Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas portret pisca i aktiviste Vladimira Arsenijevića, u kojem Branko Rosić kroz prijateljstvo dugo više od četiri decenije piše o čoveku koji je zbog svojih uverenja više puta bio meta nasilja.
Povlačeći paralelu između nedavnog napada na Arsenijevića i događaja od pre četrdeset i više godina, Rosić otvara priču o prijateljstvu, književnosti, aktivizmu i generaciji koja je odrastala uz pank, a potom prošla kroz ratove i duboke društvene podele.
Vraćajući se u osamdesete godine, prve dane panka, „Urbanu gerilu“, zajednička odrastanja, ratove, književnost i politički angažman, esej prati Arsenijevićev put od mladog buntovnika do jednog od najznačajnijih savremenih pisaca i osnivača festivala Krokodil.
„Pisac koji živi naš mrak“
Branko Rosić u autorskom tekstu za Nedeljnik piše o višedecenijskom prijateljstvu sa piscem i aktivistom Vladimirom Arsenijevićem, prisećajući se njihovih zajedničkih početaka u pank pokretu, prvog napada koji je Arsenijević doživeo početkom osamdesetih i paralela sa njegovim nedavnim prebijanjem. Rosić kroz lične uspomene prati Arsenijevićev životni i književni put – od romana U potpalublju i NIN-ove nagrade, preko rada na festivalu Krokodil, do doslednog društvenog angažmana koji ga je često dovodio u sukob sa nacionalističkim krugovima.
„Nedelju dana nakon događaja dolazim kod Vlajse. Kaže da su danas kod njega svratili tipovi koji su ga prebili. Bili su to đaci Vojne gimnazije u Beogradu. Vlajsin otac je bio profesor na Vojnoj akademiji. Ovi klinci nasilnici sa Sajma su znali da ako se sazna ode njihovo školovanje. Izbaciće ih iz gimnazije. U vojne škole su išla uglavnom deca sirotinje i prekid školovanja bi za njih značio kraj svega. Nije ih Vlajsa prijavio. Ne bi ih prijavio ni da je znao iz koje su škole“, piše Branko Rosić.
BUĐENJE REM-A IZ SNA
Dušan Telesković piše da je višegodišnja blokada rada Saveta REM-a omogućila da deo elektronskih medija bez ozbiljne kontrole krši profesionalne standarde, dok je njegovo ponovno konstituisanje pre svega rezultat pritiska Evropske unije, a ne političke volje vlasti. On navodi da je javnost podeljena zbog povratka četvoro članova koji su ranije podneli ostavke, dok sagovornici poput Rodoljuba Šabića, Višnje Aranđelović i Radeta Veljanovskog ocenjuju da, uprkos pat-poziciji u Savetu, postoje mogućnosti da se iznutra utiče na rad regulatora i javno ukazuje na kršenje zakona.
„I iz te REM faze, prošle nedelje je probuđen. Ali ne zahvaljujući „dobroj volji“ Vučićeve vlasti, već pre svega kao odgovor na zahtev iz Brisela koji je tražio konačno konstituisanje Saveta tog tela da bi u takozvanom „Superutorku“ otvorio i klaster 3 za našu zemlju. Odjednom se požurilo, doneto je autentično mišljenje koje je omogućilo da četvoro ranije izabranih članova povuku ostavke i da se krene u kakav-takav pokušaj unormaljivanja srpske medijske scene“, piše Dušan Telesković.
ZAŠTO BI OTVARANJE KLASTERA 3 BILA KAPITULACIJA REŽIMA?
Dopisnik Nedeljnika iz Rima Željko Pantelić piše da u Evropskoj uniji postoji spremnost da se pomogne Srbiji da ostane na evropskom putu, ali ne i režimu Aleksandra Vučića, zbog čega se eventualno otvaranje klastera 3 u Briselu posmatra kao pokušaj jačanja evropskog uticaja, a ne kao politički poklon vlasti. Pantelić navodi da je pitanje REM-a postalo ključni test za napredak Srbije, da su ambasadori država članica dobro upoznati sa stanjem u toj oblasti i da upravo zbog neispunjenih obaveza pojedine zemlje, poput Belgije, Holandije i Luksemburga, blokiraju otvaranje klastera.
„Evropska komisija i većina država članica EU žele da pomognu Srbiji i njenim građanima, a ne režimu Aleksandra Vučića. U Briselu, kao i u najvažnijim prestonicama EU, odavno su prozreli igru vlasti u Beogradu, ali pokušavaju da izvuku maksimum iz date situacije, da zadrže Srbiju koliko-toliko na evropskom koloseku, odnosno da spreče da Beograd završi na istom koloseku kao Ankara kada su u pitanju evropske integracije“, piše Željko Pantelić.
