Mond diplomatik o posledicama “antitrampovske histerije”: Teorije zavere američkih progresivaca

Piše Tomas Frank, Mond diplomatik na srpskom

0
Vibrant Pictures / Alamy / Alamy / Profimedia

Naglasiti koliko je Donald Tramp bio loš predsednik, neophodan je preduslov za svaku ozbiljnu analizu baljezgarija koje su u poslednjih pet godina preplavile polje javne rasprave u SAD.

Njujorški milijarder je krajnje očigledno bio očajan državnik: egocentričan, prepun predrasuda, nesposoban za empatiju, tašt i nesvestan odgovornosti koja mu je dodeljena. Neprestano je lagao, čak i o lako proverljivim stvarima, i ponašao se poput demagoga, pretvarajući se da mu je stalo do radničkih klasa. Vrhovnu funkciju koristio je za lično bogaćenje i pružanje usluga svojim prijateljima, kao i za pružanje mogućnosti korporacijama da preoblikuju zakone po svojoj volji. Osporio je legitimitet svih izbora čijim je ishodom bio nezadovoljan.

Sve ovo, izuzev poslednje stavke, moglo bi se pak reći za mnoge američke lidere u poslednjih pedeset godina, a naročito za pojedine stanare Bele kuće koji su u destruktivnom korišćenju predsedničke moći otišli mnogo dalje od Trampa. Ronald Regan je, na primer, deregulisao finansijski sistem, dozvolio povratak monopola, skršio snagu sindikata, te ilegalno finansirao ultradesničarsku gerilu u Centralnoj Americi. Džordž V. Buš započeo je dugogodišnji rat pozivajući se na lažne informacije, te pokrenuo program državnog nadzora čiji opseg ne prestaje da se širi. Što se Ričarda Niksona tiče, dovoljno je nekoliko klikova da se podsetimo razmere njegovih nedela.

Sve su to bili sposobni ljudi, koji su sa hladnom racionalnošću sledili davno postavljene stranačke ciljeve. Tramp je pak pokazao skoro neverovatan nivo nesposobnosti, nalik idiotu suočenom sa snagama koje ga prevazilaze. Istina, on jeste omogućio izglasavanje velikih smanjenja poreza, naročito za korporacije, a postavio je i brojne ultrakonzervativne sudije. No izuzev toga, on nije uradio bogzna šta. Iako se predstavljao kao žestok čovek, uvek spreman da iskoristi svoju moć, kada je, sa pandemijom kovida-19, istinska vanredna situacija pogodila SAD, on nije učinio ništa: prepustio je pojedinačnim državama i privatnom sektoru da se sami snađu. Kada su, u proleće 2020. godine, širom zemlje izbili protesti kao reakcija na ubistvo Džordža Flojda od ruke policajca, Trampov odgovor se sveo na prozivku medija. Kada su Tviter i Fejsbuk blokirali njegove naloge, čovek koga su predstavljali kao pretnju slobodi izražavanja, sam je završio pod cenzurom.

Ili buncati, ili ćutati

Otuda se postavlja pitanje, kako protumačiti političku kulturu koja je poslednjih pet godina vladala zemljom? U periodu između 2016. i početka 2021. godine, ogromna većina komentatora, mislilaca i drugih „stručnjaka” složno je opisivala Trampa kao tiranina, ratnog huškača opsednutog nuklearnim oružjem, fašistu, nacistu, najgoreg vladara na svetu nakon Adolfa Hitlera. Ova logoreja bila je sveprisutna i dominirala je u gotovo svoj štampi, na svim televizijskim i radio stanicama koje kanališu intelektualni život zemlje. Biti levičar i zastupati drugačije tumačenje bilo je ne samo neprihvatljivo nego je to bio najsigurniji način da se našteti svojoj karijeri. Odbiti učešće u histeriji, značilo je osuditi sebe na ćutanje.

