Operacija “nesvrstani”: Četvrta Jugoslavija u Trećem svetu

A u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 7. novembra, čitajte "Zakopčavanje mita" Draže Petrovića

0
Foto: Tanjug

Stare veze nikako nisu za bacanje, naročito među nesvrstanim prijateljima. Bilo je dovoljno da se u Azerbejdžanu, na 18. samitu zaboravljenog pokreta, o kojem se često govori s podsmehom, kao o spoljnopolitičkoj zaostavštini Titovog doba, šef diplomatije Ivica Dačić susretne sa predsednikom Irana Hasanom Rohanijem i ministrom spoljnih poslova Muhamedom Zarifom, pa da se četvorogodišnja agonija naše državljanke Slavice Burmazović konačno završi. Njeno troje dece pre četiri godine oteo je bivši suprug Turčin, a potom pobegao u Iran. Priča je komplikovana i tužna, prepuna obrta, ali je završena na najvišem državnom nivou.

Deca nisu imala ni dokumenta ni izlazne vize, ali rekoh već, stare veze su aktivirane i klinci su konačno u Beogradu, u zagrljaju svoje majke. Nisu, naravno, Iranci u Ivici prepoznali maršala Tita, mada Dačić pred svaku kampanju mašta da stavi epolete, a i Rohani i Zarif su suviše ozbiljni igrači da bi verovali kako se Tito uselio u Ivicu. Kada bi se bavili spiritualizmom, kladili bi se da je Josip Broz, kao novi oblik života, izabrao Vučića. Iranske vođe su, jednostavno, učinile Srbiji ogromnu uslugu, kao što je i zvanični Beograd oduvek bio naklonjen interesima Teherana, ma kako na to škrgutali ovdašnji prozapadni lobisti koji su, gle apsurda, mahom bili verni Titovi pioniri koji su mahali zastavicama, dok se vraćao iz Nju Delhija, Kaira, ili neke daleke egzotične delegacije gde su ga dočekivali kao faraona mekog socijalizma.

Posle ove uspešne diplomatske akcije, Vučić bi mogao da porazmisli o tome da li je Srbiji dovoljno da ima status posmatrača u Pokretu nesvrstanih, ili da se vrati tamo gde je i pripadala, kao osnivač grupacije Trećeg sveta, ako se već smatra naslednicom Jugoslavije. Te zemlje nema 30 godina i ma kako je osporavali, blatili i podsmevali joj se, kao da njena senka još lebdi ne samo među starim, nesvrstanim partnerima, već se pričinjava i Aljbinu Kurtiju koji u „mini-Šengenu“, beogradskoj inicijativi o ekonomskom povezivanju Srbije, Albanije i Severne Makedonije, vidi novi srpski marifetluk, odnosno platformu za stvaranje velike Srbije ili četvrte Jugoslavije. To za druga Aljbina dođe na isto. Odgajan kao marksista i lenjinista, nije se setio da takvoj tvorevini nabaci i oreol nesvrstane.

Bilo je dovoljno da se u Azerbejdžanu, na 18. samitu zaboravljenog pokreta, o kojem se često govori s podsmehom, kao o spoljnopolitičkoj zaostavštini Titovog doba, šef diplomatije Ivica Dačić susretne sa predsednikom Irana Hasanom Rohanijem i ministrom spoljnih poslova Muhamedom Zarifom, pa da se četvorogodišnja agonija naše državljanke Slavice Burmazović konačno završi

U Baku je došao i Milorad Dodik, što je posebno iziritiralo Raifa Dizdarevića, nekadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ koji je, kao komunistički funkcioner, posredno učestvovao u sklapanju tog pokreta. Stari kadar se takođe iščuđava zašto Bosna i Hercegovina nema nikakav konkretan stav o nesvrstanima, pa se nećka da li bi da se vrati tamo kao parče bivše Juge ili da tek gostuje, a izgleda da ga je pogodilo to što je Mile Dodik došao u Azerbejdžan kao hadžija. Uostalom, dočekao ga je predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev. Mile je toliko nahvalio značaj nesvrstanih, da se učinilo da pokojni maršal, ako je ipak verovao u zagrobni život, potencijalno razmišlja i o njemu kao eventualnom staništu.