O DOGOVORIMA NA NATO SAMITU U ANKARI
Vojni analitičar Aleksandar Radić piše da su Sjedinjene Države na samitu NATO-a u Ankari otvorile mogućnost da saveznicima i Ukrajini prodaju ne samo napredno naoružanje poput sistema „patriot“, raketa ATACMS i „tomahavka“, već i licence za njihovu proizvodnju. Radić ocenjuje da rast potražnje za raketama zbog rata u Ukrajini i sukoba na Bliskom istoku daleko nadmašuje proizvodne kapacitete, zbog čega Vašington nastoji da proširi proizvodnju kroz licencne aranžmane sa saveznicima.
„Amerikanci ne žele da se odreknu nijedne rakete iz svog šteka, a NATO-u su poručili da mora održavati visoku borbenu gotovost i da u tom kontekstu pitanje podrške ukrajinskoj PVO ne sme da dovede u krizu savezničke resurse. Od prošle godine uredno su primane narudžbine u američkoj industriji, ali na trošak NATO-a“, piše Aleksandar Radić.
ZAŠTO JE KINA USPELA, A JUGOSLAVIJA PROPALA?
Kineski ekonomisti Džastin Jifu Lin i David Daokui Li u razgovoru sa Milicom Rilak za Nedeljnik objašnjavaju da je kineski ekonomski uspeh zasnovan na pragmatičnom prilagođavanju sopstvenim okolnostima, a ne na primeni zapadnog modela, uz aktivnu ulogu države kao partnera privredi. Oni odbacuju tvrdnje da Kina želi da izvozi svoj politički sistem ili da njen razvoj počiva na nepoštenim subvencijama, ističući da su privatna inicijativa, institucionalna fleksibilnost i istorijski kontinuitet ključni razlozi njenog uspona.
„Poredeći razvojne modele Kine i bivše Jugoslavije, obojica ekonomista povezuju njihov (ne)uspeh sa istorijskim nasleđem i sposobnošću adaptacije. Profesor Jifu Lin veruje u nužnost stalne promene ekonomskih politika u skladu sa fazama rasta, poredeći to sa prirodnim procesom razvoja ljudskog tela jer ’baš kao kada dete raste i postaje sve veće, treba da promenite odeću i obuću’“, piše Milica Rilak.
„DOMAĆINI NAŠIH LJETOVANJA“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću, evocirajući uspomene na nekadašnja letovanja kod tete Meri i barba Marija na Braču, kroz duhovitu priču o tradicionalnim odnosima u kojima je žena radila sve, dok je muž bezbrižno uživao, priznajući uz ironiju da mu je na takvoj muškoj privilegiji ponekad i zavidio. Tomić zatim opisuje kako su posle odlaska iz Puntinka pronašli novo utočište u Pasaduru na Lastovu, gde su se sprijateljili sa domaćinima Lukom i Venkom Džanko, koje smatraju gotovo porodicom.
„Kakav je on bio car, i kakvi su inače, veličanstveni i superiorni bili muškarci njegovog vremena, kad bi lijeno podizali noge iz maštila s toplom vodom da ih žene obrišu ručnikom, škaricama im pažljivo obrežu nokte i turpijom ostružu mrtvu kožu s tabana. Nas dvojica feminističkih ništarija i slabića od naših goropadnica nikad nećemo doživjeti takvo tiho, odano i krotko djelo čiste ljubavi“, piše Ante Tomić.
„NEKI BRODOVI JEDNOSTAVNO MORAJU DA PLOVE“
Aleksandar Misojčić u svom tekstu koristi priču o odbačenom, zarđalom sidru kao metaforu za karakter, nadu i dostojanstvo ljudi koji ostaju verni sebi uprkos porazima i zaboravu. Misojčić piše da sidro svoju svrhu ispunjava tek kada zaroni u dubinu i zaustavi brod, baš kao što čoveka u presudnim trenucima ne spasava ono što ga gura napred, već ono što ga čvrsto drži.
„Često srećem ljude koji su izgubili svoja sidra. Nekad posao. Nekad čoveka. Veoma često porodicu. A neretko i sebe. Kad važna životna sidra čvrsto ne drže, i najveći brodovi se ljuljaju. Čovek bez sidra ne postaje nužno slabiji, ali postaje lakši. A tada ga vetar i talasi mogu odvući mnogo dalje nego što bi želeo. Možda je upravo zato u svetu brzine najteže sačuvati ono što nas drži na mestu“, piše Aleksandar Misojčić.
RAZGOVOR SA AMBASADORKOM SR NEMAČKE
Branko Rosić u intervjuu sa ambasadorkom Savezne Republike Nemačke u Srbiji Anke Konrad, povodom dolaska nemačkog benda Kraftwerk u Beograd, kroz naslove njihovih kultnih pesama otvara teme odnosa Srbije i Nemačke, evropskih integracija, ekonomije, medija i kulture. Ambasadorka poručuje da je put Srbije ka Evropskoj uniji jasan, ali da uspeh zavisi od sprovođenja reformi, uz podršku Nemačke kroz investicije, razvojne projekte i saradnju.
