Novo vreme, stari svet

0

Koliko je bilo tih priča tokom pandemije. Tipa „Jedva čekam da se zagrlimo“, „Da se vrati život“… Pa se sve vratilo manje-više. Festivali, koncerti… Bila je ta premijera „Tome“ u Sava centru. Onda je stigao novi „Bond“ prošle nedelje, premijera, Cineplex, kokice, Krejg zaškripi gumama „aston martina“ u centrifugi, ti povučeš gutljaj koka-kole large pa vratiš masku. Da li je sve ovo falilo? I jeste za mnoge. Pa sam se pitao da li su meni gužva i ljudi na gomili uopšte falili? Pa provalim da i nisu al’ ćutim. Da sam se navikao da buljim u serije u kući. Mnogi od nas su se zasitili i događaja i ljudi. Pa je bilo pomalo dobro kada je pandemija povukla ručnu i stavila sve to druženje u duboko zamrzavanje. Da se odmorimo od svega.

Ali taj povratak u bioskop mi je bio zapravo jasan tek prošlog vikenda. Na GeteFestu u Beogradu – festivalu novih nemačkih filmova u Dvorani kulturnog centra. Festival pod imenom „Novo vreme, novi svet“. Toliko je bilo toga u papučama. Tih serija i serija. Neću da budem kontraš. Volim serije, i kriziram bez njih. Čak imam i raspored kada dođu ti i ti meseci. Rekao sam M. pre desetak minuta: „U novembru mi trebaju Poaro i mačka.“ Svim ostalim mesecima samo nove serije, nikad nisam imao mačku, ali mogu da teoretišem.

Koliko je važno da Beograd (a sada i drugi gradovi) ima te festivale na kojima gledamo filmove koje možda nikada nećemo videti nego tad i tad. Pa i neke premijerno kao korejski film „Parazit“ pre neku godinu. Mislim na festivale tipa „autorskog filma“, „Slobodne zone“… Odjedanput te prevari taj bioskop i pomisliš da je sve u redu i sa tobom i tvojim gradom. Nema tvitera, nema talk showa, nema nikakvih otrova…

Sve je tako normalno kada je telefon u mraku kao bioskop. Nemačka na platnu sa ciklusa nemačkog filma, a u bioskopu sređen svet kao u Nemačkoj. Kako su fini tvoji sugrađani iz bioskopa na ovim festivalima. Kao Bojana D. koja je objavila važne nemačke knjige na srpskom. Tu su i nemački ambasador i direktor Getea koji redovno prate kulturne događaje po gradu. Pa pričaš sa nemačkim basistom (i momkom srpske devojke) o grupi Can pa se setiš da ti je VL pričao o rođaci koja voli Can i dala je ime sinu po Japancu iz tog nemačkog benda i to spomeneš tom nemačkom basisti momku srpske devojke koji će za neki dan svirati na BG džez festivalu.

Koliko bi samo propustio da nisi došao to veče u taj stari bioskop u centru grada koji pušta to veče novi nemački film, kandidat za Oskara. A onda izađeš u kišnu realnost i sve te sačeka i kaže da život nije film. Novo vreme, novi svet je samo naziv festivala. N