Marina je opravdano prisutna: Ovo je balada o baki svetskog performansa

1
Foto: Profimedia

Na tajnim lokacijama, negde u blizini Beograda, uvežbavaju se reperformeri. Naravno da nisam imao pojma šta znači to mistično zanimanje. Prvo što mi je palo na pamet je da su to reperi koji su u formi, ili u trendu, a onda sam posumnjao da su neki tipovi koji čačkaju po kompjuterima i prave video-igrice. Ali srećom, urednica Kulturnog dodatka “Politike” Marija Đorđević je moja drugarica, pa mi je natuknula ponešto o članovima ansambla Marine Abramović koji će izvoditi njene performanse, a kako je reč o jednoj od najslavnijih svetskih umetnica, ili baki performansa, kako Marina sama sebi tepa, svaka njena priprema za izložbu je obavijena mistikom. Ima tu i šamanizma.

Totalni sam laik za konceptualnu apstrakciju Marine Abramović, što će reći da nemam pojma o vrednosti njenih provokativnih izložbi, pa shvatite ovo kao antilikovnu kritiku. Međutim, svestan sam da sam se već okliznuo na prvom koraku. Marina ništa ne crta. Kako sam od onih koji vole Modiljanija, ne samo zbog njegovih slika, već zato što je bio totalno otkačen i autodestruktivan, jer ubiše ga piće, žene i siromaštvo, tako da je, kao kasno otkriveni genije, idealan dramski foto-model neshvaćenog umetnika, nešto teže mi ide da provalim teze o razmeni energije i emocija kao osnovne Marinine ideje: da bol otvara vrata transformacije ličnosti. Dakle, ako želim da predam ovaj tekst na vreme, a zapao sam u cajtnot, možda bi pomoglo da pomazim zid svojim čelom? Učinio bih i to, ali strahujem da ne povredim zid. Međutim, možda bih time zakoračio u svet performansa?

Posmatrajmo licemerni Beograd narednih meseci, kako odlazi i vraća se sa Marinine seanse. Ona će učiniti sve da svako ko uđe u Muzej pokaže svoje pravo lice, ma koju masku nosio. Pokušavajući da pročisti sebe, pročistiće sve oko sebe. To je njena ideja

Doduše, Marina je bila neshvaćena i daleke 1970. godine, kada je ležala u SKC-u, unutar zvezde petokrake, koju je sama naložila. Kolege su je jedva izvukle iz dima.

Verovatno se tek stotinak ljudi u Srbiji folira da razume kakva je senzibilnost u performansu “U prelasku preko noćnog mora”, kada su Marina i njena najveća ljubav, Nemac Ulaj, sedeli za stolom jedno naspram drugog i netremice se posmatrali, bez ijednog pokreta. Moguće da je tako i naprsla njihova burna romansa. Bolje im je išlo kad su hodali nagi galerijom u Italiji i time opčinili svetsku umetničku mejnstrim scenu, jer, da su kojim slučajem, ko od majke rođeni, izašli na ulicu, završili bi u ćeliji. Ali, da se vratim na sedenje, ćutanje i gledanje. Mnogo parova bi, posle tako razmenjene energije, potražilo bračnog savetnika, ili bi jedno od njih zauvek zbrisalo.

To se zaista i dogodilo, kada su u komunističkoj Kini, u komadu “Ljubavnici”, Marina i Ulaj hodali Kineskim zidom, hitajući jedno drugom u susret. Bilo je to 1987. godine. Umetnička šetnja trajala je tri meseca, tako da se pretvorila u vezu na daljinu. Možda su i zato raskinuli, mada zlobne duše tračare da se Ulaj, hodajući ka Marini smuvao sa prevodiocem. Ili prevoditeljkom, što je manje bitno. Uglavnom, bila je žena. Šta se potom dogodilo? Marina Ambramović, rođena u Beogradu 1946. godine u partizanskoj porodici, nasledila je ponešto od gena svojih roditelja. Osim stana u centru, razume se. Postala je svetski umetnički superstar, otkupila je od Ulaja sva autorska prava nad zajedničkim izložbenim poduhvatima. Osveta je bila tipično ženska, ali je bol zauvek ostala, kao jedan od simbola njenih performansa.

Ceo tekst pročitajte u aktuelnom broju Nedeljnika

Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici

Na poklon svim čitaocima novi broj Mond diplomatik

1 KOMENTAR

  1. Ko voli, neka izvoli, ja neću ići, ne volim takvu umetnost, ne mora sve da se dopada svima.

Comments are closed.