„Najjača poruka Kraftwerka je otvorenost prema budućnosti. U vreme kada se Nemačka još uvek borila sa svojom prošlošću, oni su rekli: hajde da gledamo i u budućnost, hajde da gradimo nešto novo. To je političnost u svom najboljem ruhu. Mladi Srbi i Srpkinje su generacija koja gleda napred, koja je međunarodno povezana i koja želi da pripada Evropi. To je najlepša politička poruka. Mladi ljudi donose nove ideje u društvo i na nama je da im obezbedimo prostor i mogućnosti da ih razviju“, kaže Anke Konrad u razgovoru sa Brankom Rosićem.
„ULOGA JEDNOG IZBORA U KNJIŽEVNOJ REVOLUCIJI“
Marko Prelević u tekstu za Nedeljnik i Velike priče objašnjava ideju i pravila izbora 100 najboljih romana na našem govornom području, odgovarajući i na kritike o zastupljenosti autorki, nacionalnom balansu i kriterijumima izbora. Prelević ističe da dobre knjige prevazilaze nacionalne granice i da dosadašnji rezultati pokazuju kako učesnici glasaju pre svega prema književnoj vrednosti, a ne prema nacionalnoj pripadnosti autora, uz sve veći broj savremenih pisaca i spisateljica na listama.
„Ne bi ovo bio (Zapadni) Balkan da nije i merenja krvnih zrnaca; pa je tako bilo, posebno na toksičnim društvenim mrežama, onih koji su se pitali da li ima previše Srba, a premalo Hrvata, i gde su Bosanci i Crnogorci, i obrnuto – nama u prilog ide statistika, koja kaže da su bivše jugoslovenske republike gotovo ravnomerno zastupljene, kao nekad u reprezentaciji Jugoslavije u fudbalu i nogometu“, piše Marko Prelević.
OD ČEGA ZAVISI DUGOVEČNOST?
Ana Banko piše da je savremeni koncept dugovečnosti mnogo više od želje da živimo duže, jer podrazumeva očuvanje zdravlja i odlaganje bolesti, ali upozorava da različiti organi mogu stariti različitim tempom čak i kod iste osobe. Osvrćući se na najnovija naučna istraživanja, ona navodi da genetika određuje oko polovine očekivanog životnog veka, pa osobe koje u porodici imaju dugovečnost imaju i veće šanse da dožive duboku starost.
„Ispostavilo se da uprkos konvencionalnim medicinskim stavovima u vezi sa ishranom, vežbanjem i zdravim navikama, jedna osoba nikako ne može postati stogodišnjak ili stogodišnjakinja osim ako ne poseduje i genetsko nasleđe dugovečnosti. Ovo može biti i utešno, makar za one situacije u kojima nikako ne možemo shvatiti kako neke osobe koje se očigledno nisu pridržavale najzdravijih navika tokom svog života ipak dožive duboku starost“, piše Ana Banko.
„MOJE PISMO MAJCI“
Goran Marković u novom nastavku feljtona opisuje prve studentske dane na praškoj FAMU, gde se suočavao sa učenjem češkog jezika, upoznavao kulturnu scenu i izbliza posmatrao profesore poput Milana Kundere, dok se istovremeno divio nasleđu Franca Kafke. Marković otkriva i koliko ga je morila nostalgija za Jugoslavijom, što ilustruje pismom majci u kojem je prikrivao čežnju za domom, iako priznaje da je tada više nego ikad voleo ono što je ostavio iza sebe.
„Mene je, dakako, morila nostalgija. Điđa i ja bismo ponekad odlazili na nádraží Stred odakle su polazili vozovi za Beograd i slušali naš jezik od putnika koji su se dovikivali ulazeći u vagone. Ipak, nastojao sam da moji u domovini to ne osete, pogotovu roditelji koji su se morali brinuti o tome da li jedem, da li sam bolestan i slično. O tome svedoči jedno moje pismo majci koje sam pronašao u zaostavštini posle njene smrti“, piše Goran Marković.
O PARAGVAJU, ZELENORTSKIM OSTRVIMA, SPORTU I POŠTENJU
Psiholog Mihailo Ilić piše da reakcije navijača na Svetskom prvenstvu pokazuju kako publika ne podržava svakog autsajdera podjednako, već da simpatije zavise od načina igre, narativa i sopstvenih predrasuda, što ilustruje različitim odnosom prema Zelenortskim Ostrvima i Paragvaju. On smatra da je osuda paragvajske grube igre delom posledica već postojećih stavova o reprezentacijama poput Argentine i Francuske, ali i da odgovornost za takvu igru snose i sudije koje je dopuštaju.
„Argentinska reprezentacija je omražena jer i nju shvataju kao prljavu i prepredenu, koja se služi svim sredstvima da dođe do pobede. Odbojnost prema Argentini ide do te mere da ljudi počinju da veruju da postoji velika zavera Fife da Argentina ponovo osvoji prvenstvo. Ali ako Fifa iz senke gura Argentinu, tako i armija ljudi aktivnih na internetu spontano kreira jednu antiargentinsku propagandu“, piše Mihailo Ilić.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 16. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Nedeljnik #757Nedeljnik
Tagovi