Da bi se razumeo ovakav razvoj situacije, mora se krenuti od zapleta dostojnog telenovele, koji mu je predstavljao polaznu osnovu: reč je o teoriji da je Tramp ne samo pobedio na izborima zahvaljujući ruskoj intervenciji, nego i da je nastavio da deluje kao agent neke strane, neprijateljske sile. Skoro svaka velika medijska kuća je u nekom trenutku optužila njujorškog milijardera da je tajni agent. Međutim, nekoliko ključnih elemenata u osnovi ove hipoteze o ruskoj zaveri nikada nije dokazano; drugi elementi su izravno opovrgnuti, poput priče o nagradi koju je Rusija navodno nudila Avganistancima za ubijanje američkih vojnika (1). Dugo bi se mogle nabrajati sve lažne vesti korišćene u anti-Trampovom novinarstvu. Ima ih na desetine, odnosno, kako analizira novinar Mat Taibi, ima ih toliko da je histerično smenjivanje pseudoskandala na kraju postalo ekonomski model za medije: čim bi se jedna afera utišala, odmah bi je zamenila druga, osiguravajući veliku gledanost tokom celog predsedničkog mandata (2).

Prema spisku koji je sačinio New York Times, u periodu od 2016. do avgusta 2020, o Trampu je objavljeno 1.200 knjiga. Tokom njegovog mandata, kablovske televizije su o Trampovim nepočinstvima izveštavale sa takvim žarom da im je često ponestajalo vremena za bavljenje drugim aktuelnostima. Zapravo, Trampov iskorak na nacionalnu scenu koristio im je podjednako kao i najvatrenijim predsednikovim sledbenicima. Ovim novinarima je suprotstavljanje Trampu dalo razlog za postojanje, kao što sugeriše i jedan, poslednjih godina vrlo popularan, internet mim: „Ako ste se ikada zapitali šta biste vi radili u doba ropstva, Holokausta ili pokreta za građanska prava, sada ćete saznati…”

Borba protiv Trampa odveć je pojednostavila svet, dajući i najsitnijim stvarima izgled nekakve etičke dileme. Pretvorila je medije u heroje, u „borce na prvoj liniji fronta u Trampovom ratu protiv istine”, kako se navodi u opisu knjige Džima Akoste, CNN-ovog dopisnika iz Bele kuće (3). Ova borba omogućila je uspeh sitnim političarima, koji nisu imali drugog programa izuzev protivljenja Trampu, a TV stanicama je omogućila da prodaju više reklama (4).

Kad se uporedi broj meseci Trampovog mandata sa količinom reči napisanih o tom istom mandatu, ispostavlja se da je prethodna administracija verovatno bila najseciranija u američkoj istoriji. Prateća „progresivna” histerija pak skoro da i nije predstavljala predmet neke ozbiljne analizu. Pa ipak, i ona predstavlja deo kulturne istorije Trampovih godina, isto koliko i sam Tramp. Zapravo, ova banalizacija preterivanja je još i važnija, jer odražava razmišljanja i strahove dominantne društvene grupacije u Sjedinjenim Državama, a to su milioni rukovodilaca i pripadnika visokoobrazovanih profesija, koji su u poslednjim decenijama znatno prosperirali. Iako Tramp, bar zasad, više nije u centru pažnje, „bele kragne” koje su ga prezirale nastavljaju da slave svoju pobedu. Njihova vizija sveta sada vlada među svim glavnim društvenim akterima: u Silicijumskoj dolini, na Volstritu, na univerzitetima, u medijima i u nevladinom sektoru.

No, histerija progresivaca ima i jedno dublje značenje. Trampova era otpočela je optužbama na račun „populista” koji su ignorisali eksperte i pretili da će uspostaviti autoritarni režim u Sjedinjenim Američkim Državama. Ova era okončala se trijumfom viših klasa: velike kompanije se sada slobodno mogu predstavljati kao borci protiv rasizma; mediji, koji tvrde da su „postobjektivni”, nameravaju da uguše sve ideološki različite tonove; svaki politički propust, koliko god bio mali, može dovesti do otpuštanja ili javnog poniženja. Ironično, brojne demokrate koji su pre četiri godine bile toliko zabrinute zbog Trampovog autoritarizma, prihvatile su ideju preusmeravanja državnog nadzora na „domaći ekstremizam”. Strah od trampovskog, podstakao je demokratski autoritarizam.

Ejmi Siskind bila je jedna od prvih koji su unovčili ovu opštu paniku. Nekadašnju rukovodilicu sa Volstrita i obožavateljku Hilari Klinton, u novembru 2016. godine, nakon pobede republikanskog kandidata, obuzeo je strah. Kao vid reakcije na ovaj nepojmljivi događaj, ona je krenula u izradu iscrpnog kataloga svega šokantnog, novog ili „nenormalnog” što je Tramp mogao učiniti. Zašto sastavljati jedan takav katalog? Zato što nam „stručnjaci za autoritarizam savetuju da napravimo spisak svih suptilnih promena koje se dešavaju oko nas, kako bismo bolje pamtili”, kako Siskindova kaže na svom sajtu. Njen katalog je zamišljen kao neka vrsta priručnika za nacionalno iskupljenje, svojevrsna „mapa koja će nam pomoći da se vratimo u normalu i demokratiju”.

U praksi je to izgledalo tako što bi Siskindova svake nedelje objavljivala listu uznemirujućih informacija koje su joj privukle pažnju tokom prethodne sedmice. Vođena entuzijazmom sopstvenog projekta, počela je da ih primećuje sve više. Prvi spisak, u novembru 2016. godine, imao je devet stavki; jedan od poslednjih, iz decembra 2020, zabeležio je 370 skandaloznih tačaka. U međuvremenu, projekat Ejmi Siskind postao je toliko popularan da je ona uspela objaviti i knjigu pod nazivom Spisak (5).

Vrištanje u snu!

Kako je odbrana „normalnosti” postala glavna briga „progresivaca”? U gorenavedenom katalogu ogorčenosti, izuzev uobičajenih stavki (Trampovih vulgarnosti, njegovog navodnog dosluha sa Rusijom), nedeljne liste su uključivale i prizemnije stvari (poput ostavki u Beloj kući), pa i istinski nazadna razmatranja. Ejmi Siskind je, na primer, smatrala skandaloznim kritikovanje procedure parlamentarne opstrukcije (filibaster) dostupne senatorima koji predstavljaju manjinu (četrdeset od stotinu), jer ta procedura predstavlja „davnašnju normu” (6). Ovaj nebulozni repertoar se, naravno, pozivao na stručnost, jer su spiskovi Ejmi Siskind bili vežba propisana od strane „stručnjaka za autoritarizam”.

Kako bi analizirala ovaj tragični pejzaž narušenih normi, Ejmi Siskind je širom zemlje razgovarala sa stručnjacima koje je Tramp prezirao, a koji su istovremeno svedočili o njegovim prestupima. Oni su predstavljali herojske borce u savremenom ratu protiv „populističke” diktature. Čak se i od medicinara očekivalo da opipaju puls tiranije. Kada je Ejmi Siskind otišla kod stomatologa zbog napuknutog zuba, taj specijalista joj je odmah rekao: „Eto šta se dešava u diktaturi: vrištanje u snu!”

Za stručnjake, Trampov uspon predstavljao je osporavanje njihove klase. Stoga se protiv njega trebalo boriti kao protiv klasnog neprijatelja. Sva su sredstva bila dozvoljena. Stručnjaci za istočnoevropske studije bili su jedna od najaktivnijih grupa u ovoj borbi. Među njima je bio i Timoti Snajder, istoričar sa Univerziteta Jejl, specijalista za nacizam i SSSR, koji je 2017. godine objavio vrlo popularnu knjigu O tiraniji (7). U ovom delu, on više puta poredi Trampovu i Hitlerovu retoriku: nacistički vođa voleo je reč „borba”, a bivši predsednik SAD izraz „pobednik”; nacisti su mrzeli štampu, a Tramp je voleo da proziva fake news – izraz koji i sam Snajder nehotice koristi šest stranica kasnije… Zatim, tu je i odeljak kojim se američki biznismen dovodi u vezu sa Holokaustom. „Na šta se tačno odnosi ono ’again’ u sloganu ’Make America great again’?”, pita se ugledni profesor, očigledno nesvestan da je Tramp ovaj slogan pozajmio od Reganovog „Hajde da ponovo Ameriku učinimo sjajnom”. Snajder daje nagoveštaj: „Ovo je isto ono ’again’ koje nalazimo u izrazu ’never again’ [„nikad više”, koje se odnosi na genocid nad Jevrejima u Evropi].

