Eto nas u Pragu na završnoj radionici jednogodišnjeg programa dokumentarnog filma na kome radimo već poslednje tri godine. Prva sesija bila je prošle godine u Engleskoj a druga u Rumuniji. Naše sad skoro dvogodišnje dete pratilo nas je na sva tri putovanja.
U Engleskoj je imala jedva deset meseci, tek je propuzala i ne računajući mumlanje, još nije govorila. Sve u svemu, lako i lakohodno smo je vodili na sva predavanja i diskusije a veliki deo programa prespavala je u marami na našim grudima. Imali smo veliku torbu sa čitavim arsenalom rekvizita koje bismo vadili po potrebi i dodavali joj dok je ispod stola gugutala kod naših nogu. Četkice za zube, četke za kosu, čepove, naočare…
U Rumuniji je prohodavala ali većinski je puzala i velikom brzinom. Nije znala previše reči ali je brbljala toliko glasno i odlučno da smo bili prinuđeni da se smenjujemo i da je vodimo samo na ona dešavanja koja su bila u velikim bioskopskim salama. Toliko su je impresionirali ti beskrajni crveni nizovi stolica da je ćutke bauljala između redova dok bismo mi samo povremeno proveravali da se negde nije zaglavila. Magija bioskopa.
Sada, u Češkoj, Eni hoda, priča i dobro zna šta hoće i još bolje šta neće. Znali smo da nema šanse da ide s nama na radionice. Postojala je opcija da povedemo moju ili njegovu mamu, ali svidelo nam se što smo samostalno izgurali prve dve zemlje pa smo ovaj poduhvat (eksperiment) želeli da krunišemo i trećom, završnom zemljom. Dobro se sećam kada sam usred piča u Engleskoj, dok je spavala na meni u marami, osetila kako počinje da se mrda. Morala sam ostatak prezentacije da održim tako što sam skakutala u mestu ne bi li ona nastavila da spava. Teško je ali ima nečeg tako uzbudljivog u svem tom mučenju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVTRKA, 26, MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
