Njeni špijuni, njeni proizvodi, njene vojne ambicije: Treba li da se plašimo Kine?

PIŠE KIŠORE MAHBUBANI

1
Foto: Profimedia

U nekom trenutku u narednih petnaest godina kineska ekonomija prestići će američku i postati najveća na svetu. Kako se taj trenutak približava, u Vašingtonu se stvara sve jasniji konsenzus: Kina preti da ozbiljno ugrozi interese i dobrobit Amerike. General Džozef Danford, načelnik generalštaba oružanih snaga, bez oklevanja je potvrdio ovo viđenje: Peking će 2025. verovatno biti „najveća pretnja“ (obraćanje Senatu, 26. septembra 2017).

U „Strategiji nacionalne odbrane 2018“, Kina i Rusija navode se kao „revizionističke sile“ koje nastoje „da stvore svet u skladu sa svojim autoritarnim modelima – tako što će dobiti pravo veta na ekonomske, diplomatske i bezbednosne odluke drugih zemalja (1)“. „Kineska pretnja“, izjavio je direktor FBI-ja Kristofer Rej, „ne tiče se samo strateških i međudržavnih pitanja: ona se odnosi na čitavo društvo, i mislim da ćemo na nju morati da odgovorimo na svim nivoima društva.“

Ovakva perspektiva toliko je rasprostranjena da su odluku Donalda Trampa iz januara 2018. godine da pokrene trgovinski rat sa Kinom podržali i umereni političari poput demokratskog senatora Čarlsa (Čaka) Šumera.

Amerika strepi od dve stvari. Prva se tiče ekonomije – strahuje se da će Kina oslabiti SAD uz pomoć nelojalnih trgovinskih praksâ, zahtevajući uvoz tehnologije, kršeći pravo na intelektualnu svojinu i postavljajući vanporeske prepreke pristupu svojim tržištima. Druga je političke prirode: deluje da kineski ekonomski razvoj neće pratiti liberalno-demokratske reforme koje su zapadne vlade, ponajviše Vašington, očekivale. Peking se tumači kao previše agresivan u odnosu prema drugim državama.

Ubeđen u ispravnost sopstvenih analiza, politikolog Grejem Elison u knjizi pod naslovom Ka ratu (2) iznosi deprimirajući zaključak da je oružani sukob između ove dve države i više nego moguć. Ipak, zasada, Kina nema vojsku koja bi mogla da ugrozi ili okupira Ameriku; ne pokušava da se meša u američku unutrašnju politiku; ne vodi nikakvu kampanju sa ciljem uništavanja američke ekonomije.

Uprkos rečima onih koji šire paniku o kineskoj pretnji, za SAD bi ipak bilo moguće da pronađu način da na miran način pregovaraju sa državom koja će postati najmoćnija ekonomska, a možda čak i geopolitička sila na svetu, tako da brane sopstvene interese, čak i onda kada su oni suprotni interesima Pekinga.

Trebalo bi otpočeti razbijanjem uvrežene predrasude o budućnosti kineskog političkog sistema. Otkako se Sovjetski Savez raspao, američke vlasti bile su ubeđene da će Komunistička partija Kine (KPK) krenuti za Komunističkom partijom Sovjetskog Saveza (KPSS) na smetlište istorije. Čitav američki politički spektar je – u manje ili više eksplicitnoj formi – prihvatio tezu Fransisa Fukujame iz 1992. godine: „Ne svedočimo samo kraju Hladnog rata, (…) već kraju same istorije: dostigli smo krajnju tačku ideološke

evolucije čovečanstva i ustoličenje zapadne liberalne demokratije kao konačnog poretka ljudskog društva (3).“

Plutokratija protiv meritokratije

Za Amerikance, borba između njihovog i kineskog političkog sistema svodi se na sukob između demokratije – u kojoj narod slobodno bira svoju vlast, ima slobodu govora, kao i veroispovesti – i autokratije – pod kojom te slobode ne postoje. Međutim, za manje ostrašćene posmatrače, centralna razlika ogleda se u nečemu sasvim drugačijem. U pitanju je dihotomija između američke plutokratije – u kojoj se političke odluke donose za bogataše, a protiv interesa masa – i kineske meritokratije koja je uspela da na spektakularan način smanji stopu siromaštva, putem odluka funkcionera Partije izabranih prema svojim sposobnostima. Plate većine američkih radnika stagniraju već trideset godina: između 1979. i 2013. godine medijana satnice u državi porasla je za samo 6% – što je povećanje od manje od 0,2% godišnje (4).