Iako je Snajder cenjeni član akademskih krugova, njegova knjiga O tiraniji spada u vrlo rasprostranjen žanr u SAD: u pitanju je priručnik za preživljavanje u teškim vremenima. Svako poglavlje nudi čitaocima savete za odupiranje stisku tadašnjeg predsednika: suprotstavite se negativcima, kao što je to učinio Vinston Čerčil; negujte prijateljstva, kao što su to građani činili u komunističkoj Poljskoj; odajte priznanje novinarima – osim ako izađu u javnost sa elektronskom poštom Hilari Klinton, u kom slučaju su oni pristalice totalitarizma.

Ne bi bilo pošteno satanizovati Snajdera zbog pribegavanja ovim analogijama između njegovih ideoloških protivnika i nacista. Ta je praksa postala uobičajena tokom Trampovih godina. Pritom, njegovo delo O tiraniji nije lišeno originalnih uvida. Kada je, 2017. godine, autor predvideo da Sjedinjenim Državama preti opasnost da skliznu u „kulturu otkazivanja”, bio je potpuno u pravu, osim što su „progresivni” korisnici interneta, a ne Tramp, ti koji će uskoro zahtevati čistku neprijatelja vrline. Nije pogrešio ni kad je upozorio na skoru „suspenziju slobode izražavanja”, osim što je ovo proročanstvo ispunio sporazumni monopol društvenih mreža, sa Fejsbukom i Tviterom na čelu, a ne Trampov režim.

U svom priručniku za odupiranje diktaturi, Snajder se obraća visokoobrazovanim sunarodnicima, moleći ih da počnu da se ponašaju kao članovi iste klase, kako bi stekli „izvesnu moć”. Ovi pozivi su vrlo rasprostranjeni. Jedini način da se zaustavi autoritarizam bio bi jačanje moći tradicionalnih autoriteta, moglo bi se čak reći: „ovlašćenih autoriteta”. Reč je o kohorti visokoobrazovanog stanovništva koja čini klasu komentatora, profesora, urednika, finansijera, lekara, pravnika i stručnjaka za nove tehnologije. Od 2016. godine, ova je ideja naširoko rabljena: kad god ne budete poštovali stručnjake, dobićete jednog Trampa. I još nešto: ako je Tramp isto što i Hitler, onda se njegov pokret mora slomiti, njegove se pristalice moraju cenzurisati, mora im se onemogućiti da se okoriste pravilima demokratije kako bi je uništili.

Sumnja u autoritete bila bi prvi korak ka „sumraku demokratije”, kako glasi naslov knjige En Eplbaum, objavljene 2020. godine (8). Kako tvrdi ova izuzetno popularna esejistkinja, ono što je dovelo do užasa Trampove ere jeste fragmentisanje vladajućih elita. Eplbaumova se sa nostalgijom priseća dana kada su intelektualci živeli u harmoniji, kada su se njeni prijatelji slagali po pitanju koristi neoliberalne globalizacije i kada su svi skladno, uglas pevali. Ali avaj, kako ona sa žaljenjem primećuje, pojedini „pripadnici intelektualne i akademske elite”, uključujući i njene prijatelje, počeli su da dovode u pitanje „ostatak intelektualne i akademske elite”. Kako ocenjuje En Eplbaum, reč je o „izdaji”, koja takođe podseća na Hitlerovo doba.

