Nije važno da li je to bio slepi miš ili neka druga divlja životinja… Zašto pandemije sve brže smenjuju jedna drugu? Mond diplomatik i specijal Nedeljnika

Piše Sonja Šah, Mond diplomatik

0
Profimedia

Da li je to bio neki pangolin? Slepi miš? Ili čak, možda, zmija, kao što se to moglo čuti, pre nego što je demantovano? Ko će prvi inkriminisati divlju životinju kao uzročnika ovog koronavirusa, zvanično nazvanog Covid-19, u čiju je zamku uhvaćeno više stotina miliona ljudi smeštenih u karantin ili odsečeno iza sanitarnih kordona u Kini i drugim zemljama? Iako je od ključnog značaja da rasvetlimo ovu misteriju, takve spekulacije nas sprečavaju da vidimo da sve veća ranjivost koju ispoljavamo pred pandemijama ima dublji uzrok: ubrzano uništavanje staništa.

Od 1940. godine, stotine patogenih mikroba se pojavilo u predelima u kojima, neki do tada nisu viđeni. To je slučaj sa virusom humane imunodeficijencije (HIV), ebole u Zapadnoj Africi, ali i sa virusom zika na američkom kontinentu. Većina njih (60%) životinjskog je porekla. Neki potiču od domaćih životinja ili životinja iz uzgoja, ali većina (više od dve trećine) potiče od divljih životinja.

A ove poslednje nemaju nikakve veze sa tim. Uprkos člancima koji, potkrepljeni fotografijama, ukazuju na divlje životinje kao na izvor razornih epidemija (1), pogrešno je verovati da su te životinje naročito zaražene smrtonosnim patogenima spremnim da nas zaraze. U stvarnosti, najveći deo njihovih mikroba živi u njima a da im nimalo ne šteti. Problem je u nečem drugom: snažnim krčenjem šuma, urbanizacijom i industrijalizacijom, mi smo tim mikrobima obezbedili načine na koje mogu da dođu do ljudskog tela i da se adaptiraju.

Uništavanje staništa preti da dovede do izumiranja mnogih vrsta (2), među kojima su i lekovite biljke i životinje na kojima je naša farmakologija oduvek počivala. A onima koje prežive preostaje samo da se zbiju na smanjenim delovima staništa koja su im preostala nakon upada ljudi. Posledica toga je povećana verovatnoća da će doći do bliskih i ponovljenih kontakata s ljudima, koji omogućuju mikrobima da pređu u naše telo, gde, iz benignih vrsta postaju smrtonosni patogeni činioci.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz specijalno izdanje Nedeljnika o koronavirusu

Ebola je dobar primer za to. Jedna studija iz 2017. utvrdila je da su epidemije virusa, čiji je izvor lokalizovan kod različitih vrsta slepih miševa, učestalije u područjima zapadne i centralne Afrike koja su nedavno pretrpela krčenje šuma. Kada sečemo njihove šume, mi teramo slepe miševe da sleću na drveće u našim baštama i na farmama. Lako je zamisliti šta se dešava nakon toga: kada čovek zagrize voćku prekrivenu pljuvačkom slepog miša, ili pokušavajući da ulovi i ubije tog nepoželjnog posetioca, izlaže se mikrobima koji su našli sklonište u njegovom telu. Na taj način mnogi virusi koje u sebi nose slepi miševi, ali koji su kod njih bezopasni, uspevaju da prodru u ljudsku populaciju ‒ navešćemo, na primer, ebolu, ali i nipu (naročito u Maleziji ili Bangladešu) ili marburg (posebno u Istočnoj Africi). Ta pojava se naziva ,,prelazak barijere vrstaˮ. Ako se iole češće dešava, to može da omogući životinjskim mikrobima da se prilagode na naša tela i evoluiraju do tačke kada postaju patogeni.

