Kratkometražni film mladog reditelja Nikole Polića “Vodi me, gde god”, koji je premijerno prikazan 14. maja na američkom Pendance Film Festivalu, svoju regionalnu premijeru imaće na Bašta Festu čije se deseto izdanje odigrava od 29. juna do 2. jula u Bajinoj Bašti. U sinopsisu filma stoji kako se “Milica (23) vraća u prazan stan nakon pijanog izlaska i rasprave sa bivšim dečkom, i postiđena zbog njegovog odbijanja da krene sa njom, želi sve da zaboravi, ali nemir je i dalje drži”. Povodom predstojeće prve projekcije u Srbiji razgovamo sa rediteljem filma.
Scenario za film “Vodi me, gde god” je napisala Aleksandra Jovanović. U kom trenutku si se uključio u rad na ovom filmu i kako je tekla komunikacija sa Aleksandrom? Kako ste došli do samih vizualnih rešenja i načina razvoja priče na ekranu?
Scenario je, moglo bi se reći, nastao slučajno. U tom periodu smo Aleksandra i ja radili scenario za drugi film u kome se pojavila scena, za koju sam osetio bi mogla postati celina za sebe. Aleksandra je to prepoznala i tako smo započeli rad na filmu “Vodi me, gde god”. Scenario smo dalje prilagođavali u različitim fazama nastanka filma kako bismo otkrili baš ta autentična vizuelna rešenja, i u tome nam je dosta pomogla saradnja sa animatorkom Isidorom Vulić koja je kroz crtež i boju uspela da dočara najtananija osećanja naše junakinje Milice.
Milena Božić imala je veoma delikatan glumački zadatak u centralnoj sceni filma, gde je tokom nekoliko minuta njeno lice u krupnom kadru. Kako si sa njom radio i na koji način ste došli do načina na koji ćete prikazati glavnu junakinju?
Ta centralna scena bila je pokretač da snimim ovaj film. Nikada do tada nisam koristio tako snažno rediteljsko rešenje kako bih zabeležio stanje junaka u filmu. Iz tog razloga sam želeo da se osećam sigurno u radu sa glumicom koja će moći da razume našu junakinju Milicu i pristupi radu na ulozi bez predrasuda i zadrške.
Moj izbor je bila Milena Božić. Mogao bih reći da je to bila jedna od lepših saradnji i da smo dosta istraživali različite tipove emocija, kao i trenutak kada čovek postane preplavljen istim. Kako se izboriti sa tim pritiskom? Kao i na koje sve načine čovek sebi može naneti bol, kako bi osetio bilo koji nadražaj koji će ga trigerovati da se ponovo oseti prisutnim u datom trenutku? Mislim da se u tim pitanjima krio ključ za Milenu i da je u potrazi za odgovorima upoznala našu junakinju na pravi način, te smo samu scenu snimili iz prve.
Šta najviše voliš u radu na kratkometražnom formatu?
Najviše volim da razmišljam o “prvoj slici” u filmu. Taj isečak iz života junaka treba kod gledaoca da probuditi emocije i u vrlo kratkom roku ga uvuče u film. Verujem da je to jedan od najvažnijih elemenata u kratkometražnom formatu.
Film je imao svetsku premijeru na Pendance festivalu. Da li je neko iz ekipe filma bio u Americi, kakve su bile reakcije i utisci?
Nažalost ne. Ali je festival na društvenim mrežama preneo komentar koji nam je dao mali uvid o reakciji publike na film, sa posebnim akcentom na Mileninu izvedbu: Zaista sam razumeo Milicu u filmu Vodi me, gde god. Ta glumica je nešto posebno. Drugačija je.
Film “Vodi me, gde god” nastao je u okviru Kino radionice. Možeš li nam reći nešto više o samom udruženju, kako je nastalo i sa kojim saradnicima?
Ideju da osnujem Kino radionicu dobio sam na Berlinale Talents Kampus-a dvehiljade dvadesete godine kada sam uvideo da se sve veći broj mladih autora okuplja oko ovakvog tipa udruženja i u okviru njih razvija svoje prve filmove. Kroz više od dve godine rada Kino radionice sarađivali smo sa preko dvadeset umetnika i nismo radili samo filmove, te bih voleo da izdvojim transmedijalni projekat “Slobodan let: Maga Magazinović” autorke Gordane Kaljalović i koautorke Branke Pavlović posvećen reformatorki, teoretičarki igre, koreografkinji i osnivačici Škole za ritmiku i plastiku koji je nastao u saradnji sa Rekonstrukcijom ženskim fondom i Bioskopom Balkan ove godine u martu.
Koliko ti znači prikazivanje filma na Bašta Festu i kakav imaš odnos prema ovom festivalu, upravo posvećenom kratkom metru?
Bašta Fest je moj omiljeni festival kod nas. Prvi put sam ga posetio kada sam bio student i u tom trenutku mogao bih reći da mi je otvorio prozor u svet autorskog filma u okviru kratke forme. Posebno me raduje što je kroz vreme i istrajnost tima festivala dokazao da je moguće da se mladi umetnici okupe oko dobre ideje i razvijaju je uprkos ne tako dobrom trenutku u kome stvaramo. Na ovom festivalu sam prikazao svoj prvi kratki igrani film “Mogu sam” (2018), pobedio na “Bašta pitch” industry programu sa projektom “Organizmi” (2019) i sa istim učestvovao na narednom festivalu. Posebno me raduje što će “Vodi me, gde god” biti prikazan na ovogodišnjem jubilarnom izdanju festivala i što ću biti tamo sa svojim saradnicima i prijateljima.
Razmišljaš li o dugometražnom filmu i kakvi su ti naredni autorski planovi?
Trenutno završavam prvi dugometražni dokumentarni film “Kako biti Slobodan?” o umetniku Slobodanu Kovačeviću, čiji su rad početkom dvehiljaditih godina kritičari umetnosti poredili sa jednim delom Vazerelijevog stvaralaštva. Pored toga, u pripremama sam novog dokumentarnog filma “Razmena ili kako sam preživeo pubertet”. To će biti film o mom odrastanju.
Autor: Nikola Marković
