Prvi radni dan za predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela u ovoj godini bio je 5. januar. U njegovom kalendaru samo dva događaja: sahrana bivšeg predsednika Evropske komisije Žaka Delora, koji je umro u 98. godini u svom stanu u Parizu 27. decembra i ceremonija otvaranja begijskog predsedavanja Savetom Evropske unije, koje je zvanično počelo 1. januara.
Tog 5. januara u 11 časova svet je obišla slika francuskog predsednika Makrona pored kovčega Žaka Delora, prekrivenog francuskom zastavom, uz zvuke himne Evropske unije i ponekom njenom zastavom. U polukrugu oko kovčega poštu odaju i predsednice Evropske komisije i Evropskog parlamenta, šefovi država i vlada članica Evropske unije i brojni predstavnici država iz čitavog sveta. U svom govoru francuski predsednik podsetio je na zasluge Žaka Delora za razvoj posleratne Francuske, ali on će ostati upamćen pre svega kao neko ko je bio glavni arhitekta Evropske unije kakvu danas poznajemo.
“On je iscrtavao njen lik liniju po liniju.” Istakao je francuski predsednik. Opisao ga je kao čoveka kome je osećaj dužnosti bio važniji od moći, kao čoveka koji nije verovao u revolucije i promene preko noći, već u dugotrajne pregovore i procese. Žaka Delora oblikovale su istorijske i životne okolnosti koje su opisali njegovi biografi i pisci istorije evropskih integracija, a preneli su svi vodeći evropski i svetski mediji. On je bio dete ratnog vojnog invalida iz Prvog svetskog rata, koji mu je nakon užasa Drugog svetskog rata, koji su obojica preživeli, rekao: „Moraš da se pomiriš!“
Na pomirenju evropskih država i na njihovom povezivanju radio je čitavog života: i kao vođa sindikata i kao francuski ministar finansija i kao poslanik u Evropskom parlamentu ali najviše je uradio kao najdugovečniji predsednik Evropske komisije od 1985-1994. godine. Za istoriju evropskih integracija, taj period je bio sigurno najvažniji i zbog toga se s pravom uz ime Žaka Delora, u najvećem broju naslova o njegovom životu i smrti, dodaje i rečenica – arhitekta Evropske unije.
Otac mu je radio kao kurir u Nacionalnoj banci Francuske i uputio je sina na studije ekonomije koje je prekinuo Drugi svetski rat. Pohađao je večernje časove ekonomije, radio kao obezbeđenje u banci i postao član pokreta Mladi hrišćanski radnici. Bio je vernik, katolik i Makron je u svom govoru rekao da je hrišćanska vera bila njegov glavni kompas a Gardijan da je to bilo njegovo glavno pogonsko gorivo.
Član Socijalističke partije Francuske postao je tek 1970. godine i za sebe je rekao da je verovatno jedini među njima koji nikad nije bio i marksista. Njegova ubeđenja nisu bila ideološki rigidna, već jasna i praktična, dovoljno fleksibilna da se dokaže kao vešt i uspešan pregovarač kako u svojoj zemlji, koju je, kako ističe Makron “blokiranu pomirio sa samom sobom”, tako i u pregovorima između država članica tadašnje Evropske zajednice, pretvarajući je postepeno u Uniju.
Govorio je “ja sam desno od levih, levo od desnih i odbačen od svih”. Na evropskoj sceni bio je na kraju prihvaćen od svih, pa čak i od Margaret Tačer, Gvozdene Lejdi, koja je ne samo podržala na kraju neke od njegovih najvažnijih predloga prilikom formiranja Jedinstvenog tržišta (ne i Monetarne unije), nego i njegovu kandidaturu za drugi mandat. Taj čovek uspeo je da postigne konsenzus i izmeni prirodu i insitucionalni mehanizam Evropske unije u pregovorima sa državnicima velikog formata.
U zamku Sforca u Milanu 28.i 29. juna 1985. godine, novoizabrani predsedik Evropske komisije našao se u sali sa šefovima država i vlada, ministrima spoljnih poslova ( 25 muškaraca i jednom ženom), da odluče o tome kako će se dalje razvijati ekonomska zajednica tada deset evropskih država, uz predstavnike Španije i Portugala, kao država koje su u procesu pristupanja i u statusu posmatrača. Medju njima su imena poput Miterana, Kola, Papandreua, Mantersa, Santera…I jedine žene, Margaret Tačer. Evropski parlament je već izglasao u Strazburu Spinelijev predlog o federalnoj Evropi, koji su podržali i nemački Bundestag ali i francuski i drugi evropski parlamenti ali Rimske ugovore, kojima je osnovana Evropska zajednica 1958. godine, nije bilo lako promeniti.
