Od misteriozne smrti supružnika iz porodice Mediči, moćne italijanske dinastije koja je gotovo bez prekida vladala Firencom i Toskanom od 1434. do 1737. godine, kružile su brojne glasine o tome šta je dovelo do njihovog preranog kraja. Sada naučnici veruju da imaju odgovor – nije bilo reči o ubistvu, već o malariji.
Veliki vojvoda Frančesko I de Mediči i njegova supruga Bjanka Kapelo preminuli su 1587. godine u razmaku od svega nekoliko sati, nakon višednevne agonije.
U to vreme najlogičnije objašnjenje bilo je da su umrli od malarije, jer su imali tipične simptome te bolesti, uključujući karakterističnu povremenu groznicu. Međutim, gotovo odmah počele su da kruže glasine da su ubijeni, a sumnja je pala na Frančeskovog mlađeg brata i rivala Ferdinanda.
Ferdinando je bio sledeći u redu za presto, ali je postojala mogućnost da ga nasledi Frančeskov vanbračni sin Antonio. Dodatnu sumnju izazvala je činjenica da je Ferdinando posetio velikog vojvodu i njegovu suprugu neposredno pre nego što su se razboleli, pa su mnogi poverovali da ih je otrovao arsenom kako bi sebi obezbedio dolazak na vlast.
Supružnici su se razboleli u vili porodice Mediči u Pođu a Kajanu, u blizini Firence, području punom močvara i pirinčanih polja – idealnom staništu za komarce koji prenose malariju. Ipak, glasine o ubistvu opstale su vekovima, verovatno i zbog burne istorije porodice Mediči, koju su obeležila ubistva i brojni pokušaji atentata.
Od 2004. godine, kada je u okviru projekta Medici Project započeta ekshumacija i analiza posmrtnih ostataka iz 49 grobnica porodice Mediči, više istraživanja potvrdilo je da je Frančesko preminuo od malarije. Međutim, druge studije, objavljene čak i 2006. godine, na osnovu toksikoloških analiza zaključile su da su supružnici ipak bili žrtve trovanja arsenom.
Novo istraživanje, koje su zajednički sproveli Univerzitet u Pizi i Univerzitet Jejl, pokušalo je da jednom zauvek stavi tačku na ovu raspravu analizom DNK izdvojene iz posmrtnih ostataka Frančeska i njegovog brata Đovanija.
“Poslednjih godina pokušavali smo da rešimo ovu misteriju različitim analizama, posebno paleoimunološkim, koje su potvrdile prisustvo malarije u ostacima. Međutim, glasine nisu prestajale, jer paleoimunologija ne može da pruži konačan odgovor. Samo analiza drevne DNK može da donese zaključak sa visokim stepenom sigurnosti”, rekla je Valentina Đufra, profesorka istorije medicine na Univerzitetu u Pizi i jedna od autorki studije, objavljene u junu u časopisu iScience.
Paleoimunologija proučava antigene, odnosno supstance koje izazivaju imuni odgovor, kao i proteine, kako bi se u drevnim ostacima pronašli tragovi bolesti. Analiza DNK, koja predstavlja noviji pristup, smatra se pouzdanijom jer traži direktne genetske tragove uzročnika bolesti.
Đufra i njene kolege pronašli su genetske tragove plazmodijuma – parazitske praživotinje koja izaziva malariju – u uzorcima koštanog tkiva uzetim sa Frančeskovih rebara.
“DNK ne ostavlja prostor za sumnju. Ona rešava dilemu i otklanja sve nedoumice. Mislim da smo konačno dobili definitivan odgovor”, rekla je Đufra.
Dve vrste malarije
Malarija je jedan od najvećih istorijskih ubica čovečanstva, a samo tokom 2024. godine odnela je oko 610.000 života, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije. Bolest se ispoljava povišenom temperaturom, glavoboljom i groznicom, a njen naziv potiče od srednjovekovne italijanske fraze „mal aria“, što znači „loš vazduh“. Naziv je nastao iz nekadašnjeg verovanja da se bolest dobija udisanjem neprijatnog vazduha u blizini močvara i stajaćih voda.
Istorijski izvori već su upućivali na pretpostavku da su Frančesko i Bjanka umrli od malarije, rekla je Đufra. Dokumenti koje su vodili dvorski lekari porodice Mediči opisuju simptome koji odgovaraju ovoj bolesti. U njima su zabeleženi i tretmani kojima su supružnici bili podvrgnuti, poput puštanja krvi – namernog ispuštanja krvi iz organizma, za koje se tada verovalo da pomaže izlečenju, iako je u stvarnosti samo pogoršavalo stanje pacijenata, piše CNN.
Genetska analiza obavljena je na malim uzorcima kostiju koji su sačuvani kada su grobnice porodice Mediči otvorene 2004. godine, pre nego što su posmrtni ostaci ponovo sahranjeni. Đufra objašnjava da tada nije bilo moguće sprovesti ovakvu analizu, jer DNK tehnologija još nije bila dovoljno razvijena.
Novo istraživanje otkrilo je da su u Frančeskovim ostacima pronađene ne jedna, već dve vrste parazita malarije – Plasmodium falciparum i Plasmodium malariae – što ukazuje na mogućnost da je bio zaražen dvostrukom infekcijom.
