“Nacionalni ritual i prilika da se zarazimo”: Maté mora da se ispija i pored koronavirusa

0
Ronaldo SCHEMIDT / AFP / Profimedia

U 16. veku, nakon gradnje Buenos Ajresa, budućeg sedišta vicekraljevstva Rio de la Plata, španski konkistadori željni bogatstva nastavili su svoj pohod uz zelene i uzburkane vode reke Parane. Umesto zlata i srebra, pronašli su pleme Gvarani, južnoameričke Indijance koji su uživali u neobičnom piću, spravljenom od biljke koju su uzgajali, seckali i mleli, da bi je potom usuli u izdubljenu tikvu zvanu „mati“, naziv koji će se ubrzo transformisati u „maté“. Ovaj napitak ima brojne kvalitete: antioksidans, prečišćivač vode, reguliše holesterol, diuretik itd. Ali je, zahvaljujući visokoj koncentraciji kofeina, njegovo najznačajnije svojstvo da podiže energiju. To je privuklo pažnju jezuita i navelo ih da održavaju kulturu ispijanja matea. Pristigli u 17. veku da bi pokrstili starosedelačko stanovništvo, misionari Družbe Isusove rano su primetili da narod Gvarani, sada primoran na poluropstvo, uz maté bolje izvršava naredbe gospodara.

S godinama se ova biljka spustila niz tok reke Parane i stigla do Pampe, travnate stepe u kojoj su je stočari zvani gaučosi koristili kao diuretski dodatak svojoj visoko proteinskoj ishrani. Postala je nacionalno piće u zemlji koja je još uvek imala teškoće da sebe vidi kao naciju.

Za razliku od većine država Južne Amerike, izraslih iz centralne moći koja se postepeno proširila ka periferijama, Argentina je nastala prisajedinjavanjem provincija, donekle u maniru Sjedinjenih Država ili Nemačke. Na teritoriji od skoro tri miliona kvadratnih kilometara (četiri puta većoj od Francuske), severne provincije osnovane u 16. veku koegzistiraju sa administrativnim jedinicama oformljenim pre manje od sto godina, poput Patagonije. Istoj državi pripadaju tropske šume na granici s Brazilom i južni regioni sa subpolarnom klimom, kosmopolitske metropole, poput Buenos Ajresa, i skrajnute ruralne oblasti. Posledice toga su da država raspolaže ograničenim repertoarom oznaka za „argentinstvo“. Osim španskog jezika i katoličanstva (u opadanju), tu su još samo asado – tradicionalno jelo sa roštilja u kojem se uživa vikendom uz fudbal, tragični nacionalni heroj Dijego Maradona i, najzad, maté, prisutan svuda: kod kuće, u kancelariji, u prodavnicama, na ulici, u javnom prevozu, pa sve do Kongresa, gde ga zakonodavci obilato koriste tokom noćnih sesija.

Sve donedavno maté nije bio globalno poznat: pio se samo u Argentini i u dve susedne zemlje, Urugvaju i Paragvaju. Zatim se pojavio u nekim zapadnjačkim radnjama, ali još uvek diskretno. Iako napitak ispunjava sve uslove za izvoz na druge kontinente (drevno poreklo, lekovita svojstva, izvanredan ukus), napori u ovom pravcu nisu doneli očekivani uspeh – osim, ​​začudo, u Siriji, u koju su ga odneli argentinski emigranti. Kako primećuje novinar Martin Kaparos, u svetu koji teži kulturnom ujednačavanju, gde svi konzumiraju ista gazirana pića, istu vodu sa veštačkim ukusima i iste prerađene sokove, maté predstavlja „jedan od retkih izuzetaka koji protivreče kapitalističkoj logici: niti osvaja, niti ga nestaje (1)“. Prema zvaničnim podacima, Argentinci godišnje troše 6,4 kilograma ove biljke po osobi, što je oko sto litara napitka.