To da se obrazovani ljudi međusobno ne slažu baš uvek, čini se nepojmljivim ovoj autorki, jer za nju meritokratija predstavlja mehanizam kojim društvo bira elitu koja deli autorkina uverenja. Razmišljati drugačije, značilo bi izneveriti svoju intelektualnu odgovornost. Niko od sejača panike o kojima je ovde reč ne uzima za ozbiljno pitanja i društvene sile koje su potakle Amerikance da glasaju za Trampa. Ali oni nisu ni morali da se zamaraju time. Stručna literatura o pristalicama bivšeg predsednika već je bila obimna, a među najobrazovanijim klasama, zaključci ove literature bili su opštepoznati: Trampovi glasači bili su siromašni belci, motivisani rasističkim strahovima kojima su objašnjavali sopstveno siromaštvo. Dovoljno je bilo uključiti televizor da bi se čula takva analiza, ponavljana svakog jutra, podneva i večeri. Razmišljanja i strahovi ovog biračkog tela, stoga nisu zavređivali pažnju intelektualca.

Ali šta je sa samim tim intelektualcima? Kako objasniti njihovu antitrampovsku groznicu? Zabrinutost progresivaca zbog ruske pretnje, cenzure i diktature pokazala se kao umišljeni strah. Trampov mandat protekao je u znaku infantilnog narcisizma i nesposobnosti, a ne makijavelijevske računice. Neki drugi državnici, lukaviji od njega, iskoristili bi zdravstvenu krizu i proteste da prošire ovlašćenja Bele kuće. Istovremeno, najmoćniji listovi koji su mu se protivili, učvrstili su svoju dominaciju. Novinari su odbacili „objektivnost” na koju su nekada bili tako ponosni. Samozvani progresivci pridružili su se pristalicama državnog nadzora u pozivanju na obračun sa marginalnim političkim stavovima. Uz opasnost da bi se, ukoliko Tramp ipak nije Hitler, razne slobode mogle naći umanjene ili urušene, i to od strane istih osoba koje su tvrdile da samo one u te slobode veruju. A tu je i opasnost da se ljudi, koje je naprosto trebalo ubediti, pretvore u neopozive neprijatelje, te da politički liberalizam ostane prokazan u narednih nekoliko decenija.

Lepo je osećati se kao heroj

Iako su širili ove neumerene izjave svojih pristalica, istaknuti predstavnici Demokratske partije nisu ih zaista uzimali za ozbiljno. Kako drugačije razumeti to što je većina demokrata u Kongresu glasala za ogromne vojne budžete koje je predložila Trampova administracija? To deluje kao samoubilački potez, ako se zaista veruje da predsednik, inače i vrhovni vojni komandant, priprema novi Holokaust? Od povratka na vlast, osim što su postavili ograde oko Kapitola i pojačali policijsko prisustvo oko zgrade, demokrate nisu učinile ništa da spreče buduće zloupotrebe Bele kuće. Sa druge strane, nakon Niksonovog mandata i skandala Votergejt, parlamentarci iz obe partije usvojili su reforme osmišljene da umanje predsedničku moć i obuzdaju upliv novca u američku politiku.

No, koju društvenu funkciju ispunjavaju ove scene kolektivnog delirijuma? Zašto Sjedinjene Države, a verovatno i druge zemlje, povremeno uživaju u njima? Prvo možemo posegnuti za jednostavnim odgovorima. Histerija je prijatna: ljudi se osećaju herojski, jer sebe vide kao poslednji branik civilizacije. Histerija podstiče prodaju: knjige postaju bestseleri, političke grupe primaju donacije namenjene sprečavanju apokalipse, ljudi gledaju televiziju po ceo dan, jer bi se najgore moglo dogoditi u svakom trenutku, te se radikalizuju pod uticajem CNN-a ili Fox News-a, u zavisnosti od tabora kojem pripadaju. Histerija je, istovremeno, izvor pometnje: ona dezorijentiše ljude i onemogućava kritičko mišljenje, čineći da se individualci počnu ponašati kao stado. Nadasve, histerija je odličan motivator. Kako su obe strane predviđale smak sveta, izlaznost na izborima 2020. skočila je na nivo koji nije viđen od 1900. godine (66,7% stanovništva sa pravom glasa, u odnosu na 51,2% na izborima 2000. godine).