To ne znači da kineski politički sistem treba da nastavi da se razvija po trenutnom modelu. Kršenje ljudskih prava – pre svega zatvaranje stotina hiljada Ujgura (5) – još uvek je veliki problem. Brojni ljudi u Kini zahtevaju reforme. Među njima je i profesor Su Džilin (6), koji svoje najoštrije kritike usmerava prema kolegama iz sveta akademije. On im zamera preveliku usmerenost na državu-naciju i sklonost ka isticanju fundamentalnih kulturoloških i istorijskih razlika u odnosu na zapadne političke sisteme. On tvrdi da ova opsednutost posebnošću zapravo odstupa od tradicionalne

kineske kulture, što se može videti na primeru drevnog pojma tijansija – univerzalnog i otvorenog sistema. Radikalnoj kritici i odbacivanju „svega što su zapadnjaci stvorili“ pojedinih svojih „ekstremno nacionalističkih“ kolega, on suprotstavlja viđenje po kom je uspeh Kine oduvek ležao u njenoj otvorenosti.

Pa ipak, čak ni progresivac Suovog ranga ne smatra da njegova zemlja treba da usvoji američki politički sistem. Naprotiv, on smatra da ona „treba da se uzda u sopstvene kulturne tradicije“ kako bi stvorila „novi tijansija“. Kineski politički sistem moraće da se razvija zajedno sa ekonomskom i socijalnom situacijom. Zaista, u značajnom broju aspekata on se već bitno promenio – ka tome da postane više otvoren. Tako je 1980. godine stanovništvu Kine bilo zabranjeno da turistički putuje u izvan zemlje; prošle godine, preko 134 miliona Kineza i Kineskinja otputovalo je u inostranstvo, da bi se potom svojom voljom vratilo kući. Takođe, milioni mladih bistrih umova kušali su slobodu američkih univerzitetskih kampusa. Pa ipak, 2017. godine, osam od svakih deset studenata i studentkinja biralo je da se vrati u svoju domovinu.

Nije se zapucalo već trideset godina

Ipak, postavlja se još jedno pitanje: ukoliko su stvari toliko dobre, zbog čega Si Đinping od komunista zahteva toliko strogu disciplinu i zbog čega je ukinuo ograničenje predsedničkih mandata (7)? Njegov prethodnik Hu Đintao takođe je bio zaslužan za fenomenalan ekonomski rast, međutim njegov mandat obeležili su i skokovi stopa korupcije i frakcionašenja, naročito u likovima Bo Silaja, vođe Čungkinga (grada od 30 miliona stanovnika), i Džou Jongkanga, bivšeg svemoćnog glavešine bezbednosne

službe. Si je ubeđen da bi slične tendencije mogle da ugroze legitimitet KPK i zaustave revitalizaciju zemlje. On smatra da je nužno povratiti snažnu centralnu vlast, da bi se na te ozbiljne izazove mogao pružiti odgovor. Uprkos (ili možda zahvaljujući) tome, on je još uvek izuzetno popularan.

Njegova ogromna moć brine mnoge na Zapadu, koji u njoj vide simbol budućeg oružanog sukoba. Međutim, promene na čelu države nisu u većoj meri uticale na kurs dugoročne geopolitičke strategije Kine koja se oduvek klonila beskorisnih ratova. Nasuprot SAD, koje imaju sreću da su okružene miroljubivim susedima – Kanadom i Meksikom – Kina mora da održava odnose sa nekoliko moćnih i veoma nacionalistički nastrojenih suseda, uključujući Indiju, Japan i Južnu Koreju. Od pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN), jedino Kina nije slala vojsku u sukobe izvan svojih granica već trideset godina, od kratkog pomorskog sukoba sa Vijetnamom 1988. godine. Sa druge strane, čak i pod navodno pacifističkom administracijom Baraka Obame, američka vojska je u roku od samo jedne godine (2016) bacila 26.000 bombi na sedam država. Sve ukazuje na to da su Kinezi vrhunski poznavaoci strateške suzdržanosti.

Naravno, ponekad su bili na ivici rata. Na primer, sa Japanom oko kontrole nad ostrvima Senkaku/Dijaoju (8). Takođe, dosta se govori o mogućnosti sukoba u Južnom kineskom moru kroz koje prolazi veliki deo svetskog godišnjeg pomorskog transporta robe. Kina je, u kontekstu narušenog suvereniteta nad tim delom svojih teritorijalnih voda, na izolovanim grebenima i sprudovima ovog mora izgradila vojna postrojenja. Međutim, bez obzira na tvrdnje zapadnih analitičara, Peking, koji bez sumnje ima najveću političku moć u ovom delu sveta, nije postao ništa agresivniji u

vojnom pogledu. Njemu bi bilo lako da potisne svoje male rivale, poput Malezije, Filipina i Vijetnama; pa ipak, on to ne čini.