Zaluđenost fizičkom blizinom

Utkan u teksturu argentinske zemlje, maté istovremeno služi kao označitelj identiteta i društveno vezivo – on je delikates za sve društvene klase, od najpotlačenijih do najistaknutijih. Ispija se iz srebrnih pehara tokom polo utakmica – omiljenog sporta kolonijalne kreolske aristokratije – koje se svake nedelje u odigravaju u Palermu, fensi naselju Buenos Ajresa, ali isto tako i iz skromnih drvenih posuda u siromašnim predgrađima. To je ono što se noću guta da bi se zavarao prazan stomak, kada se na spavanje mora otići bez obroka. Sigurno nije slučajno da se zemlja koja je pre pedeset godina, za vreme vladavine Huana Dominga Perona, izgradila najskladnije i najegalitarnije društvo u Latinskoj Americi, oslanjala na tri nacionalna simbola – asado, fudbal i maté – koji nadilaze socijalne kategorije i svuda su prihvaćeni. Iako od vojne diktature sedamdesetih godina naovamo nejednakosti i mehanizmi isključivanja neprestano rastu, maté kao da i dalje nosi odjek one bratske i mitske Argentine.

Maté je izvor susreta među ljudima, poprište društvenog povezivanja. Možemo ga piti sami, ali je mnogo uobičajenije da se deli sa drugima. Iskustvo je najbolje kada se pije u krugu: jedna osoba – tzv. sebador – priprema tikvu ispunjenu biljem i ključalom vodom, i onda je redom dodaje svima prisutnima da napitak srknu kroz bombiju, slamčicu s filterom koja prelazi iz ruke u ruku, što je znak međusobne bliskosti i poverenja.

Kao što se moglo pretpostaviti, kovid-19 nije poštedeo ovaj običaj budući da je prenos virusa kroz pljuvačku na bombiji praktično neizbežan. Upozorena od stručnog štaba koji je savetuje od početka pandemije, vlada je u svoje glavne preporuke, pored fizičke distance, nošenja maski i, čak, seksualne apstinencije, uključila i prevenciju rizika izazvanih maté ritualom. „Delite vodu, ali ne i bombiju“ bio je slogan kojim su pokušali da suzbiju zarazu.

Situacija je bila zabrinjavajuća. Peronistički predsednik Alberto Fernandez uveo je strogi policijski čas počev od 19. marta, pre svih ostalih zemalja na kontinentu, i to na nacionalnom nivou, u svim provincijama – uključujući i one u kojima još uvek nije bilo nijednog zabeleženog slučaja bolesti. Ovakva odlučnost je, barem u početku, efikasno obuzdavala zarazu. Dok je susedne zemlje poput Čilea ili Brazila pogodila eksplozivna zdravstvena kriza, sa pretrpanim bolnicama i teškoćama sahranjivanja umrlih, Argentina je dobila dodatno vreme da ojača svoj urušeni zdravstveni sistem, nabavi veštačke respiratore i opremi sobe za intenzivnu negu.

Došavši na vlast samo tri meseca pre izbijanja pandemije, na čelu šarolike i krhke koalicije, gospodin Fernandez je doživeo rast popularnosti, uglavnom zahvaljujući svojim naporima da spreči katastrofu. Ovaj neočekivani uspeh podstakao je vladu da produži politiku zatvaranja stanovništva, do te mere da se društvo, ne mogavši više da izdrži, opustilo i vratilo starim navikama. Tada je započeo tipično argentinski proces razilaženja između norme i prakse, između onoga što zakon predviđa i načina na koji se društveno telo tome prilagođava. Posledično, broj infekcija i stopa smrtnosti počeli su ponovo da rastu, premda je izbegnut kolaps bolničkog sistema. U januaru se Argentina našla gotovo rame uz rame s drugim evropskim zemljama, poput Italije i Španije.

Teškoće u primeni pravila društvenog distanciranja zajedničke su svim zemljama, ali su u Argentini ova ograničenja naišla na veći otpor nego drugde. Načini pokazivanja bliskosti ili osećanja znatno se razlikuju među društvima. Prema jednoj studiji izvedenoj u četrdeset dve zemlje, Argentinci su najskloniji fizičkom kontaktu u interakciji sa strancima.

