Mrđan Bajić: “Mladim vajarima je potrebno mnogo toga, ali svakako ne javni master klas Rukavišnjikova po celom Beogradu koji Vesić namerava da nam organizuje, bez da nas pita”

0
Fotografija: Igor Pavićević

Nedavno je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić nagovestio da će ruski vajar Aleksandar Rukavišnjikov biti zadužen za uređenje parka na mestu sadašnje marine Dorćol, a reč je o autoru koji je prthodno napravio spomeniku Stefanu Nemanji koji je postavljen ispred zgrade Železničke stanice u Beogradu.

Vesić je tom prilikom istakao da će tako “naši vajari učiti od jednog od najboljih na svetu i na taj način moći da steknu svetsko obrazovanje koje do sada nisu mogli”.

Povodom ovih izjava reagovao je i Mrđan Bajić, vajar i redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u autoskom tekstu za Kulturni dodatak štampanog izdanja Politike.

“U moru tekućih, a nesnosnih, vesti, ovaj citat i predstojeći projekat ipak deluju razarajuće, kao nešto što ukida i unižava autonomiju umetničkog obrazovanja i potcenjuje ovdašnju umetničku praksu u polju vizuelne umetnosti.

Neprimereno je, bezrazložno, a i nerazumno, nipodaštavati generacijski trud jedne od vodećih umetničkih i pedagoških institucija koje ova zemlja ima, jer Vajarski odsek Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, jeste značajna obrazovna jedinica u ovom delu kontinenta, za oblast kojom se bavi: i po tradiciji i po nasleđenim prostornim mogućnostima i po stručnjacima koji na odseku predaju, a posle predstojeće građevinske obnove biće apsolutno referentna institucija za ponos”, piše Bajić.

On navodi da “ako pokušamo da razumemo ovu akciju kao ponudu pomoći našoj ustanov – hvala, ali hvala ne”.

“Mladim umetnicima koji vajarski odsek studiraju i završavaju potrebno je mnogo toga: mogućnosti specijalizacija, prostori za samostalno stvaranje, prilike za javne radove i nastupe, veća i sistemska podrška Ministarstva za kulturu – ali svakako ne javni master klas, po celom gradu, gospodina Aleksandra Rukavišnjikova koji nameravate da za nas, a bez da nas pitate, organizujete. Političari nisu pozvani da prave kurikulume obrazovnih ustanova, posebno ne onih koje ne poznaju, te je ova ponuda besmislena i nemoguća. Akademski rad sa mladim umetnicima nije polje za ad hoc radionice koje impulsivno predlažu državni službenici, kakva god da je namera bila. Kurikulumi se stvaraju prema zakonu, prema odobrenim i stručno oblikovanim programima, studije umetnosti su ozbiljnija stvar od nasumičnog zaletanja na javne površine sledstveno privatnom ukusu političara u poziciji odlučivanja. Posledice takvog pristupa uredjenju grada tek treba da se sagledaju, jer se tako – improvizovano, impulsivno, neplanski, bez znanja i sagledavanja šire slike i učešća struke, gradovi ne emancipuju”, navodi Bajić.

Bajić je istakao i da delo gospodina Rukavišnjikova – koje je već prekomerno usađeno u tkivo Beograda – ne pripada onoj skulptorskoj liniji koja je u fokusu skoro vekovne obrazovne prakse na Vajarskom odseku, a koja je bazirana na evropskoj modernističkoj misli sa početka prošlog veka, i “upravo na raskidu sa imitativnošću socijalističkog realizma koji nam se sada retrogradno nameće, u njegovoj slatkorečivoj, svetlucavoj dopadljivosti i zašećerenoj kolosalnosti”.

“Dodatno uvredljivo namerom da se Aleksandar Rukavišnjikov ispostavi kao dominantni obrazovni model – kao da su naši osnivači i naša tradicija, profesori i vajari Toma Rosandić, Sreten Stojanović, Jovan Kratohvil, Nikola Janković i generacije drugih srpskih pedagoga i autora, radili i druge učili zaludno, u borbi za konciznost i autonomiju skulptorske istine a upravo suprotno anahronim skulptorskim postulatima Rukavišnjikova.