Kada je Tito, zajedno sa Nehruom i Naserom, osnivao pokret u Beogradu 1961. godine, dakle, sa Indijom i Egiptom, mada je godinama ranije planirano svrstavanje oslobođenih kolonija u nesvrstanu ekipu, kao protivtežu blokovskoj podeli sveta između Zapada i Sovjetskog Saveza, crvena Juga imala je status diplomatske velesile. Sovjeti su sumnjičavo gledali na taj ostatak sveta kao projekat Amera da se izbegne njihovo svrstavanje u Varšavski pakt, dok su Amerikanci, opet, u njima videli nevidljivu ruku Kremlja. Naime, među drugovima nesvrstanima bio je i Fidel Kastro.

Pre nego što su se okupili na prvom samitu u Beogradu, 1961. godine, Tito je na brodu „Galeb“ dugo plovio ka arapskim zemljama, sklapajući kockice i prikupljajući potpise za članstvo. Na palubi se sunčao i Dobrica Ćosić. Nesvrstani su predstavljali 55 odsto stanovništva planete, većinu vlada na svetu i gotovo dve trećine Ujedinjenih nacija.

Ali pametnjakovići koji su zauzeli čelne republičke pozicije posle odlaska crvenog poglavice u večna lovišta, takvu zemlju i njenu međunarodnu poziciju smatrali su pogrešnim izborom. Ne treba imati nikakve iluzije da im je takva škola mišljenja naturana i sa strane, jer kome je, posle pada Berlinskog zida, trebala država gde se narodi i narodnosti međusobno ne gledaju preko nišana ili noža? Šta bismo pomislili tada, da nas vidimo ovakve kakvi smo danas?

Kao u svakoj tužnoj priči, uoči raspada Jugoslavije, održan je Deveti samit nesvrstanih u Beogradu, ali iako je Muamer el Gadafi pravio šou s postavljanjem šatora i kamilama na kojima je insistirao kao specijalnim gostima, kao da su svi učesnici znali da, umesto na konferenciju, dolaze na parastos porodice Topalović.

Vratimo se u vreme današnje. Evropljani su ponizili Albaniju, a posebno Severnomakedonce koji su zbog dalekih evro-snova pristali na promenu imena, ali je sve to bilo uzalud. Nisu dobili ni ulaznicu u dvorište briselskog carstva, što je toliko iznerviralo smirenog zapadnjaka, predsednika Severne Makedonije Stevu Pendarovskog, da je zapretio Briselu kako će se ponovo zvati Makedoncem. Stigli smo do tačke kada Balkanci pozivaju Brisel da se dozove pameti i poštuje vrednosti kojima se toliko diči. Tako su Srbija, Bosna, Severna Makedonija, Albanija, pa i Crna Gora, dobrovoljno pristale na evropsko čekanje Godoa. Izranavljeni, lagani, osiromašeni i posvađani, imamo li pravo na drugačiji izbor? Zapravo je pravo pitanje, imamo li pameti za drugačiji izbor i novo zajedničko grupisanje neželjenih zemalja koje će, ne samo Kurtija, podsećati na četvrtu Jugoslaviju, u Trećem svetu! Ali bez petokrake. Na tu mogućnost su me podsetili nesvrstani i uspešna operacija povratka otete dece.

Ako zaigramo kozaračko kolo, ali u tehno-verziji, nemojte da mislite da sanjamo. Živi bili, pa igrali! Oni kojima se učini da će to biti ples zombija na audiciji za dr Frankenštajna, biće u pravu, ali imaju li plemena, osuđena na 100 godina samoće, druge mogućnosti na zemlji? Velike sile moraju da nacrtaju nove zone interesa, inače će se svet vratiti u ledeno doba, iako svi mantraju o globalnom zagrevanju. Ne pozivam se na jugonostalgiju, nego na logiku!

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime