“Mi koji smo bili opsednuti time koliko je Tramp bedna osoba izgubili smo iz vida koliko je zapravo moćan kandidat”

Piše Frenk Bruni, Njujork tajms

0
Profimedia

Kao i mnogi drugi Amerikanci, demoralisani nežnošću šamara koji su birači udelili predsedniku Trampu, tragao sam za odgovorima. Zašto je toliko mojih sunarodnika tako zadovoljno, zašto mu i dalje podilaze?

Hajdi Hajtkamp, demokratkinja koja je predstavljala republikansku državu Severnu Dakotu u Senatu od 2013. do 2019, imala je jednu teoriju.

“Kovid je mač sa dve oštrice”, kaže ona. Iako se pretpostavljalo da bi Tramp mogao da bude kažnjen zbog nesnalaženja u pandemiji, zbog nipodaštavanja bolesti, možda mu je ona na neki način i pomogla.

Demokrate, uključujući Džoa Bajdena, ograničili su javne nastupe, minimalizovali kontakt sa biračima i retko su kada skidali maske sa lica. To je bio moralno ispravan i odgovoran pristup. No da li je nekim Amerikancima, pita se Hajdi Hajtkamp, to delovalo kao pretnja? Kao pridikovanje? Pokušavala je da shvati o čemu se radi.

“Ljudi u ovoj zemlji ne vole kada im se govori šta da rade i kako da se ponašaju”, objašnjava ona. “Ljudi ne vole kada sudite o njima.”

Upravo zato su neki Amerikanci koji ne nose maske napadali Amerikance koji nose maske. Oni su smatrali da je nošenje maski “podrazumevana osuda”.

Možda je, nastavlja, to bilo u skladu sa stavom koji mnogi imaju o Demokratskoj partiji: da je ta stranka krcata arbitrima koji propisuju kako da se živi i šta da se govori.

Kao što rekoh, to je samo teorija, ali je i više od toga: podsetnik koliko različito jedna situacija – ili jedna osoba – može da izgleda različitim grupama Amerikanaca. Oni među nama koji su iznenađeni rezultatima Trampa i Republikanske partije na ovim izborima i dalje kao da su zaslepljeni sopstvenom arogancijom.

Naravno, Tramp je na koncu izgubio. Ali mnoga bojna polja bila su baš neizvesna. Predviđano demokratsko preuzimanje Senata najverovatnije se neće desiti. A i većina u Predstavničkom domu se smanjila.

Kako? Otkako su demokrate požnjele uspehe na izborima na pola mandata 2018, Tramp je bio impičovan. Pojavila se ova pošast. Na desetine miliona Amerikanaca izgubilo je posao i dobar deo ušteđevine. Tramp je na sve to odgovarao izlivima besa, lažima i pojačanim napadima na demokratske tradicije.

Da demokrate nisu trijumfovale još ubedljivije ove godine deluje skoro pa nemoguće – sve dok ne uradite ono što je uradila Hajdi Hajtkamp i pokušate da svoja predubeđenja posmatrate kroz neko nepristrasno sočivo.

Pre izbornog dana, slušao sam, gledao i čitao svuda kako se Tramp samouništava. Gledajte kako se samozapalio u prvoj debati. Pogledajte kako se samo suludo teatralno vratio u Belu kuću nakon što je hospitalizovan sa kovidom-19. No mi koji smo bili opsednuti time koliko je on bedna osoba izgubili smo iz vida koliko je zapravo moćan kandidat.

“Nikada u istoriji nije postojala osoba koja je izabrana za predsednika a koja je imala manje dugova prema ljudima”, kaže Dag Sosnik, demokratski strateg koji je bio politički direktor u Beloj kući za mandata Bila Klintona. “Tramp nije izabran zahvaljujući svojoj organizaciji kampanje. On nije izabran zato što su ga podržali poznati. On nije izabran zahvaljujući donatorima. Sve je uradio sam. To je jedan spektakularan politički uspeh, koliko god da ga ne volim.”

A “Tramp 2016” živeo je u “Trampu 2020”. Pokazao je istu sposobnost da korektno identifikuje i potom nemilosrdno eksploatiše sve slabosti svojih protivnika. Ovog puta, to je značilo upozorenje da su demokrate – i samim tim i Bajden – robovi socijalizma, da žele da oslabe policiju i da će ukinuti ama baš sve što pokreću fosilna goriva.

Preterivanje? Apsolutno. Ali ono što je bilo važno jeste da je ovo odjeknulo kod nekih glasača, posebno zbog nekih drugih stvari koje su se dogodile između 2018. i danas. Jedna grupa demokrata iz Predstavničkog doma predstavila je ekološki plan “Green New Deal”, sa svojom astronomskom cenom i sa ogromnim uplivom u svako polje života. Partija je održala i unutarstranačke izbore u kojima je, barem na početku, većina kandidata govorila da treba dekriminalizovati nelegalne granične prelaze i dati zdravstveno osiguranje nedokumentovanim imigrantima.

