Prvo se pojavi silueta, s kosom koju ćemo nepogrešivo prepoznavati u narednih deceniju-dve. Onda i ona, crna kosa, crna šminka, crvene usne, spremne da budu pakosne u prvom stihu. „Želim da znaš da sam srećna zbog tebe“, počinje da peva Alanis Moriset. Godina je 1995, album je „Jagged Little Pill“, zapadni svet je neko bolje mesto, ma i istočni svet je neko bolje mesto, samo srpski svet nije baš dobro mesto, svejedno, rokenrol je i dalje dobro mesto. Možda i najbolje što je bilo, što će biti, taj poslednji urlik, ta poslednja gitarska pobuna.
Alanis, dakle. Kadar drugi. Čim krenu stihovi – biće sve glasnija, biće sve otrovnija, kako ide ka zasluženom krešendu – začuje se bubanj. Prati njen ritam, prati njeno raspoloženje, da bi se u refrenu – „You you you you oughta know“, uzdiše naša junakinja – iza nje (ko bi zaboravio taj spot) pojavila duga plava kosa. Bubnjar ima energiju kao Zverko iz Mapetovaca, gledamo ga i znamo da je zauvek istina da je svaki bubnjar pomalo udaren, valjda od tog lupanja i razdvajanja nogu i ruku i glave.
Ta plava grudva energije bio je Tejlor Hokins. Imao je tada skoro dvadeset pet godina, imaće još barem dvadeset pet pre nego što ga pronađu u hotelskoj sobi u Bogoti, Kolumbija, sa deset različitih vrsta opijata u krvi – među njima veći broj nazubljenih malih pilula – i srcem koje je, kažu mrtvozornici, bilo dvostruko veće od uobičajenog. Pet dana pre toga, odsvirao je i otpevao svoju poslednju pesmu: Foo Fighters su koncert u Buenos Ajresu zatvorili obradom „Somebody to Love“, njegove omiljene grupe Queen, čijeg je Rodžera Tejlora uspevao uspešno da kopira, ponekad i da prevaziđe.
„Kakva bumerska smrt“, biće, otprilike, refren na društvenim mrežama, tamo gde se okupljaju oni što nemaju ništa pametno da kažu, ali redovno propuštaju priliku da oćute. Sve je manje rokenrol smrti, hvala dobrome Gospodu i novim generacijama što su obesmislile nekada revolucionarnu muziku, a s njome i stil života koji je podrazumevala.
Tejlor Hokins živeo je i bubnjao, onako nasmejan, uprkos tom stilu, sve do kraja mu ostavši veran. Jer početkom ovog veka, kada su Foo Fighters tek postajali jedan od najvećih bendova sadašnjice, provešće nekoliko sedmica u komi od predoziranja heroinom, i ništa neće naučiti, ili će sve naučiti, to ne možemo ni da ga pitamo.
Malo je, svejedno, većih rokenrol sudbina od njegove, ne toliko zbog stila – da je umeo da udara, umeo je; to će priznati čak i neko kome mastodontski rifovi Foo Fightersa nisu bili visoko na Spotify plej-listi – koliko zbog svih ljudi koji su uticali na njega, na koje je on uticao.
Ima u smrti Tejlora Hokinsa pomalo Alanis, ima svih onih koji su završavali u nekim hotelskim sobama i hotelskim kadama, od Dženis do Ejmi, ali najviše ima Kurta Kobejna, nevoljnog junaka ove iste kolumne s početka agresije na Ukrajinu, agresije koja je obeležena – valjda gde ima smrti i dalje ima rokenrola, i obrnuto? – gitarskim rifovima, od „We’re Not Gonna Take It“ do sjajne obrade „Kyiv Calling“, za koju su živi članovi Clasha dali amin.
Dejv Grol u svoj CV moći će da upiše da je bio u dve velike grupe, i to je beleg koji će morati da nosi ako mu ikada padne na pamet da nastavi da se bavi muzikom. Neko će već primetiti tu brutalnu simetriju: bio je bubnjar u bendu čiji je frontmen preminuo pre nego što mu je bilo vreme, a danas je frontmen benda čiji je bubnjar preminuo pre nego što je bilo vreme. A obojica su mu, što je valjda važnije od svih melodija, bili bliski prijatelji. (Bio mu je to i još jedan ispisnik – jednako tragični i tužni Mark Lanegan.)
Bila je 1997. godina kada je Grol, nezadovoljan tadašnjim bubnjarom Vilijamom Goldsmitom, u bend primio „onog plavog momka što je svirao sa Alanis“, sastavivši tako finalni pazl koji će doneti tuce Gremija i još gomiletinu drugih nagrada, uz milione prodatih i strimovanih ploča. Hokins je pristao da u naredne dve i po decenije sluša aluzije na onaj čuveni štos pripisan Džonu Lenonu o Ringu Staru („Najbolji bubnjar na svetu? Taj nije ni najbolji bubnjar u Bitlsima!“), a zauzvrat je lupao činele i basove, pisao pesme na sedam narednih albuma, i bio ravnopravni, možda i najvoljeniji član sastava koji je nekoliko puta obišao celu planetu.
Van muzike, biće Teksašanin odrastao u Kaliforniji, gde će valjda i pokupiti imidž lenjog surfera. Biće suprug jedne Elison i otac troje – Olivera, Anabele i Everli.
„Kakva bumerska smrt“, opet će reći neko ko ne razume ni zavisnost, ni tu skoro potpuno pregaženu muziku, a vrlo verovatno ni bumere, i biti ovog puta u pravu, i neka nije oćutao.
Možda, na kraju, to i nije tako loše, reći će taj: kad ne bude bilo bumera, neće biti ni rokenrola, kad ne bude bilo rokenrola, neće biti ni koktela nazubljenih malih pilula u nekoj hotelskoj sobi na kraju sveta, ni sačmara, ni poslednjih koncerata, ni epitafa talentovanim rokenrol depresivcima.
***
Kolumna je originalno objavljena u Nedeljniku br. 533