Usled svih navedenih razloga, reklo bi se da je histerija postala format unutar kojeg se sada odigravaju izbori, a možda je i dobro to što su i „progresivci” to konačno shvatili. Uostalom, postarijem, bledunjavom kandidatu Demokratske stranke na predsedničkim izborima 2020. nije bilo lako da pobudi entuzijazam. Bila je potrebna histerija da bi Džozef Bajden ušao u Belu kuću. Sve u svemu, on je u svakom pogledu mnogo bolji predsednik od Trampa. Međutim, treba li zaista biti zahvalan ovoj kulturi koja počiva na stalnim preterivanjima i izazivanju straha od fašizma?

Ima nečeg vrlo specifičnog u histeriji Trampovih godina. Taj fenomen nije bio svojstven samo televizijskim propagandnim organizacijama, već je zahvatio i ozbiljne mislioce. Pogledajmo šta je u osnovi njihovih strahova: bojazan da neznanje osvaja teren, da su Amerikanci izgubili poštovanje prema normama, institucijama i elitama, da autoritarne tendencije nižih klasa ugrožavaju civilizaciju.

Svi ovi strahovi su, u prošlosti, već pogađali zemlju. Naročito u leto 1896. godine, kada je Populistička partija, koja se navodno zalagala za radničku klasu, izabrala izvesnog Vilijama Dženingsa Brajana za svog predsedničkog kandidata. Ovaj kandidat, koji je istovremeno branio i boje Demokratske stranke, otvoreno je osuđivao elite. Jedinstvo demokrata i populista koji su stajali iza ovog, delimično levičarskog kandidata, ukazivalo je na to da on ima ozbiljne šanse da pobedi, a samim tim i da održi svoje predizborno obećanje: da izvuče Sjedinjene Države iz sistema zlatnog standarda, koji je određivao sve ostalo. Zavladala je opšta panika. Vodeće ličnosti novinarstva, finansija i akademskih krugova gromko su upozoravale na „anarhiju”, na kršenje najsvetijih obaveza i nazivale Brajana demonom, revolucionarom, jakobincem, demagogom koji ume da predvodi samo golje iz njegovog umobolnog pokreta. Iako je zastupao Demokratsku partiju, njeni istaknuti članovi ustali su protiv njega. Mržnja koju je izazvao bila je gotovo jednoglasna među elitama na istočnoj i zapadnoj obali, elitama koje su prezirale ono što je njima izgledalo kao „populizam”: odbacivanje finansijske ortodoksije i njihovog statusa veleposednika nacije.

Sledeća epizoda ovog tipa dogodila se tridesetih godina XX veka godina, kada je američki eksperiment sa socijaldemokratijom dobijao na zamahu. Frenklin Ruzvelt, koji je za predsednika izabran na vrhuncu Velike depresije, 1932. godine, otvorio je radna mesta, regulisao Volstrit, legalizovao sindikate i raskrstio sa zlatnim standardom. Kolektivni bes ponovo je obuzeo novinarsku, finansijsku, preduzetničku, pravnu i ekonomsku elitu, ujedinjene u iznošenju najluđih optužbi na račun predsednika. Nazivan je diktatorom, komunistom, fašistom, ludakom, demagogom koji potkopava slobodu i njen vrhunski izraz: Americi tako drago, slobodno preduzetništvo. Bivši lideri Ruzveltove partije okomili su se na njega. Chicago Tribune odbrojavao je preostalo vreme do izbora 1936. godine, navodeći na naslovnoj strani „Još samo X dana do spasa naše zemlje”.

Krajnje je očigledno da Tramp nije ni nalik Ruzveltu, a teško je poverovati da njujorški milijarder govori istim jezikom kao i Brajan, inače duboko religiozan čovek koji je mrzeo vulgarnosti i nije imao visoko mišljenje o veleposednicima. Ali čini se da otpor na koji su sva trojica naišla, odgovara istom modelu, do u najsitnije detalje: jednoglasnost buržoazije, pozivanje na „norme” i nepisane tradicije, strah od stranih sila, neprestano pribegavanje hiperbolama, te bezuslovna podrška disidentima iz tabora „loših momaka”, pa makar oni bili i najgori.

