Miloš Žeželj: Potrebna je samo jedna omiljena knjiga da biste se zaljubili u čitanje

„Od malih nogu sam voleo knjige i zanimao se za literaturu. Čitanje je za mene oduvek bila prirodna radnja – birao sam knjige umesto sporta, drugova iz razreda i TV-a, toliko da sam sav džeparac trošio u knjižarama i nikad mi nije bilo dosta…“, započinje razgovor za Nedeljnik pisac Miloš Žeželj, rečima koje u poslednje vreme nismo često navikli da čujemo, pogotovo od nekog ko ima jedva 30 godina. Žanr u kome piše može se klasifikovati kao young adult fantastika, a svoj prvi roman „Nedodirljivo“ i ujedno prvi deo trilogije koja prati glavnog junaka Adama i njegovog anđela čuvara Karolinu, posvetio je svojim književnim uzorima. Miloš je sada završio i drugu knjigu, priželjkujući da i ona nastavi uspeh prvog dela.

Svakog dana slušamo kako nove generacije sve manje i manje čitaju knjige i kako taj vid zabave i edukacije polako izumire. Međutim, Vi ste veoma mladi i odlučili ste da Vaše prvo pisano delo bude, ni manje ni više, nego trilogija. Kako gledate na ulogu književnosti u formiranju jedne mlade osobe? Kako je ona uticala na Vas u tom pogledu?

Literaturu vidim kao veoma važan aspekt u formiranju mlade ili bilo koje osobe. Knjige nam omogućavaju da iskusimo više stvarnosti, da biramo i imamo kontrolu – prosto imaju blagotvoran psihološki i fizički efekat. S tim u vezi, književnost je u velikoj meri uticala na mene i moje formiranje i naterala me da pre svega poželim da postanem pisac.

Tužno je videti da se knjige sve manje čitaju, posebno među mlađim generacijama. Međutim – da li ih treba terati? Ne mislim da je to rešenje – verujem da se književnost jednostavno mora zavoleti – ona treba da bude zadovoljstvo i traženo bekstvo iz neposrednog okruženja. Ono što možemo jeste da nastavimo da upoznajemo mlade sa najrazličitijim knjigama i žanrovima. Na kraju krajeva, potrebna je samo jedna omiljena knjiga da bi se neko zaljubio u čitanje.

Odabrali ste žanr koji je, iako izuzetno popularan u svetu već godinama, kod nas, čini se, nedovoljno istražen i iskorišćen od strane domaćih pisaca. Koja dela i pisci su Vam uzor i inspiracija kada je u pitanju fantastika i takozvani young adult žanr?

Zauvek ću biti dužnik Dž. K. Rouling za sve što ću ikada napisati u životu, zbog čega sam joj, kao i mojoj porodici, posvetio svoj prvi roman. Veoma je bitno da autor čita dela svojih savremenika, te pripadnika istog žanra. Jednostavno morate proučiti i savladati svoj žanr, a najbolji način da to uradite je učenje od drugih, od onih koji su bili pre vas. Stefeni Majer i V. E. Švab su takođe spisateljice čija dela rado čitam – zarad zadovoljstva, ali i istraživanja.

Mislite li da ovaj žanr ima potencijal da se i dalje razvija? Koja je glavna ciljna grupa na koju se on fokusira?

Apsolutno. Iako se naziva young adult, verujem da su njegova ciljna grupa svi ljubitelji knjige, nezavisno od uzrasta – zar nismo, na kraju krajeva, svi pomalo deca u duši?

Iako već godinama ne živite u Srbiji, stalo Vam je da Vaše knjige, pored inostrane, dopru i do ovdašnje publike – čak se radnja svih romana u okviru trilogije odvija u Beogradu. Šta je to na ovim prostorima što i dalje u Vama budi inspiraciju?

Da bih odgovorio, moram da se vratim u leto 2000. godine. Šetao sam sa bakom niz Knez Mihailovu, u rukama mi je bila blago zauljena papirna kesa kokica, oko mene golubovi, a u vazduhu neka neobjašnjiva lakoća i miris specifičan baš za taj deo Beograda. Produžili smo do Kalemegdana, gde mi je pogled lutao preko krovova grada, ušća Save u Dunav, do tvrđave, pitajući se – ne, zapravo maštajući – o kalemegdanskom podzemnom lavirintu i njegovim brojnim, viševekovnim tajnama… I tako počinje moja ljubav prema mističnom i skrivenom. A Beograd ima pregršt i jednog i drugog. Pored toga, a na moju sreću, nije do sada bio previše istražen i predstavljen od strane stranih autora, što mi je pružalo nebrojane mogućnosti kada je u pitanju radnja romana. Ideja da se ona odvija upravo u Beogradu u nekoj meri je moje ljubavno pismo malom Milošu – pokušaj da nikada ne zaboravim osećaj koji su u meni izazvali ti letnji dani u Beogradu, kada je život bio malo lakši, a svakodnevni problemi malo manji.

Prva knjiga „Nedodirljivo“, koja je imala i svoje srpsko izdanje, načela je temu nebeske, apstraktne ljubavi između bića koja ne pripadaju istim svetovima – smrtnika i anđela, kao i večite borbe dobra i zla, sveprisutne u gotovo svim književnim žanrovima, na ovaj ili onaj način. Koja je noseća tema drugog nastavka pod nazivom „Unbreakable“?

Verujem da će svaka od knjiga u ovoj trilogiji donekle imati istu noseću temu, koja se tiče života, smrti i bitke između dobra i zla. To je, po mom uverenju, najbliže i najistinitije što sam mogao da priđem temama naše svakodnevice.

Odakle interesovanje baš za ovu, ne tako uobičajenu temu?

Jedan sam od onih koji se stalno pitaju i intrigira ih „putovanje“ u zagrobni život, ali i jedan od onih koji se još uvek boje smrti. U izvesnom smislu, pisanje o ovakvim temama možda je i neka vrsta samoterapije i suočavanja sa onim što svakoga od nas čeka. S druge strane, ove teme svakom autoru pružaju čitavo „igralište“ sa beskrajnim mogućnostima za igru.

Kako će se završiti trilogija? Da li ste već napisali i treći, poslednji deo?

Da ne bih odavao previše, mogu reći da će se trilogija završiti na najbolji mogući način za glavne likove. Da li to znači srećan kraj – ne mora nužno biti tako. U fikciji su mnoge stvari moguće, ali je pravi izazov otkriti ono što ipak nije. Finaliziram u glavi ideju za poslednju knjigu u nizu, pod naslovom „Nezaboravno“, a kada složim sve detalje, krenuću u proces pisanja. Već sada mogu da kažem da će biti mnogo duža od prve dve knjige, što je čini i najkomplikovanijom za planiranje.