Boban Stojanović je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Ovo je mogla da bude vaša dnevna soba“.
U njegovoj zbirci svaki čitalac može da pronađe delić sebe. Čak vas i čitanje nasumično odabranih stihova tera na preispitivanje, na smeh i podstiče brojne, iskrene emocije.
U poeziji Bobana Stojanovića nema ničeg pretencioznog, ona je jednostavna, sirova, direktna, bolna i nežna u isto vreme.
Same korice i naziv knjige teraju vas da je čitate.
„Želeo sam da naslov bude zaseban, da svojom širinom zaokuži sve teme koje dotičem u pesmama. Tako je nastao „Ovo je mogla da bude naša dnevna soba“.
Dnevna soba je mesto u kome se osećamo sigurno sa samima sobom, sa porodicom i prijateljima, slavimo slave i rodjendane, jedemo, spavamo, vodimo ljubav i ozbiljne razgovore, mesto na kome se odvija život. Naslov ukazuje na to da su akteri mojih pesama svesni postojanja jednog takvog prostora, ali da ga nisu iskoristili na najbolji način.“
Boban Stojanović je radio je na Radio televiziji Zaječar, da bi se 2003. preselio u Beograd gde se intenzivno bavi feminističkim, mirovnim i antimilitarističkim aktivizom, pre svega u okviru organizacje Žene u crnom.
Kasnije se posvetio LGBT aktivizmu i pokrenio organizacije Queeria centar i Parada ponosa Beograd.
Među svoje aktivističke uspehe svrstava prvu bezbednu Paradu ponosa u Beogradu 2014. godine. Žiri prominentne nagrade David Kato, svrstao je Bobana među pet najvažnijih LGBT aktivsta u svetu (2015).
Nakon što državne institucije nisu učinile ništa da pronađu počinice na brojne fizičke napade i pretnje smrću, Boban se sa svojim partnerom Adamom 2016. seli u Kanadu gde im je odobren azil.
U Kanadi radi na unapređenju položaja izbeglica. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih se posebno izdvaja Platinasta medalja kraljice Elizabete.
„Nakon nekoliko teških životnih momenata, osećao sam se umornim i prvi put u životu potražio pomoć. Psihoterapeutknja mi je objasnila šta su traume i kako funkcionišu i naučila kako da se zalečim. Prolazeći kroz EMRD terapiju, shvatio sam da su moj problem ne traume kao celine, već posebne slike vezane za njih.
Evo primera. Jednog prepodneva, bio sam osam ili devet godina star, otišao sam sa ocem na vikendicu. Odneli smo stari televizor da ga tamo koristimo. Tata je stavio televizor na sto, upalio cigaretu i rekao da se odmah vraća. Celog dana sam se zabavljao, a onda je počeo da pada mrak. Pokušao sam da televizor povežem sa nekom antenom, ali nije išlo. Mrak je pao, počelo je da grmi, seva i da pljušti kiša. Uplašio sam se. Gledao sam da li će se negde ukazati farovi tatinog automobila, ali nije ih bilo. Našao sam neki džemper,
stavio ga preko glave i krenuo ka gradu, kući. Usput – kiša, sevanje gromova, mokri psi na lancu koji mi laju u lice. Nigde nikoga. Uhvatio sam stazu koja vidi ka gradu. Gledao sam na dole, izbegavajući da mi kiša pada direktno u oči, povremeno podižući pogled da vidim da li neko dolazi. I onda, vidim mamine cipele, listove na nogama i kariranu suknju. I to je ta slika koja je teret. Cipele i suknja i njeni lepi listovi na nogama“, objašnjava Boban.
Tagovi