Neka od najsvežijih i najprogresivnijih lica partije postala su zvezde i brendovi. Tokom dobrog dela poslednje dve godine, Tramp nije bljuvao vatru samo na demokrate koji bi mogli da osvoje predsedničku nominaciju, već i na političarke kao što su Aleksandrija Okasio-Kortez i Ilhan Omar.

Tokom jednog emotivnog konferens-kola demokrata prošle godine, neki umereni članovi partije žalili su da je partija sama sebe namestila za napade.

“Ne smemo nikada više da koristimo izraze kao što su ‘socijalista’ i ‘socijalizam'”, rekla je poslanica Ebigejl Spanberger svojim kolegama, a preneo “Vašington post”.

“U očima birača iz predgrađa, Demokratska partija iz 2020. bila je mnogo radikalnija od Demokratske partije iz 2018”, kaže Kori Blis, republikanski strateg.

Politika je komplikovana: Demokratska partija suočava se sa paradoksom da baš oni prioriteti koji najviše uzbuđuju njihovu bazu izazivaju oklevanje kod neodlučnih birača i potencijalnih konvertita.

Ono što nije komplikovano, to je Trampovo umeće u korišćenju verovatno najvažnijeg političkog trika: raspaljivanja mase. Voleli ga ili ne, on je hipnotizer.

“Ima to šepurenje”, kaže Hajdi Hajtkamp. “Ako čitate izveštaje sa njegovih mitinga, zvuče baš zabavno.”

U poslednjim nedeljama kampanje, Tramp je bio u mogućnosti da dominira pozornicom, jer mu ju je Bajden, oprezan zbog bezbednosti na velikim skupovima, praktično ustupio. To je i samo po sebi bilo politička poruka, i strategija; ali nije lako odsustvom se suprotstaviti prisustvu. Tišinom nekome glasnom. Prohibicijom udariti na dozvole.

Jedno od najintrigantnijih objašnjenja Trampove privlačnosti pronašao sam u knjizi “Trampove demokrate”, koju su napisali Stefani Muravčik i Džon Šilds. Oni su posmatrali birače u tri zajednice koje su bile čvrsta demokratska uporišta pre nego što se pojavio Tramp. Zaključili su da su Trampovi stil i karakter – mnogo više nego njegova obećanja – bili u samoj srži njegove privlačnosti, jer ovi birači nisu to posmatrali kritički kao što jesu Trampovi protivnici. Tramp je bio opasan, nije mario ni za koga, uzimao je stvari u svoje ruke i umeo je da trijumfuje. Šta je loše u tome? On je mučio snishodljive elite koje su odavno zaslužile da im neko očita lekciju. On jeste lagao, ali samo da bi se zauzeo sam za sebe.

Ukoliko ovaj pristup primenimo za poslednjih nekoliko meseci, navodni Trampov krah uopšte nije bio tako grozan. Njegovo ponašanje posle preležanog kovida nije bilo nepromišljeno, niti je bilo zabluda. Bila je to upornost, i snaga. Tramp je bio neprijatelj neprijatelja ovih birača, što znači da je postao njihov prijatelj.

“Njegova privlačnost je veoma bazirana na identitetu”, rekao mi je Šilds kada sam ga pozvao posle izbora. Dodao je da su u četiri godine Trampovog mandata ovi glasači osetili istinsku povezanost sa njim jer im je izgledao poznato, i jer su osetili kao da je on jedan od njih.

“Zato su bili spremni da mu oproste mnoge stvari. I da poveruju da je ršum koji je napravio koronavirus bio delimično sudbina, a delimično krivica Kineza.”

Šilds kaže da je ukupno 206 okruga u Americi u kojima je 2012. pobedio Obama prešlo na stranu Donalda Trampa četiri godine kasnije. Ukoliko se nešto ne promeni, 19 će se vratiti Bajdenu. To je delimično razlog zašto je Bajden pobedio, ali i zašto Tramp nije prošao mnogo gore.

Izbori 2020. pomalo validiraju progresivnu politiku: iako su birači na Floridi u većem broju podržali Trampa nego 2016, oni su istog dana odobrili podizanje minimalne zarade na nivou države, na 15 dolara na sat do 2026. Glasači u Arizoni podržali su povećanje poreza za bogate.

Zato se pitam da li je preterana prisutnost nekih njihovih politika – i nekih tonova demokrata – odbila mnoge Amerikance. Pitam se, baš kao i Hajdi Hajtkamp, da li neke demokrate ove ljude više posramljuju nego inspirišu. I stalno mi je na pameti reč koju je ona iskoristila: osuda.

I svestan sam da je Tramp profitirao zbog toga što je pravio karikature od demokrata, predstavljajući ih kao zakerala koja su stalno govorila ljudima da nisu dostojni Amerike. Tramp je odbio da mu bude suđeno. I mnogim Amerikancima se to dopalo.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime