Otac pop arta, a nije Vorhol: Klas Oldenburg, umetnik koji crta oblake kao pečene krompire

Piše HILARI M. ŠITS

0
Kate Owen for The New York Times

Kada je Klas Oldenburg, čovek koji se smatra ocem pop-arta, čuo da jedan posetilac njegovog studija u Njujorku želi da vidi crteže fiktivne zemlje koju je umetnik izmaštao još kao dete, razdragano je uzviknuo: “Najzad!“

Oldenburg je sada 90-godišnjak i izvinjava se što mora da prisedne zbog bolova u kolenima. Počeo je da prelistava crteže koje je stvorio još kao osmogodišnjak i na kojima je oslikao zamišljeno ostrvo koje je nazvao Nojbern; ono je imalo svoju zastavu i grb, vazduhoplovne snage, bioskope, mornaricu, hotele i novine.

“Najbolja opera na svetu, napisao ju je Oldenburg”, pročitao je naglas sa naslovne strane koja je bila izvrsno nacrtana.

“Dugo ih nisam gledao“, kaže Oldenburg, široj javnosti najpoznatiji po skulpturama običnih predmeta i hrane među kojima je i ogromna trešnja u kašici smeštena u Umetnički centar Voker u Minesoti i kolosalni pečat u Klivlendu u Ohaju. “Mislim da sam bio prilično dobar od samog početka“, kaže Oldenburg.

Izuzetni svet Nojberna, u kojem se praktično predviđa osećajnost umetnika za okruženje koje je napravio čovek, ali i za pop-kulturu, samo je deo Oldenburgove obimne arhive koju je nedavno otkupio Institut za istraživanje Geti u Los Anđelesu, zajedno sa radovima Kosje van Brihen, njegove druge supruge koja je sa umetnikom sarađivala od 1976. godine sve do svoje smrti 2009. Arhivu čini više od 2.000 crteža i kolaža, 450 dnevnika i svezaka, ali i mnogo fotografija i snimaka.

U pratnji svoje ćerke Maartje Oldenburg i kustosa sa Instituta Geti Glena Filipsa, ovaj umetnik švedskog porekla vodio je obilazak predmeta smeštenih u petospratnici u Sohou gde živi i radi od 1971. godine.

Čuvao je čitavu zbirku ručno ispisanih dnevnika od 1956. U njima je zabeležena inspiracija koju je pronalazio u uličnom životu, šta je jeo i sa kojim je umetnicima sarađivao. A među njima su bili i Džin Dajn, Red Grums ili Lukas Samaras.

Sačuvao je i dnevnike koje je nazvao jednim imenom, “Beleške”, krcate idejama ispisanih na pisaćoj mašini iz 1926. godine.

“Moja umetnost je suštinski komična – ozbiljna, apsurdna komedija… Drska… Erotična… Moralistička”, zapisao je još šezdesetih godina. “Crteži su za mene bojište mog bića”, napisao je sedamdesetih.

Za vreme obilaska, zasmejao se kada je stigao do crteža oblaka poput pečenih krompira i dizajna za tunel u obliku nosa. “Potpuno sam zaboravio na ovo”, rekao je pokazujući na skicu iz devedesetih na kojima se nalazio obrnuti upitnik na skejtu.

“Nikada nisam video da bilo koji umetnik beleži svoj rad i tok misli toliko posvećeno poput Klasa”, rekao je Filips. “Sve te paralelne stvari smeštene su jedna uz drugu i lako možete otkriti poreklo svake ideje koju je Klas imao, a zatim pratiti njen razvitak u završeno delo.”

Maartje Oldenburg navodi da je njen otac oduvek provodio mnogo vremena u sortiranju materijala.

“Možda otuda potiče njegova kreativna snaga, iz tog procesa”, kaže ona.

Trenutno se radi na povratku njegove prve velike skulpture “Lipstick (Ascending) on Caterpillar Tracks”, završene 1969. godine, u centar kampusa Univerziteta Jejl.

Studenti su pomogli Oldenburgu da izradi skulpturu, a ona je brzo postala podijum za studente koji su na njoj držali govore protiv rata u Vijetnamu i o gej pravima.

Univerzitet je zadržao skulpturu, ali je ona premeštena 1974. godine.

“U svemu što radim ima elemenata humora”, napisao je Oldenburg 1969. godine. “Ipak, sve bi se moglo pretvoriti u nešto prilično ozbiljno.”

Dok ga gledate sa kakvim žarom obilazi kuću, ne možete da se ne zapitate o emocionalnoj težini činjenice da će sve što se u njoj nalazi uskoro pronaći drugi dom.

“Sada sam u fazi kada mogu da prihvatim to”, kaže on.

Arhiva je prodata ispod tržišne vrednosti, kaže Filips, iako nije precizirao cenu. Oldenburgova skulptura “Clothespin Ten Foot” iz 1974. godine prodata je za više od 3,6 miliona dolara na aukciji 2015.

“Klas Oldenburg isprepleten je sa gotovo svakim posleratnim umetničkim pokretom u Americi – bilo da je reč o performansu, popu, minimalizmu, postminimalizmu, konceptualnoj umetnosti, instalaciji, postmodernizmu”, ističe Filips.

Maartje kaže da je njen otac brinuo šta će se dogoditi sa svim tim materijalom koji je prikupljao decenijama.

“Nadam se da će sada biti slobodan da vreme koje mu je ostalo provede baveći se novim stvarima koje ga zanimaju”, kaže Oldenburgova ćerka.

Pošto je postao slabiji i ne kreće se više kao nekad (sada mu je potreban štap), Oldenburg fotografiše sa svog prozora.

“Snimam u sva četiri pravca”, kaže umetnik, uzbuđen što će uskoro prikazati svoje nove radove. Slika jarkožutog krana i konvoja kamiona koji prevoze cement u skladu su sa njegovom fascinacijom ulicom i mehaničkim objektima.

Izvadio je print sa reklamom na kojoj je prikazana prelepa žena koja pokriva polovinu fasade neke zgrade. “Izgleda kao da je visoka kilometar”, kaže Oldenburg zadovoljno.