Argentinsku kulturu karakteriše jedna zaluđenost bliskošću, počev od tanga, plesa u kojem partneri prepliću noge i pripijaju tela, a koji je u 19. veku bio zabranjen zbog „nepristojnosti“. Isto tako, uspeh strane muzike ovde često zavisi od njenog kapaciteta da okupi ljude. Ovo recimo objašnjava uspeh Ramonsa, njujorške pank grupe iz sedamdesetih koja je u Argentini punila stadione, dok je u svom gradu nastupala u klubovima. Njihovi koncerti su bili prilika za masovni pogo, divlji ples sa sudaranjem tela.

Čak se i politička istorija zemlje može čitati kao niz fizičkih kontakata. Dva najslavnija braka dvadesetog veka – Evita i Huan Peron i, kasnije, Kristina i Nestor Kiršner – ovekovečena su fotografijama njihovih zagrljaja kao svedočanstvima tragičnih ljubavi (Evita i Nestor rano su svoje supružnike učinili udovcima). A peronizam se rodio 17. oktobra 1945. godine, kada su se hiljade radnika iz predgrađa okupile na Majskom trgu, u srcu nacionalnog političkog života, zahtevajući oslobađanje pukovnika Perona, zarobljenog od vojne diktature. Ova masovna pobednička mobilizacija, gde su pribijena tela činila snagu naroda, svake godine se obeležava okupljanjima, kao u paganskom ritualu.

Fraza koja se pripisuje Horheu Luisu Borhesu, najuniverzalnijem piscu u istoriji zemlje, Argentinca definiše kao „Italijana koji govori španski i misli da je Francuz“. Argentina je zaista, pored same Italije, zemlja sa najmnogobrojnijim potomcima italijanskih porodica. Ovo nasleđe se ogleda u načinu na koji govorimo, gestikuliramo, vičemo ili dodirujemo druge. Poljubac i zagrljaj su i dalje najčešći način pozdrava; retko se rukujemo.

Maté ceremonija se savršeno uklapa u ovu temperamentnu kulturu. Na kraju krajeva, kako bolje demonstrirati poverenja u bližnjeg nego deljenjem pljuvačke na bombiji? Uprkos zdravstvenim pravilima i pozivima vlade, praksa mateade, tako korisna u pogledu društvenog života i tako pogubna u pogledu javnog zdravlja, održala se tokom čitavog perioda zatvaranja, ili skoro toliko. Nakon mesec-dva više se ne biste iznenadili kada biste videli ljude okupljene u javnim parkovima kako dele maté kao da se ništa nije dogodilo. Iako je teško identifikovati izvor svake kontaminacije, zdravstvene vlasti veruju da je nacionalno piće jedan od glavnih vektora prenosa virusa i da je bilo važan faktor u njegovom širenju nakon inicijalnog perioda disciplinovanog poštovanja zaštitnih mera. U nekoliko gradova koji su relativno neozleđeni prošli kroz prvi talas pandemije, kriva infekcije je uzletela sa povratkom mateada, primoravajući lokalne vlasti da proglase nove, strože mere izolacije. Pošto se regulacija ove prakse pokazala vrlo nezgodnom, neke regije nisu oklevale da je potpuno zabrane.

Nastavak ritualnog kruženja

Ali, Argentinci su tvrdoglavi. Nakon nekoliko neprijatnih meseci međusobnog pozdravljanja prema važećem zdravstvenom kodeksu, vratili smo se poljupcu i zagrljaju. Što se matea tiče, treba samo ući u neku kancelariju ili prošetati javnim prostorima da biste se uverili da se ritualno kruženje i dalje odvija, kao da je imuno na vladina ograničenja i upozorenja nauke. Ako verujemo kolonijalnim hronikama, poreklo kruga seže u vreme Gvarani naroda: nakon smrti nekog od članova, pleme bi ga sahranilo u selu i na njegov grob posadilo biljku matea. Porodica je potom biljku pažljivo gajila i složno konzumirala ukrug, ne bi li tako upila pokojnikov duh i podarila mu novi život. Niko se toga ne seća dok prihvata kipuće i gorko piće koje mu sebador dodaje, ali se u običaju zadržao jedan pogrebni element: Argentinci su od kovida-19 izgubili četrdeset i tri hiljade života, a i dalje teško odolevaju zajedničkom srkanju matea.

HOSE NATANSON je urednik argentinskog izdanja časopisa Le Monde diplomatique.

PREVOD: Milisava Petković