***
Na dan 17. jula 1791. Parižani su pozvani na Marsova polja kako bi svojim potpisima podržali peticiju za svrgavanje Luja Šesnaestog. Hiljade ljudi se sjatilo na poljanu usred Pariza. Odjednom se pojavila nacionalna garda, proglašeno je vanredno stanje i narod je pozvan da se raziđe. Pošto naredba nije poslušana, gardisti su započeli paljbu po masi protestanata. Naređenje je izdao isti onaj markiz Lafajet koji je dve godine ranije svojom rukom napisao Deklaraciju o pravima čoveka i građanina.
O tempora, o mores.
Po dostupnim podacima nije bilo više od pedesetak žrtava i stotinjak ranjenih. I pored toga, atmosfera među nezadovoljnicima se dramatično radikalizovala. Svaki pokušaj kompromisa je time postao nemoguć. Francuska se definitivno i neopozivo pocepala na dve zaraćene polovine. Na monarhiste i revolucionare. Potonja istorija pokazaće da će stvari nastaviti kretanje ka sve izraženijim ideološkim krajnostima. A ideološke krajnosti vodile su ka sve većoj netrpeljivosti, uzajamnoj omrazi i masovnom nasilju.
Naredna, 1792. u tom smislu je bila prelomna.
Izbori za Konvent dali su ubedljivu većinu revolucionarima. Ukinuti su privilegovani staleži, građani su izjednačeni pred zakonom, uvedeno je opšte pravo glasa (za muškarce). U septembru je, posle nereda i upada pobunjenika u Tiljerijski park i Pale Roajal, ukinuta kraljevina i inaugurisana republika. Prva francuska republika. Dotadašnja istorijska tabla Francuske je izbrisana do poslednjeg slova. Luj Šesnaesti je uhapšen i izveden pred Konvent u funkciji suda. Ukinut je dotadašnji kalendar i uveden nov, s početkom od prve godine. Totalan reset, savremenim rečnikom.
Krivični proces bivšem kralju organizovan je kao suđenje običnom građaninu Kapeu (naziv originalne francuske dinastije iz desetog veka čiji je rodonačelnik bio Igo Kape). Debata se koncentrisala oko sledećeg pitanja: Luj je odgovoran za zločine koje je počinio kao monarh; ako mu se sudi kao građaninu, on je nevin jer nijedno krivično delo nije počinio u svojstvu građanina. Da bi bio proglašen krivim, moralo bi mu se suditi kao kralju.
Ovo je bio stav umerenijih revolucionara, takozvanih žirondista. Radikalni revolucionari iz Jakobinskog kluba smatrali su ovu tezu nepotrebnim i štetnim naklapanjem i, još gore, kao relativizaciju revolucionarnog razloga.
Luj Šesnaesti ili građanin Kape pogubljen je pod sečivom giljotine u januaru 1793.
Bio je to kraj stare epohe koja je trajala stolećima.
No, zahuktala revolucija se nije na ovom zaustavila. Naprotiv. Nastavila je svoj marš u epohalnost. Epohalnost i ludilo, u jedan mah. Pariska sirotinja je revoluciju gurala sve dublje u ekstremizam. Pobesnela od gladi, poniženja i obespravljenosti, željna osvete nad vinovnicima njene mizerije, ona je od svojih predstavnika očekivala i tražila primenu najrigoroznijih mera. Smrtna kazna je normalizovana, a javnim izvršenjima prisustvovale su hiljade Parižana i Parižanki kličući u osvetničkoj histeriji. Kad je 1793. u čuvenom atentatu žirondinke Šarlot Korde ubijen njihov miljenik Mara, smrtonosni pir je dostigao svoj vrhunski zamah. Giljotina je radila danonoćno odrubljujući glavu svakom za kog se posumnjalo da je „neprijatelj revolucije“. Ako nije bilo hleba, bilo je krvi. Masovna glad najnižih slojeva tolila se nemilosrdnom vendetom. Osvetoljubivost je zacarila pariskim „sankilotima“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
