Muškarci koji love pse: Borba protiv besnila u Indiji

Piše DŽEJMS GORMAN

0
(Atul Loke for The New York Times)

ČINČINIM, Goa, Indija – Sedmorica muškaraca sjurila su se niz put, sakrivši se iza kuća i trošnih zidova. Svaki je u rukama nosio mrežu. Lavež besnih pasa ispunio je vazduh, najavivši invaziju na naselje. Oni opreziji psi su utekli. Šteta. Da su uhvaćeni, to bi možda bila najbolja stvar koja im se ikada dogodila. Lovci rade za Misiju besnila koja vakciniše pse.

Gou, najmanju indijsku državu, prvo su kolonizovali Portugalci i ona je prilično popularna među turistima. Iako je njene crkve izdvajaju od ostatka Indije, Goa sa njom deli ogroman broj uličnih pasa. Svuda ih ima. Kao i besnila.

Na godišnjem nivou u čitavom svetu od besnila umire 59.000 ljudi, uglavnom u Africi i Aziji, a 99 odsto smrtnih slučajeva posledica je ujeda zaraženog psa. Oko 40 odsto umrlih su deca, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, koja je najavila kampanju za borbu protiv besnila koje prenose psi sa ciljem da broj umrlih do 2030. bude jednak nuli. SZO procenjuje da u Indiji na godišnjem nivou od ujeda pasa zaraženih besnilom život izgubi 20.000 ljudi.

Misija besnila nastoji da u Goi demonstrira svoj program za sprečavanje širenja psećeg besnila. Na godišnjem nivou ova organizacija ulaže 300.000 dolara i vakciniše 100.000 pasa. Prošle godine nije bilo nijednog smrtnog slučaja izazvanog besnilom, dok ih je 2014. godine kada je kampanja započeta bilo petnaest. Program je podržala i vlada.

Rajan M. Volas, koji se nalazi na čelu jedinice za epidemiologiju besnila u Centru za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD, navodi da je kampanja Misije besnila u Goi “jedan od najuspešnijih programa u zemljama niskog ili srednjeg prihoda u poslednjoj deceniji”.

Efikasnost delom zavisi od muškaraca koji “love” pse. Dvojica hvatača su nedavno iza neke kuće napravili zasedu; jedan je bio u savršenoj poziciji kada je pas skočio sa vrha zida. Kada je dotakao zemlju, upetljao se u mrežu koja ga je brzo onesposobila. Jedan od hvatača prišao je noseći u rukama vakcinu i dao psu injekciju. Drugi mu je čelo obeležio bojom. Kada su ga oslobodili, pas je pobegao.

Cilj ovakvih organizacija koje se bore protiv besnila jeste pojavno istrebljenje zaraze, ali mnogi ovaj posao doživljavaju na drugačiji način – svrsishodniji i veoma važan. Ne zato što je nauka teška i komplikovana, već zato što kontrola besnila, kao i bilo koji drugi problem javnog zdravlja, zavisi od kontinuirane aktivnosti vlade.

Čak i u Indiji sa moćnom centralnom vladom, Maneka Gandi, član parlamenta, kaže da besnilo “nije prioritetno pitanje, nažalost”.

Iz slučaja u slučaj, besnilo postaje jedna od najsmrtonosnijih bolesti. Kada dospe u moždane ćelije kod ljudi, obično posle dve nedelje, izaziva konvulzije i preosetljivost na svetlost, a kada se simptomi već ispolje, gotovo izvesno je da će ishod biti fatalan.

Među stručnjacima za besnilo je konsenzus da ako se nivo vakcinisanosti kod populacije pasa zadrži preko 70 odsto u periodu od najmanje sedam godina, varijanta virusa koja se širi među psima mogla bi da iščezne.

U zemljama u kojima su psi postali isključivo kućni ljubimci, poput SAD i Zapadne Evrope, pseće besnilo je iskorenjeno. U Africi, gde od besnila svake godine život izgubi desetine hiljada ljudi, većina pasa, čak i ako trčkaraju slobodni, jesu porodični psi i radi se na podsticanju vlasnika da svoje pse sami dovedu na vakcinaciju.

U Indiji je drugačije. Pse lutalice neretko čuva sama zajednica u kojoj se kreću, ali niko ne odlučuje o tome gde će oni živeti, jesti ili se pariti. Niti hoće li biti vakcinisani. Rešenje je, smatra organizacija, poslati timove na teren da vakcinišu ulične pse.

Organizacija procenjuje da vakcinacija jednog psa košta oko 2,5 dolara. Prema ovoj računici, vakcinisanje svakog psa u Indiji ukupno bi koštalo nešto manje od 90 miliona dolara, a Indija trenutno na lečenje povreda posle ujeda zaraženih pasa troši 490 miliona dolara na godišnjem nivou.

Iako stručnjaci tvrde da je program Misije u Goi uspešan, Indija je ambivalentna.

Gandi je u mejlu naveo da će psi koji su vakcinisani, ali ne i sterilisani u narednoj godini okotiti po 12 štenadi i da onda sve počinje iz početka.

Organizacija čiji je Misija deo bavi se i programima obuke veterinara i sterilizacijom pasa. U Indiji bi, međutim, znatno manji broj uličnih pasa značio i kulturološku promenu.

Ljudi u Vadodari žalili su se da im psi odnose obuću. Ipak, kada su ih pitali da li bi želeli da u njihovom kraju ima manje pasa, većina je odgovorila – ne, da ne žele da psi nestanu. Mada, kada bi makar mogli da manje laju…

© 2019 The New York Times