“Najveće zadovoljstvo za umetnika je da bude voljen i priznat u svojoj zemlji”: Kako je primabalerina Vijensej Valdez došla na čelo kubanskog baleta

0
Jeenah Moon for The New York Times

Čak se i onima najnaklonjenijima toj instituciji Ballet Nacional de Cuba mora činiti kao da je zapeo u prošlosti. Jedan od razloga je naročito upadljiv: godine umetničke direktorke Alisije Alonso. Ona sada ima 98 godina.

Godinama unazad mogle su se čuti priče o njenoj potencijalnoj naslednici, ali bi brzo iščezle, kao da će Alonsova – koja je delimično slepa još od četrdesetih godina prošlog veka – doživeti dvestotu. Ipak, njen stisak konačno je popustio i u januaru ove godine na mesto zamenice umetničke direktorke kubanski ministar kulture imenovao je Vijensej Valdez, 42-godišnju primabalerinu.

Na Kubi gde publika napamet zna taktove baleta i balerine su slavne ličnosti, Valdezova je heroina. Ona dobro zna koja je njena misija: “Moram da održim nasleđe Alisije Alonso, ali i da osavremenim Balet.”

Njeno imenovanje na mesto zamenice bilo je iznenađenje, ali nakon 25 godina provedenih u ovoj ustanovi, ona dobro poznaje način na koji ta ustanova funkcioniše i pršti od volje da organizaciju unapredi.

Zamenica umetničke direktorke možda zvuči kao podređena pozicija, ali Vijensej Valdez navodi da je upravo ona sada odgovorna za sve umetničke odluke i pitanja: program, kastinzi, promocije. To znači da će se prvi put u istoriji ove ustanove koju su 1948. godine osnovali Alisija Alonso, njen suprug Fernando i njegov brat Alberto, a koja je iz Baletskog društva Alisije Alonso u Nacionalni balet preimenovana posle Kubanske revolucije, na njenom čelu naći neko ko nije upravo Alisija Alonso.

Valdezova je “savršen izbor”, navela je Lurdes Lopez, direktorka Gradskog baleta u Majamiju, kubansko-američkog porekla. Ona je proizvod te ustanove, ali i zemlje, istakla je Lopezova.

“Plesala je i izvan Kube, a ipak je ostala lojalna svojoj zemlji.”

Vijensej Valdez je rođena u Havani, a prvih nekoliko godina provela je u Laosu gde je njen otac služio kao kubanski ambasador. Sa šest godina se vratila u Havanu, a sa devet je ušla u baletski obrazovni sistem na Kubi. Sa 17 je postala član Nacionalnog baleta. U to vreme, devedesetih godina prošlog veka, postojala je, kako Valdezova ističe, “generacijska rupa”, pošto je mnogo igrača napuštalo zemlju. Ona je ostala na Kubi i veoma brzo postala jedna od najistaknutijih balerina.

Dok je plesala na međunarodnim turnejama sa ansamblom, neprestano je dobijala pohvale zbog lepote i entuzijazma, ali i za beskrajne piruete. Ljudi su ostajali zapanjeni pred njenom veštinom stajanja na vrhovima prstiju, u jednoj tački.

Ali za svoj novi posao Valdezova mora da usavrši malo drugačiju veštinu balansiranja – dok nasleđe Alisije Alonso preteže na jednu stranu, a njene sopstvene ideje na drugu.

Ako želi da ispuni svoj cilj da Nacionalni balet pretvori u jednu od najvažnijih ustanova u zemlji, ali i da se uveri da su njeni igrači deo svih međunarodnih baletskih festivala, moraće da ubedi igrače da urade ono što je ona uradila: da predstavljaju Kubu u svetu, a da se potom vrate kući.

“Toliko sam ponosna što pripadam kubanskom baletu, što sam proputovala svet i onda se vratila ovde”, ističe ona. “To je najveće zadovoljstvo za jednog umetnika – da bude priznat i voljen u svojoj zemlji.”

© 2019 The New York Times