Zajednica se toliko promenila za nešto manje od tri decenije, da je to moralo naći izraz i u ugovorima i u institucijama. Te godine na tom samitu odlučeno je da se Osnivački ugovori promene na međuvladinoj konferenciji a ne džentlmenskim sporazumom, kako je to želeIa Margaret Tačer. Sedam članica bilo je za i tri protiv: Britanija, Grčka i Danska. Već naredne godine izvršena je prva dopuna Osnivačkih ugovora iz Rima, donošenjem Jedinstvenog evropskog akta, kojim se obrazuje Jedinstveno tržište. Ono predstavlja sam centar i temelj evropske ekonomske integracije i radi zaštite tog tržišta i daljeg razvoja, biće kreirane sve druge zajedničke evropske politike, od poljoprivredne sve do spoljne i bezbednosne, koje su definisane Ugovorom iz Mastrihta, iz 1993. godine. Jedinstveni evropski akt, osim Jedinstvenog tržišta, omogućio je prijem Španije i Portugala u članstvo, širenje oblasti u kojima se odluke mogu donositi kvalifikovanom većinom, jačanje uloge Evropskog parlamenta u procesu odlučivanja.
Šefovi država i vlada u okviru institucija i organa Evropske unije, mogu da glasaju samo za one predloge koje su u stanju da objasne na domaćim konferencijama za štampu i pred domaćim parlamentima. Margaret Tačer je odgovarajući u britanskom Parlamentu o Jedinstvenom evropskom aktu, istakla je da će tom promenom Osnivačkih ugovora kojim se osniva Jedinstveno evropsko tršište biti uvedeno , „nešto malo više većinskog glasanja“ a da je britanski stav bio da je najbolje za zajednicu da sve odluke budu donete konsenzusom. Insistiranje na što većem broju evropskih politika u kojima se odluke moraju donositi konsenzusom, ona je zapravo želela da obezbedi „veto“ poziciju država članica pri donošenju odluka, što je usporavalo zakonodavni proces i produbljivljnje saradnje u brojnim oblastima u kojima se moralo ići brže. Nadglasavanje u većinskom sistemu odlučivanja u Evropskoj zajednici, a kasnije Uniji, nikako nije bilo ono što Britanija želi. Kao ni danas Mađarska ili recimo Poljska.
Početkom osamdesetih, reforma budžeta Evropske zajednice postajala je sve potrebnija, razvijala se prava budžetska kriza. Rashodi su i dalje rasli. Zajednička poljoprivredna politika je postajala sve skuplja zbog hronične prekomerne proizvodnje proizvoda za koje se garantuje cena i činila je preveliki udeo u ukupnom budžetu (70%). Proširenje Zajednice na Grčku, Portugal i Španiju značilo je da ove zemlje imaju pravo na poljoprivredne subvencije i regionalnu pomoć. Budžet Zajednice se udvostručio za šest godina (sa 18 400 miliona ECU u 1980. na 36 200 miliona ECU u 1987). Prihod se, međutim, pokazao nedovoljnim. Evropski parlament, izabran direktnim opštim pravom glasa 1979. godine, nastojao je da poveća svoj uticaj na budžetsku proceduru koja je, u praksi, bila ograničena na predloge Komisije i odluke koje je doneo Savet ministara. Sve što je mogla da uradi, u tom cilju, bilo je da iskoristi svoje pravo da usvoji (ili odbije) ukupan budžet. To je dovelo do čestih sporova koji su odlagali usvajanje budžeta za tu godinu za nekoliko meseci. Bilo je vreme da se stane na kraj ovim budžetskim svađama.
Osim toga, Budžetsko pitanje, koje je u evropskim krugovima dobilo naziv „britansko pitanje“ trajno je opteretilo buduću saradnju ove zemlje sa članicama Evropske zajednice, koja se nepovratno kretala ka Uniji. Iako je smatrala da su evropski političari podmukli i da im ne treba verovati, tokom sledećih godina Tačerova je morala da prihvati inicijative za nastavak i produbljivanje evropske integracije. Te inicijative kreira i donosi Evropska komisija i Žak Delor.