Šta izaziva takvu reakciju? U sva tri slučaja, nailazi se na duboke nejednakosti. Najneumereniji govori dolaze iz najpovlašćenijih slojeva u društvu: u prošlosti su to bili vlasnici novina, rukovodioci kompanija i poslovni advokati; danas su to hiperobrazovani ljudi koji vrše hegemonističku kontrolu nad medijima i industrijom „znanja”. U svakoj od navedenih epizoda, ove elite su doživljavale politička kretanja unutar zemlje kao smrtnu opasnost po sopstveni status.

Brajan i Ruzvelt su predstavljali očiglednu pretnju, a sa Trampom se slučaj zakomplikovao. On zasigurno nije bio neprijatelj bogatih, čije je poreze znatno smanjio. Ali on jeste pogazio idiličnu sliku globalizacije koja je temelj buržoaskog pogleda na svet još od devedesetih godina XX veka. Oštro je govorio o medijima, Silicijumskoj dolinu i Volstritu. Kritikovao je NATO i tvrdio da se protivi „beskrajnim ratovima” na Bliskom istoku. Konačno, iako nije učinio skoro ništa da njihovu situaciju popravi, izuzev uvođenja protekcionaških mera u koje njegov naslednik mudro nije dirao, on je razbudio bes miliona belih radnika, onih istih što predstavljaju noćnu moru prosvetljene elite od šezdesetih godina na ovamo.

En Eplbaum, Snajder i njihova bratija, dobro znaju da društvo na čijem se vrhu nalaze nije zdravo društvo i da milioni Amerikanaca preziru visokoobrazovane elite (9). Nekoliko ključnih elemenata objašnjava razlog takvog odbacivanja: epidemija opioida koja je besnela u centralnim Sjedinjenim Državama pre 2016. godine, za koju se moglo zahvaliti farmaceutskoj industriji i medicinskoj struci; deindustrijalizacija u ovim istim državama, nastala kao rezultat sporazuma o slobodnoj trgovini; globalna finansijska kriza, prouzrokovana delovanjem najvećih američkih matematičkih i finansijskih genija, koji jedva da su osetili posledice svojih postupaka, te spasavanja raznih aktera ove iste krize koja su potom usledila; rat u Iraku, remek-delo diplomatskog kora i obaveštajnih službi.

Polovinu zemlje još uvek opseda nezadovoljstvo

Tramp nije učinio ništa u pogledu rešavanja ovih problema i opšte je poznato da su oni i dalje aktuelni. U ovom trenutku, jedna strana diskutuje, drži predavanja i ukorava, dok se druga, u poslednje vreme utišana, još uvek opsesivno bavi sopstvenom ogorčenošću. Svi znaju da je ta ista nezdrava dinamika igrala u korist uspona jednog rasističkog demagoga na predsedničku funkciju. I svi znaju da je ova zemlja na rubu eksplozije. Kulturni simboli koje proizvode elite sa istočne i zapadne obale, šire se preko talasa centralnih država”, analizira Anusar Faruki na svom blogu Policy Tensor. Kako je reč o jednosmernoj putanji, dobija se ova duboka struktura u kojoj radničke klase, sa svojih sela ili iz udaljenih predgrađa, u sumornoj, sputanoj tišini posmatraju kako se njihova kultura ismeva. To je taj motor koji održava, ako ne i pojačava, klasnu netrpeljivost(10).