Isto važi i za bolesti koje prenose komarci, pošto je ustanovljena veza između pojave epidemija i krčenja šuma (3) ‒ samo što se tu manje radi o gubitku staništa a više o njihovoj transformaciji. Sa drvećem nestaje i sloj mrtvog lišća i korenja. Voda i sedimenti se lakše izlivaju po tom golom zemljištu koje je sada obasjano suncem i stvaraju lokve pogodne za razmnožavanje komaraca koji prenose malariju. Prema jednom istraživanju sprovedenom u dvanaest zemalja, vrste komaraca koji prenose ljudske patogene dvostruko su brojnije u oblastima u kojima su iskrčene šume nego u onima u kojima su šume ostale nedirnute.

Opasnosti od industrijske poljoprivrede

Uništavanje staništa takođe deluje na promenu broja različitih vrsta, što može povećati rizik od širenja patogena. Evo jednog primera: virus Zapadnog Nila, koji prenose ptice selice. U Severnoj Americi, populacija ptica je opala za više od 25% u poslednjih pedeset godina usled gubitka staništa i drugih uništavanja (4). Ali nisu sve vrste pogođene na isti način. Ptice koje se nazivaju specijalistima (stanišne), kao što su detlići i barske koke, bile su više pogođene od generalista kao što su crvendaći i gavranovi. Dok su prve slabi prenosioci virusa Zapadnog Nila, druge su odlični. Otuda snažno prisustvo virusa među domaćim pticama u toj regiji, i sve veća verovatnoća da se vidi komarac kako ujeda zaraženu pticu, a zatim i čoveka (5).

O istoj pojavi se radi i kada je reč o bolestima koje prenose krpelji. Nagrizajući malo-pomalo šume severoistoka Amerike, urbani razvoj rasteruje životinje poput oposuma, koje doprinose regulisanju populacije krpelja, i istovremeno omogućava da cvetaju vrste koje su u tome mnogo manje uspešne, kao što su miševi sa belim nogama i jeleni. Rezultat toga je da se bolesti koje prenose krpelji mnogo lakše šire. Među njima je i lajmska bolest, koja se prvi put pojavila u Sjedinjenim Državama 1975. Tokom proteklih dvadeset godina identifikovano je sedam novih krvnih patogena koje prenose krpelji (6).

Rizici pojave bolesti ne povećavaju se samo gubitkom staništa već i načinom na koji su ona zamenjena. Da bi zadovoljio svoj mesožderski apetit, čovek je posekao područje veličine afričkog kontinenta (7) kako bi hranio i gajio životinje namenjene za klanje. Neke od njih kanalima ilegalne trgovine prodaju se na vlažnim pijacama (wet markets, pijacama na kojima se prodaje sirovo meso životinja, prim. prev.). Tamo se životinje čiji se putevi u prirodi verovatno nikada ne bi ukrstili nalaze jedne pored drugih smeštene u kavezima, a mikrobi mogu da na lak način prelaze s jednih na druge. Ovakav razvoj događaja, koji je još u periodu 2002‒2003. proizveo koronavirus odgovoran za epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS), možda stoji u osnovi nepoznatog koronavirusa koji nas danas napada.

Ali mnogo su brojnije životinje koje se razvijaju unutar našeg sistema industrijskog uzgoja. Stotine hiljada životinja naguranih jedna na drugu dok čekaju da ih odvedu na klanicu: to su idealni uslovi da se mikrobi pretvore u smrtonosne patogene. Na primer, virusi ptičjeg gripa, čiji su domaćin vodene ptice, prave pustoš na farmama prepunim pilića koji se drže u zatvorenom prostoru, gde mutiraju i postaju virulentniji ‒ što predstavlja proces koji je toliko predvidljiv da se može reprodukovati u laboratoriji. Jedna od njihovih vrsta, H5N1, može se preneti na ljude i ubija više od jedne polovine onih koji su zaraženi. U Severnoj Americi je 2014. moralo biti ubijeno na desetine miliona peradi da bi se zaustavilo širenje jedne druge vrste (8).

Brda izmeta koji proizvodi naša stoka pružaju mikrobima životinjskog porekla i druge prilike da zaraze stanovništvo. Pošto otpada ima neuporedivo više nego što ga u obliku đubriva može apsorbovati poljoprivredno zemljište, on često završi u jamama koje nisu nepropusne ‒ a koje su prava luka iz snova za bakteriju Escherichia coli. Više od polovine životinja zatvorenih u tovilištima u Americi su njeni prenosioci, ali ona tu ostaje bezopasna (9). Kod ljudi, naprotiv nasuprot tome E. coli izaziva krvave dijareje, groznicu, i može dovesti do akutne insuficijencije bubrega. A kako nije neuobičajeno da životinjski izmet odlazi u našu pijaću vodu i hranu, svake godine se zarazi 90.000 Amerikanaca.