Jedina inicijativa koja se podudarala sa njenim stavovima je bila inicijativa za formiranje Jedinstvenog evropskog tržišta i ukljanjanja barijera slobodnom kretanju roba, usluga i ljudi, koja je uključena u Jedinstveni Evropski akt 1986. godine. Ovaj sporazum je usvojen bez mnogo debate na ostrvu, iako je preambula ugovora obavezivala države članice da preduzmu dalje korake ka realizaciji ekonomske i monetrane unije, uz uvođenje odlučivanja kvalifikovanom većinom. Jedno od mogućih objašnjenja prihvatanja ovih odredbi je da Tačerova nije mogla više tako uspešno da se odupire sve većim političkim pritiscima za dalje produbljivanje evropske integracije, u oblastima gde je potreba da se ide brže i dalje bila evidentna.
Moguće je i da je smatrala da su to ustupci koji se jednostavno moraju napraviti zarad ostvarenja Jedinstvenog tržišta. Uprkos svemu, ona je ostala dosledna u svojim kritikama zajedničkih evropskih politika, naročito nove socijalne politike. Smatrala je da je bi nove povlastice radnicima usporile evropske ekonomije i učinile ih nekonkuretnim. Za političku i odbrambenu uniju nije htela ni da čuje. i nije bila jedina, takvih evropskih državnika ima i danas.
Žak Delor postigao je mnogo za svojih deset godina na funkciji predsednika Evropske komisije. Zaslužan je za uvođenje Jedinstvenog tržišta, Socijalne povelje i Ugovora o uspostavljanju Ekonomske unije koju čini 27 i Monetarne unije, koju danas čini dvadeset država. U početku nije bio federalista, ali je bio pragmatičan u svom pogledu na evropske integracije. Smatrao je da je međuvladina saradnja krajnje neadekvatna i da stoga treba razviti „federalni mehanizam“ sa krajnjim ciljem uspostavljanja „Federacije nacionalnih država“.
Međutim, vlade Ujedinjenog Kraljevstva i drugih zemalja bile su zabrinute ovim federalističkim tendencijama i većim političkim uticajem Komisije. Hteli su novog predsednika. To je bio Žak Sander, dotadašnji premijer Luksemburga.
Odlazeći sa pozicije najdugovečnijeg predsednika Evropske komisije, Delor kaže: “Obeshrabren sam do te mere da više ne mogu biti koristan. Ne mogu više da utisnem svoj pečat na Evropu. Završeno je i iskreno, ja više nisam čovek za taj posao.“
Pretpostavljalo se da će Delor, kada se 1995. povukao sa mesta predsednika Komisije, nastaviti političku karijeru u Francuskoj, možda kao socijalistički kandidat za predsednika. Ali on je odbio da se kandiduje. Francuzi su izabrali Žaka Širaka da nasledi Miterana. Tada je Delor imao 70 godina.
Početak 90-tih je obležen novim impulsom evrooptimizma kakav nije bio viđen od 50-tih godina i prvih rezultata udruživanja evropskih država oko proizvodnje uglja i čelika u posleratnoj opustošenoj Evropi.
Ovaj trend u glorifikovanju prednosti evropskog ujedinjenja Forin Ofis nije mogao da prati i sve češće se govorilo o zaveri koju su kontinentalne članice pravile protiv Britanije. Duboko nepoverenje u namere vladalo je i na jednoj i na drugoj strani od prve britanske izjave da želi da postane članica pa sve do danas, kada se ponovo razmatra povratak Britanije, ako ne u Evropsku uniju a ono u neke njene politike, pre svega odbrambenu i Političku uniju Emanuela Makrona.
Evrooptimizam je zahvatio čitavu Istočnu Evropu nakon pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, u kom je Žak Delor takođe imao ogroman uticaj. Na tome mu se na sahrani zahvalio nemački predsednik Štajnmajer. Na britanskom ostrvu eho evroentuzijazma devedesetih godina prihvaćen je samo kada je reč o prijemu novih članica bivše sovjetske sfere uticaja. Britanija postaje vatreni zagovarač proširenja Unije, nasuprot francuskim težnjama za što čvršćim povezivanjem unutar postojećih članica u političku i odbrambenu uniju, jačanjem evropskog krila NATO ali i Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, nakon Mastrihta. Te dve struje postoje u EU i danas.