Postoje dva načina da se reaguje na takvu situaciju. Progresivci bi, recimo, mogli zahtevati materijalne mere koje bi mogle doprineti oporavku ovog društva. Za početak bi trebalo reformisati policiju i pravosuđe, jer su i jedni i drugi zaraženi rasizmom. Ali moralo bi se ići i mnogo dalje. Amerikancima je potrebna mogućnost samoorganizovanja, mogućnost studiranja bez uvlačenja u doživotne dugove, te mogućnost da žive pristojno čak i ako nisu naoružani diplomama. Predsednik Bajden je krenuo tim putem, kada je najavio da će se postarati da se od sada primenjuju antimonopolski zakoni, te da će u njegovom programu javnih radova prioritet biti na dobro plaćenim, američkim poslovima koji ne zahtevaju nužno visok nivo obrazovanja, rizikujući da se ne svidi mnogobrojnim dežurnim kritičarima protekcionizma iz sopstvenog tabora.

Druga strategija bi bila ubrzavanje progresivnog autoritarizma, zasnovanog na zgražavanju nad zemljom koja ne uspeva da opravda prosvetljena očekivanja svojih obrazovanih elita. Trebalo bi potom naći način da se svi nateraju da prihvate ovlašćene autoritete. Drugim rečima, da se „buđavi” Amerikanci nateraju da prihvate svetonazor svojih „naprednijih” sunarodnika.

Antitrampovsko ogorčenje često se posmatra kao progresivni fenomen, ako ne i renesansa levice. Ali ono je istovremeno otvorilo put ovom novom obliku autoritarizma, koji predvode demokrate. U savremenom političkom okruženju danas možemo čuti priznate advokate kako izražavaju svoju averziju prema slobodi izražavanja (11), banke, obaveštajne službe i predstavnike vojne industrije kako izražavaju solidarnost sa potlačenim manjinama (12), zvaničnike iz redova demokrata kako pritiskaju Gugl, Fejsbuk ili Tviter da sistematičnije primenjuju cenzuru… a sve to u kontekstu osude inherentne zloćudosti bele radničke klase. To je izraz aristokratije koja odbija da prihvati samo postojanje značajnog dela stanovništva kojim upravlja. U njenim očima, jedine „norme” koje sada deluju važne, jesu one koji će tu istu aristokratiju održati na vrhu.

TOMAS FRANK je novinar. Autor dela The People, NO: A Brief History of Anti-Populism, Metropolitan Books, Njujork, 2020.

PREVOD: Tanja Gavrilović

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od 26. avgusta

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

(1) Vidi: Serž Alimi i Pjer Rember, „Médias culpa”, Le Monde diplomatique, jun 2021.

(2) Mat Taibi, Hate Inc.: Why Today’s Media Makes Us Despise One Another, OR Books, Njujork, 2021 (Prvo izdanje: 2019).

(3) Džim Akosta The Enemy of the People: A Dangerous Time to Tell the Truth in America, Harper, Njujork, 2020.

(4) Vidi: Pol Bond „Leslie Moonves on Donald Trump: ‘It may not be good for America, but it’s damn good for CBS’”, The Hollywood Reporter, Los Anđeles, 29. februar 2016.

(5) Ejmi Siskind, The List: A Week-by-Week Reckoning of Trump’s First Year, Bloomsbury Publishing, Njujork, 2018.

(6) Levo krilo demokrata poziva na ukidanje ove prakse. Filibaster sada dozvoljava republikancima da odlože ili spreče ekonomski plan stimulacije i plan socijalne pravde predsednika Bajdena.

(7) Timoti Snajder, De la tyrannie. Vingt leçons du XXe siècle, Gallimard, Pariz, 2017.

(8) En Eplbaum, Twilight of Democracy: The Seductive Lure of Authoritarianism, Doubleday, Njujork, 2020.

(9) Vidi: Valas Šaun, „We’re already forgetting the Trump era. His supporters won’t forget us”, The New Republic, Njujork, 29. jun 2021.

(10) „Notes on the American impasse: Politics as trench warfare”, Policy Tensor, 6. novembar 2020, https://policytensor.com

(11) Tomas B. Edsal, „Have Trump’s lies wrecked free speech?”, The New York Times, 6. januar 2021.

(12) Vidi: Pjer Rembert „Intersekcionalnost najbolje vadi fleke”, Le Monde diplomatique, jun 2021.