Dok sam šetala pse, primetila sam još jednu novu rupu u zemlji na mestu gde je nekad bila kuća. Iščupan zub. Kao deca smo prljavim prstima razvlačili usne da bismo drugarima ponosno otkrili svoje krvave rupe. Zbogom mlečni zubi, nismo više mali. To je bila poruka. Ali ove rupe su dublje i poruka je drugačija. Kuće iščupane iz zemlje sve sa korenjem. Svaka je bila drugačija, kriva na svoj način, puna tragova korišćenja i ožiljaka. Iz njihovih grobova niču moderne lepotice pune bezličnih šupljih prostora. Neke rupe u zemlji zjape i godinama dok se ne pojavi neko ko ima dovoljno para da ih popuni. Čitav kraj u kome živim pun je nestalih kuća.
Pokušavam da se setim koja je kuća bila ovde gde sada stojim ali ne uspevam. Pokušavam da shvatim kako je to moguće. Da kad u ulici kojom si prolazio svakog dana celog života nestane cela jedna kuća a ti ne možeš da se setiš njenog izgleda. Kao da je nikad nije ni bilo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
