Kada najveći plače, plače ceo jedan svet. Majkl Džordan nije mogao da sakrije suze, a čak se i našalio na svoj račun da će nove slike njegovih suza postati predmet novih mimova na internetu, kao one suze sa ulaska u Kuću slavnih.
A plakao je Džordan gorko, tražeći i suzama odgovor kako je moguće da je Kobi Brajant otišao tako rano. Kako je moguće da je otišao u društvu svoje kćeri Đijana Marije.
U njihovu čast, za broj 24 i broj 2, baš 24.02. organizovana je „Proslava života“.
Najveći košarkaš u istoriji Majkl Džordan je izašao na binu i počeo govor koji je završio u suzama.
„Kobi i ja smo bili veoma bliski prijatelji, on mi je bio poput mlađeg brata. Svi su želeli da pričaju o poređenju nas dvojice, a ja sam samo hteo da pričam o Kobiju. Svi imamo mlađu braću i sestre. Oni uvek uzimaju vaše stvari, cipele, sve… Ali, njihovo divljenje vama, pretvori se u ljubav. Stalno zapitkuju jer žele da znaju svaki detalj o životu koji ih očekuje. Kobi me je zvao i slao poruke u sred noći. Želeo je da priča o potezima sa košarkaških terena. Prvo je to bila agonija za mene, ali se onda pretvorilo u strast. Ovaj klinac je bio strastven, ne možete da znate koliko. A, ako imate toliko strasti i volite nešto toliko, ići ćete do ekstrema da pokušate da dobijete ili sladoled, hamburger ili bilo šta. Kobi Brajant je za mene bio inspiracija i čovek koji je igrao onako kako je želeo. A želeo je da bude najbolji što može. I od trenutka kad sam ga upoznao, želeo sam da budem najbolji stariji brat. Da bih uradio to, morao sam da istrpim svo mučenje, pozive u kasne sate i glupa pitanja. On je samo pokušavao da bude bolja osoba i bolji košarkaš. Pričali smo o biznisu i o porodici. O svemu”.
Setio se Džordan i jedna od poruka koju je dobio od Kobija usred noći.
„Pre nekoliko meseci mi je poslao poruku da želi da nauči ćerku neke poteze. Ne znam na čemu sam radio u tom trenutku, pitao me je šta sam ja radio kada sam želeo da učim nove poteze. Pitao sam ga koliko Điđi ima godina, a kada mi je odgovorio „12“, rekao sam mu da sam sa 12 godina samo želeo da igram bejzbol. I to je bilo u dva sata ujutru. Mogli smo da pričamo o svemu vezano za život. Retka je pojava da sa nekom osobom imate takve razgovore. Voleo sam njegov stav da igra protiv najboljih kako bi unapredio svoju igru. Apsolutno sam voleo taj stav. Divio sam mu se jer se takva strast retko viđa. Inspirisan sam onim što je uradio i što je podelio sa Vanesom i decom. Imam ćerku koja ima 30 godina, nedavno sam postao deda i imam dva blizanca. Jedva čekam da doćem kući i da ih zagrlim”.
Imao je poruku i za ostatak porodice Brajant, za Kobijevu suprugu Vanesu i njegove kćeri.
„Supruga i ja ćemo vas držati uz sebe i uvek ćemo biti uz vas. Posle košarke, Kobi je pokazao i kreativnu stranu za koju nisam znao da poseduje. U penziji je delovao srećno, našao je nove strasti. Još važnije, bio je odličan otac i suprug koji se posvetio porodici. Nikada nije ostavio ništa na parketu i mislim da bi želeo da i mi to uradimo. Niko od nas ne zna koliko vremena mu je ostalo i zato moramo da uživamo u momentu i u društvu onih koje volimo. Kada je Kobi Brajant umro, umro je i delić mene. Kada pogledam sve vas, vidim da je i delić svih vas. On je verovatno bio najbolji košarkaš kojeg sam gledao. Bio je veliki igrač, sjajan otac i muž i vrhunski takmičar. Počivaj u miru moj mali brate”.
Tagovi
