Napadački Partizan je pleonazam. Kako se Astana snalazi sa tim jezičko-taktičkim začkoljicama?

0
Foto: Profimedia

Navijači nisu objektivni. U osnovi kriterijuma i argumenata su im prenaglašena osećanja, ali će navijači Partizana sa koje god tribine dolazili uvek biti saglasni makar oko jedne stvari – Partizan mora da napada.

Savo Milošević je navijač Partizana koji od dolaska na mesto trenera odlično osluškuje želje ostalih ljubitelja crno-belog. Igra unapred mnogo više nego njegovi prethodnici, daje priliku mladim igračima i očigledno odlično motiviše svoje izabranike.

Da li će tako biti i protiv Astane, u drugom kolu grupne faze Lige Evrope?

Klub koji je tokom prve decenije postojanja osvojio 16 trofeja u Kazahstanu, imao je nekoliko dobrih evropskih sezona. U sezoni 2015/16 igrao je u grupnoj fazi Lige šampiona, a u grupi sa Atletiko Madridom, Benfikom i Galatasarajem ostvario je četiri remija, od čega tri kod kuće. Ovo je četvrta sezona u grupnoj fazi Lige Evrope.

Od 12 utakmica na domaćem terenu u grupnoj fazi svih evropskih takmičenja, izgubili su samo dve. Stadion koji srpski mediji opisuju kao leteći tanjir video je 11 golova gostiju.

Sve to pokazuje da bi Astana mogla da bude tvrd orah izabranicima Sava Miloševića. Istina je da nije preterano teško parirati ovakvom Junajtedu, ali to što je kazahstanski tim na Teatru snova minimalno poražen, ide u prilog ovoj tezi o orahu koji može da polomi zube onom koji pokuša da ga polomi.

U želji da Partizan igra napadački navijači često ističu da je u identitetu Partizana da ne ume da igra odbranu. I to je prilično netačno. I pre, za vreme i posle Velibora Vasovića, bilo je u zadnjoj liniji crno-belih majstora fudbala.

Kada Partizan nije igrao napadački to nije bio pravi Partizana. Kada nije bio pametan u odbrani, to je znalo da se pretvori u katastrofu.

Zato je važno da Savo Milošević dobro odmeri želju da se napada i rizik od toga da se jezičko-tektički pleonazmi poput napadačkog Partizana lako okliznu na veštačkoj travi.