Nije meni Obradović govorio: “Željko, molim te, hoćeš da odeš na skok”, nego “Teraj se u tri materine, vidi kolika si konjina…” – Ispovest Željka Rebrače

0
Željko Rebrača i Peđa Drobnjak posle osvajanja svetskog zlata u Atini 1998. Foto: Profimedia

Naš legendarni košarkaš Željko Rebrača retko se pojavljuje u medijima, ali kad to učini, onda ima šta da kaže.

U velikom intervjuu za Mozzart Sport Rebrača je pričao o najslavnijoj generaciji srpske i jugoslovenske košarke, onoj devedesetih, ali i o notornom krahu 2005. O učiteljima i vaspitanju, o NBA i hedonizmu, o vrednostima i budućnosti, o svojim srčanim problemima, o Džordanu i Lebronu, o Nikoli Jokiću, ali i o tome kako ga je Rikardo Pitis naučio da pije dobra (ali ne preskupa) vina.

No pre svega, o “pedagogiji” najvećih trenera s kojima je sarađivao, u koje ubraja Dudu Ivkovića, Željka Obradovića, profesora Aleksandra Nikolića, Duška Vujoševića, Grega Popoviča…

“U današnje vreme, sa svim ovim telefonima, sigurno bi nas neko snimio pa bi mislili ljudi da smo nenormalni. Ali ako si došao da budeš deo nečega onda se povinuj, samo tako možeš da pomeraš sopstvene granice. Nije meni Obradović govorio: ‘Željko, molim te, hoćeš da odeš na skok?’ Nego: ‘Željko, teraj se u tri materine, vidi kolika si konjina, hoćeš da uradiš nešto?’ To je na mene delovalo, nisam bio od onih što voli da ga tapneš po guzi i zamoliš. Ja sam palio na to da na neki način trener prema meni bude ostriji. Samo, mi volimo da se foliramo, pa izvlačimo stvari iz nekog konteksta, umesto da govorimo o tome šta je primenjivo u realnom svetu. Neko možda ne funcioniše tako, ali mi jesmo. Ja sve te batine ne bih menjao ni za šta na svetu”, ispričao je Rebrača u intervjuu za Mozzart.

Svih uspeha ne bi bilo bez odricanja.

„Sve se menja, ali jedno ne: ne postaje se vrhunski igrač sa tri sata timskog treninga dnevno. Hoćeš bolji šut? Uđi u salu i vežbaj. Ne možeš da budeđ vrhunski, a da izbegneš rudarski deo posla. Ne treba da znaš sve, ali nauči tri stvari i radi ih vrhunski, šta ćeš mi ako znaš sve, ali samo prosećno? Znaš kako, mnogo je odličnih igrača, ali vrhunskih? Bogdanović, Jokić, Teo… I ko još? A oni rade na sebi, Bogdanović i najviše. I Jokić radi, samo ne kao ja, on ne mora da skače nebu pod oblake, ja sam morao, jer nisam imao njegov talenat. On je kao Divac, a i Divac je s Duletom neviđeno mnogo radio na sebi. Danilovića da ne pominjem, on je pre odlazak u Majami trpeo torturu kod Duleta. Savić, Obradović… Svi su bar dve godine spavali u sali. Niko ni Jokiću nije stavio USB i ‘aploadovao’ mu sve to. Nije slučajno najbolji.“