Istraživači su analizirali i posmrtne ostatke kardinala Đovanija de Medičija, Frančeskovog mlađeg brata, koji je zajedno sa još dvojicom članova porodice preminuo 25 godina ranije nakon putovanja na obalu Toskane. I kod njega su pronađeni tragovi malarije, i to do tada nepoznatog soja parazita Plasmodium falciparum.
„Frančesko i Đovani, iako su putovali u razmaku od 25 godina, obojica su boravila u delovima Toskane koji su bili poznati po malariji“, rekla je Đufra.
„Dvorski lekari pokušavali su da odvrate pojedine članove porodice Mediči od tih putovanja, naročito u jesen, kada su uslovi za širenje malarije bili posebno povoljni. Ipak, oni su odlazili, a svega nekoliko dana po povratku počinjali su da razvijaju prve simptome, uključujući povremenu groznicu, koja je karakteristična za infekciju malarijom.“
Otkrivanje različitih vrsta parazita malarije pomaže i u praćenju evolucije same bolesti.
„Naša studija popunjava važnu istorijsku prazninu za period renesanse i područje centralne Italije, iz kojeg postoji veoma malo podataka o razvoju i širenju malarije“, rekao je u imejlu Aleksander Očoa, istraživač sa Univerziteta Jejl i glavni autor studije.
Ali da li postoji bilo kakva garancija da Frančesko ipak nije bio i otrovan?
„Možda ne“, kaže Očoa. „Ali genetski dokazi koje predstavljamo u našem istraživanju značajno suzavaju prostor za spekulacije.“
Sa njim se slaže i Gizela Kakone, viši istraživač na Univerzitetu Jejl i koautorka studije.
„Možemo sa sigurnošću da kažemo da su imali malariju, ali ne možemo da tvrdimo da nisu istovremeno bili i otrovani“, navela je Kakone u imejlu.
„Još u to vreme se pretpostavljalo da su oboleli od malarije zbog simptoma koje su imali i činjenice da su putovali u močvarna područja južne Toskane, gde je bolest bila rasprostranjena. Ako je neko uz to odlučio da im ubrza smrt trovanjem, to verovatno nikada nećemo saznati. Ali koliko je to zaista verovatno?“
Da li su osip i promene na koži bili znak trovanja?
Donatela Lipi, profesorka istorije medicine na Univerzitetu u Firenci i koautorka studije iz 2006. godine koja je podržala teoriju o atentatu, kaže da i dalje veruje da je Frančesko otrovan.
„To što je neko dobio malariju ne znači da je od nje i umro, a ovo istraživanje zapravo potvrđuje ono što sam oduvek tvrdila“, napisala je Lipi u imejlu. Ona nije učestvovala u novoj studiji.
Dodala je da se u slučaju smrti Frančeska I u dokumentima iz Vatikanske biblioteke pominju osip na koži, povišena temperatura i otoci – simptomi koji odgovaraju akutnom trovanju arsenom.
„Verujem da je Frančesko I bolovao od malarije, ali da je otrovan i da je umro od posledica trovanja. Njegova grobnica otvorena je 300 godina nakon smrti; ruke su mu bile grčevito skupljene, kao da je umirao u velikim mukama, a telo je bilo izuzetno dobro očuvano – arsen bi mogao da objasni i jedno i drugo.“
Đufra, međutim, ističe da se nalazi Donatele Lipi ne zasnivaju na skeletnim ostacima ekshumiranim iz Frančeskove grobnice, već na biološkom tkivu pronađenom na drugoj lokaciji, gde su, prema istorijskim izvorima koje je koristila Lipi, nakon obdukcije navodno bili položeni pojedini Frančeskovi organi.
Đufra dodaje da je Frančesko bio poznat kao alhemičar koji je eksperimentisao sa različitim hemijskim supstancama, što bi moglo da objasni promene na koži.
Studija je zanimljiva i sa istorijskog aspekta i iz ugla proučavanja drevnih uzročnika bolesti, smatra En Stoun, profesorka na Školi za ljudsku evoluciju i društvene promene pri Državnom univerzitetu Arizona, koja nije učestvovala u istraživanju.
Ona smatra da su braća najverovatnije umrla od posledica infekcije malarijom, ali da bi, kako bi se utvrdilo da li je trovanje takođe imalo ulogu, bilo neophodno sprovesti toksikološke analize.
„Izdvajanje DNK uzročnika bolesti iz ljudskih ostataka starih više vekova tehnički je izuzetno zahtevno“, rekao je u imejlu Dejvid Karameli, profesor antropologije na Univerzitetu u Firenci, koji takođe nije učestvovao u studiji.
„Iako istraživanje pruža dokaze koji su u skladu sa infekcijom malarijom, ne mislim da konačno rešava višedecenijsku raspravu o tome da li je uzrok smrti bila malarija ili trovanje. Prisustvo DNK patogena ne znači nužno i dokaz uzroka smrti, a genetske nalaze uvek treba tumačiti zajedno sa istorijskim, arheološkim i patološkim podacima.“
Ipak, Karameli zaključuje da novo istraživanje predstavlja značajan korak napred i pokazuje koliko paleogenomika može da doprinese rešavanju istorijskih misterija koje vekovima čekaju odgovor.
Tagovi
