Za ovih 14 godina jedino usklađivanje sa EU koje smo imali jeste ovaj vezani čep, koji je kod nas najgori, zbog jogurta (sigurno znate o čemu vam govorim) koji u tom obliku gotovo jedini pijemo.
Sve ostalo je ozbiljan raskorak. I sa vremenom. I sa Evropom.
Kad je trebalo da napravimo most između istoka i zapada i postanemo najrazvijenija zemlja Istočne Evrope, čak most ka velikom ruskom tržištu, koje je malo iskoristio Geneks, malo budući srpski tajkuni, mi smo se raspali. I to krvavo! Kao Arsenijevićevo lice! Kao „U potpalublju“, romanu jedne generacije, koji je nekoliko pisaca već stavilo na svoju listu najomiljenijih romana u anketi „100 najboljih romana na našem govornom području“.
Koliko znam, jedini pisac s ovih prostora kojeg je objavljivao Njujorker.
To nije mala stvar, već ona na koju se kasnije generacije pozivaju kao danas na Pupinovu zgradu na Kolumbiji, koja nije zgrada, ali jeste laboratorija na mestu sa više od 100 nobelovaca.
Ali Roske piše o Arsenijeviću. Prijatelji su i kumovi mislim. Meni je šokantno kako to nije bila glavna tema u medijima, na Javnom servisu, jer zamislite dobitnika Bukerove nagrade (Arsenijević je najmlađi NIN-ove) koga usred Londona, usred dana, prebiju huligani. Pa… pričalo bi se o tome.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Tagovi
