i ja samo zato što govorite moj jezik, ni vi ga ne biste govorili”, rekao je Eliot.

Preživeo je mnogo batina, ali ga i dalje, decenijama, proganjaju priče koje bi čuo o drugim đacima koji su pohađali školu, ali su nestali bez traga.