Borba za industrijsku nadmoć

Ekonomska pitanja ne zahtevaju ništa manje taktičnosti od vojnih ili diplomatskih, a taktičnost nije nešto po čemu je Donald Tramp poznat. Uprkos nejasno objašnjenim povodima, trgovinski rat koji je otpočeo sa Kinom doneo mu je značajnu podršku javnosti. Taj fenomen ukazuje na grešku koju su počinili Kinezi kada se nisu obazirali na sve veće kritike oko određenih praksâ nelojalne konkurencije. Međutim, jesu li one jedini razlog za Trampovu odluku? U Kini i izvan nje, sve manje ljudi veruje u to. Vašington pre svega želi da ojalovi ambiciju Kine da postane tehnološki lider. Kao što je primetio Martin Feldstin, nekadašnji predsednik Komiteta ekonomskih savetnika predsednika Ronalda Regana, SAD imaju puno pravo da vode politiku koja treba da spreči krađu njihove tehnologije, ali to ne znači da mogu da ugrožavaju nacionalni strateški plan „Made in China 2025“. Taj plan za cilj ima razvoj visokotehnoloških industrija poput električnih vozila, napredne robotike i veštačke inteligencije.

Kako na političkom, tako i na diskurzivnom planu, kineske vlasti nude jasnu sliku budućnosti svoje ekonomije i svog stanovništva. Programi poput „Made in China 2025“ ili novih puteva svile (Belt and Road Initiative, BRI), i infrastrukturni projekti koji ih prate ilustruju njihovu želju da Kina postane prvoklasni akter u novim industrijama. Ipak, vođstvo insistira na tome da njegova zemlja ne može da nastavi putem ekonomskog rasta ukoliko zanemari njegovu socijalnu cenu: nejednakost i zagađenje životne sredine. Si je 2017. godine prepoznao nužnost rešavanja protivrečnosti „između

neuravnoteženog i neprilagođenog rasta i sve veće potrebe za poboljšanjem života građana (9)“. Niko ne zna da li će vlasti u tome uspeti. U najmanju ruku, one su bar osvestile ovaj problem. Ništa ne sprečava SAD da urade isto.

Međutim, kako bi izgradila dugoročnu strategiju, Amerika bi morala da reši temeljnu protivrečnost sopstvenih principa. Njeni najistaknutiji ekonomisti tvrde da državno vlasništvo nad industrijom ne može da funkcioniše i zagovaraju kapitalizam slobodnog tržišta. Kada bi oni bili u pravu, Trampov glavni trgovinski pregovarač Robert Lajthajzer ne bi imao razloga da se brine što Peking pokušava da poboljša svoje tehnološke kapacitete. Na njemu bi bilo samo da se udobno smesti, sačeka da se kineska industrijska inicijativa uruši sama od sebe i da uživa u spektakularnom krahu.

S druge strane, ukoliko Lajthajzer smatra da plan „2025“ može da urodi plodom, on bi trebalo da apeluje na svoje sunarodnike da preispitaju svoje ideološke postulate ne bi li mogli da izrade odgovarajuću dugoročnu strategiju. Nemačka, ubedljivo najveća industrijska sila na svetu, takođe je usvojila ovakav pristup, pod imenom „Industrija 4.0“.

Strateški poklon Pekingu

Ironijom sudbine, najblagotvorniji potez za Ameriku bio bi da pokrene saradnju sa Kinom. Dok je američka ekonomija bila tri koplja ispred svih ostalih, imalo je smisla da SAD imaju najveći vojni budžet na svetu. Hoće li biti logično da druga po veličini ekonomija na svetu zadrži i najveći vojni budžet? Ne bi li takav scenario tvrdoglavog čuvanja vojne nadmoći bio strateški poklon Kini?

Ona je uspela da nauči važnu lekciju sovjetskog sloma – ekonomski rast mora ići pre ulaganja u naoružanje. U takvom kontekstu, Peking može samo da se raduje ako Vašington odluči da baca novac na beskorisno naoružanje.

Naposletku, ukoliko SAD promene način na koji posmatraju Kinu, otkriće da je moguće razviti strategiju koja bi istovremeno ograničavala širenje kineskog uticaja i branila američki interes. Klinton je tokom govora na Univerzitetu Jejl, 2003. godine, nagovestio filozofiju na kojoj bi se takva strategija zasnivala. Tom prilikom on je objasnio da je jedini istinski način da se buduća supersila kontroliše to da se stvore multilateralni propisi i partnerstva koja mogu da je ograniče.

Jasno je da se u multilateralnim strukturama javljaju nove prilike za saradnju. Međutim, američke vođe moraće da se pomire sa stvarnošću ukoliko žele da ih iskoriste. Povratak Kine (i Indije) na međunarodnu scenu nemoguće je sprečiti.

KIŠORE MAHBUBANI je bivši ambasador Singapura u Ujedinjenim nacijama, profesor javne politike na Singapurskom univerzitetu i autor relevantnog dela L’Occident (s’)est-il perdu?, Fayard, Pariz, 2019. Ovaj članak je ekstrakt teksta objavljenog u magazinu Harper’s u februaru 2019.

1 KOMENTAR

  1. Naravno. Nikako ne dozvoliti Kini niti bilo kome da se uzdigne. Satrti u korenu. Po svaku cenu Amerika mora da ostane najjaca sila, pa da i dalje vladaju mir i harmonija u svetu, inace sve ode u materinu

Comments are closed.