Makron je nosilac ideje o Uniji u više krugova, kreator nove metodologije proširenja sa klasterima i dodatnim birokratskim komplikacijama i jedan od naručilaca francusko-nemačkog ekspertskog predloga za reformu Evropske unije, kako bi što pre bila u stanju da primi nove članice i to fazno, a najpre u Jedinstveno evropsko tržište. Reforma, koju će možda usvojiti ova, ali će je sprovoditi sledeća Evropska komisija, treba da omogući funkcionisanje EU sa 30 članica do 2030. godine.
Da je bilo pameti tadašnja SFRJ bi bila njena 11. članica. Umesto toga, devedesetih smo imali potpuno obrnut proces od evropskog ujedinjenja – ratove i raspad SFRJ, čije posledice osećamo još uvek. Svega dve bivše republike postale su članice EU: Slovenija i Hrvatska.
U maju 1991. godine dva Žaka, Delor i Sander, u tom trenutku aktuelni i budući predsednik Evropske komisije, stigli su u Jugoslaviju da se sastanu sa članovima Predsedništva SFRJ. Za mandata ovog prvog, pokušano je preventivno delovanje protiv raspada te zemlje, na kraju mandata ovog drugog počelo bombardovanje SRJ.
To je epilog odbijanja ponude da se SFRJ primi kao pridruženi član Evropske zajednice, kao prva post komunistička država, uz finansijsku pomoć od 5,5 milijardi dolara (današnjih 11,5). Uslov je bio da zemlja ostane jedinstvena i da sprovede demokratske izbore, kao i strukturne reforme uz mogućnost punopravnog članstva. Tada još nije bilo Kopenhaških kriterijuma. Ta misija nije uspela, predlog je odbijen, Nemačka je priznala secesiju Slovenije i Hrvatske. Ratna mašinerija se već zahuktavala, Tuđman je izjavio da nema tih para kojima je moguće kupiti hrvatski san o nezavisnoj državi. Miloševć radi na padu Jeljcina. Njega to kao okorelog komunistu brine, iako za stavove očuvanja federacije, koje u to vreme zastupa, ima podršku francuskog predsednika.
U to vreme Kisindžer pita koga da zove kad hoće da razgovara sa Evropskom unijom i ona radi jedinstva i demonstracije tek rođenog spoljnopolitičkog zajedništva, pristaje da podrži priznanje secesije dve republike, koje su danas njene članice. Veliko proširenje od deset novih članica dogodilo se pre 20 godina, a poslednje sa Hrvatskom pre deset.
Ako pre Mastrihta i nije bila Unija, već “samo” ekonomska zajednica, u međuvremenu bi trebalo da su naučene lekcije i izgrađeni instrumenti koji omogućavaju Uniji da se širi i jača unutrašnju koheziju. Ne bi bilo dobro da se greške ponavljaju, ni sa jedne, ni sa druge strane.
Žak Delor je otišao na onaj svet mirne duše, za razliku od mnogih svojih savremenika. Delovao je u skladu sa uverenjima i vrednostima, gradeći evropske institucije i mehanizme koji te vrednosti podržavaju. Duguje mu mnogo ne samo Evropa, već i čitav svet. Nadživeo je Kisindžera u svakom smislu. Da li ga je nadigrao, to će vreme pokazati, ali i prestrojavanja na globalnoj sceni, koja su već započela i u kojima Evropska unija, kao i tokom i nakon Hladnog rata, ponovo traži svoje mesto, među drugim velikim globalnim silama.
Devetog januara u rasporedu predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela prvi sastanak je bio rezervisan za Enrikea Letu, predsednika Insituta Žak Delor. On je od septembra prosle godine prihvatio poziv da pripremi izveštaj o budućnosti Zajedničkog tržišta Evropske unije I nastavi svoj rad na projektu Europe 92, koji je započeo sa čovekom čije ime nosi Institut na čijem je čelu i koji je stvorio temelj Evropske Unije pre tačno 30 godina – Jedinstveno tržiše.
Izveštaj će biti predstavljen u martu, izbori za Evropski parlament su u junu. Predsednica Evropskog parlamenta Metsola, već je krenula u kampanju motivisanja građana EU za učešće na izborima a u političkim grupacijama Evropskog parlamenta kreće trka za vodećeg kandidata za predsedničko mesto u Evropskoj komisiji. Osim aktuelne predsednice koja je zainteresovana za drugi mandate, biće ih još u godini kada pola sveta ide na izbore.
Možda ćemo i mi ponovo.
Tagovi