Iako se ovaj fenomen mutacije životinjskih mikroba u patogene koji deluju na ljude ubrzava, on nije nov. Njegova pojava datira iz doba neolitske revolucije, kada su ljudi počeli da uništavaju divlja staništa da bi proširili obradive površine i pripitomili životinje kako bi ih koristili za nošenje tereta. Zauzvrat, životinje su nam dale nekoliko otrovnih poklona: kravama dugujemo ospice i tuberkulozu, svinjama veliki kašalj, a patkama grip.

Taj proces se nastavio tokom evropske kolonijalne ekspanzije. U Kongu, železnice i gradovi koje su izgradili belgijski doseljenici omogućili su lentivirusu čiji je domaćin bio makaki majmun iz te regije da usavrši svoju adaptaciju na ljudski organizam. U Bengalu su Britanci posegli za ogromnim močvarnim područjima Sundarbana da bi razvili gajenje pirinča, izlažući tako stanovništvo vodenim bakterijama koje se nalaze u toj slankastoj vodi. Pandemije izazvane tim kolonijalnim upadima i dalje su aktuelne. Lentivirus makaki majmuna je postao HIV. Vodene bakterije Sundarbana, danas poznate pod imenom kolera, izazvale su već sedam pandemija, od kojih se poslednja pojavila na Haitiju.

Srećom, ako se ne ponašamo samo kao pasivne žrtve ovog procesa, mi takođe možemo da mnogo učinimo kako bi se smanjio rizik od pojave tih mikroba. Divlja staništa možemo da zaštitimo kako bi životinje zadržale svoje mikrobe umesto da ih prenose nama, kao što to pokušava pokret One Health (10).

Možemo da uspostavimo strog nadzor nad okruženjem u kojem postoji najveća verovatnoća da se životinjski mikrobi transformišu u patogene čoveka, pokušavajući da eliminišemo one koji pokazuju sklonost ka prilagođavanju našem organizmu pre nego što oni ne pokrenu epidemije. Upravo to, već deset godina, rade istraživači programa Predict, koji finansira Agencija Ujedinjenih nacija za međunarodni razvoj. Oni su već identifikovali više od devet stotina novih virusa povezanih sa širenjem tragova koje ostavlja čovek svojim delovanjem na planeti, među njima su do sada nepoznati sojevi koronavirusa koji se mogu porediti sa SARS-om (11).

Danas nam preti nova pandemija, i to ne samo zbog Covida-19. U Sjedinjenim Državama, napori Trampove administracije da oslobodi ekstraktivnu industriju i sve industrijske aktivnosti od svih propisa, neizbežno će pogoršati gubitak staništa, i olakšati prenos mikroba sa životinja na ljude. U isto vreme, američka vlada ugrožava naše šanse da primetimo sledeći mikrob pre nego što se on proširi: u oktobru 2019, ona je odlučila da okonča program Predict. Najzad, početkom februara 2020, objavila je da namerava da smanji za 53% svoje izdvajanje iz budžeta namenjeno Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Kao što je rekao epidemiolog Lari Brilijant, ,,pojave virusa su neizbežne, ali ne i epidemijeˮ. Međutim, od njih nećemo biti pošteđeni ako naša odlučnost da promenimo politiku ne bude jednaka spremnosti koju smo pokazali kada smo poremetili prirodu i život životinja.

SONIJA ŠAH je novinarka i autorka knjiga Pandemic: Tracking Contagions, From Cholera to Ebola and Beyond, Sarah Crichton Books, Njujork, 2016. godine i The Next Great Migration: The Beauty and Terror of Life on the Move, Bloomsbury Publishing, London, pojaviće se u junu 2020. godine. Ovaj tekst je objavljen u časopisu The Nation.

PREVOD: Aleksandar Stojanović