U stručnom kontekstu ne postoji kategorija “najbolji vajar na svetu”. Kad bi i postojala, u nekom kolokvijalnom smislu, a sledstveno velikim dostignućima u polju javnih plastičkih rešenja i savremenih skulptorskih praksi kojima se sa razlogom diče moderni gradovi u svetu, gospodin Rukaavišnjikom sigurno ne bi bio taj prevak. “Svetsko obrazovanje” sigurno ne isijava iz njegovih neprimereno velikih spomenika koji su vrlo posebna kombinacija devetnaestovekovnog akademizma i socrealističkog prosedea, neobično baziranog na nekoj vrsti stripovske fantazije sa elementima pravoslavne ikonografije. Takav utilitarni i dopadljiv opus, bez obzira na zaista obimnu produkciju, i nesumljivu popularnost u njegovom gradu, nije u svetu prepoznat kao zaista umetnički vredan, posebno ne u polju savremene umetnosti, niti je prisutan ili citiran u ozbiljnim svetskim obrazovnim praksama, niti te skulpture imaju pristupa najvećim svetskim muzejima i relevantnim međunarodnim izložbama. Poređenje sa opusima nekih od zaista referentnih skulptora i profesora doneće razumevanje o kolikom nesporazumu je reč. Toni Kreg, Tomas Šute, Đuzepe Penone, Kavamata, Aniš Kapur, Ron Muek, Entoni Gormli, Sun Zuan i Peng Yu, Berlinde de Brajkere, Katarine Frič, Čarli Rej, Mark Kvin, Urs Fišer, Kristijan Boltanski, Anet Mesažer, Alfredo Žar, Pier Ig, Kiki Smit, Metju Barni, Rajčel Vajtrid, Sara Lukas, Marijetica Potrč, Monika Sosnovska, Isa Gencken, Mauricio Katelan, Jan Fabr, Mark Dion, Žil Barbie, Ai Vej Vej, Demian Hirst, Tatjana Truve, An Veronik Jansens, Vim Delvoj, Monika Bonvićini,Toni Saraceno, Ernesto Neto, Olafur Eliason, Adel Abdesemed, i toliki, toliki, toliki, toliki drugi sa čijim bi se radovima, izlozbama, parkovima ili predavanjima, rado u bilo kom obliku u Beogradu susreli profesionalci i mladi umetnici”, navodi Bajić.

Aleksandar Rukavišnjikov možda je važan i za dubinske umetničke tokove u svojoj zemlji, a možda je samo socijalno inteligentan i uspešan poslovni čovek i vajar, to je nešto izvan mojih saznanja, navodi Bajić, ali dodaje da je siguran da znam da je “njegov masovni veštački uvoz u ovdašnju kulturu i obrazovanje, kao političkom odlukom ispostavljena ultimativna vrednost, u potpunom nesporazumu sa skulptorskim retorikama dvadesetog i dvadesetprvog veka i veoma stran i protivprirodan ovdašnjoj skulptorskoj misli i tradiciji”.

“Beograd se dovoljno odužio ovom ruskom autoru, u njegovu skulpturu gostoljubivo je uliveno više bronze nego u sve ostale bronzane sculpture u ovom gradu, zajedno.

Dakle hvala gradskoj upravi na ponuđenom parku, skulptura Aleksandra Rukavišnjikova, kao ultimativnoj obrazovnoj ispomoći kako bi naši studenti, sadašnji i bivši mogli da “uče od jednog od najboljih na svetu,…i steknu svetsko obrazovanje koje do sada nisu mogli” ali jos jednom naglašeno: hvala ne, sigurno NE, nikako ne, ako treba i uz zamolnicu nikako ne.

O važnim stvarima političke elite i donosioci odluka treba da pitaju i profesionalce i to nije star dnevne politike već civilizaciskog napredovanja ili nazadovanja: da li se kovid leči pijavicama ili vakcinacijom, to je tako očigledno i neupitno ali polje kulture i umetnosti takođe nije prilika za marketinške poteze i samovolju: već polje odgovorne emancipatorske namere prema sopstvenoj zajednici”, navodi Bajić dodajući da je “ovaj budući park istinska je ivica nad ambisom sunovrata”.

“Otuda evo: radom, delom, životom posvećenom umetnosti i umetničkoj pedagogiji branim najpre visoku nacionalnu obrazovnu instituciju na kojoj radim i na kojoj se školuju generacije mladih vajara, kao i njihovo sadašnje i buduće pravo da se bar obrazuju na ozbiljan i temeljan način tako što sebi biraju putanje shodne istraživačkim i ličnim interesovanjima, a ne po neukom izboru i ne tako što su alibi za nove skulptorske radove isključivo po ukusu političkih elita, koji sa umetnošću, tradicijom i kulturom naše zemlje, nemaju dubinske veze.

I sa nadom da će se odluke o ovako unisonom skulptorskom prisustvu, a potpuno stranom našoj tradiciji i najvišim dometima naše umetnosti, ipak preneti u polje profesionalnog odlučivanja, te da će se impulsivna ideja o izgradnja ovakvog parka zaustaviti, da će se o njoj dobro promisliti, da će o tome odlučiti oni koji su za to stručni i obučeni, bez uticaja politike, biznisa i ideoloških neravnoteža, zbog odgovornosti koju imamo prema našem gradu, prema svim našim sugradjanima i prema dugoj i velikoj tradiciji naše vizuelne umetnosti i arhitekture”, zaključuje Bajić.