Maćeha najvećeg turskog sultana je bila Srpkinja, njegova savetnica i velika državnica: Priča o Mari Branković i njenom “uticaju” na pad Carigrada… – Čitajte u Nedeljniku

Topovi napravljeni od bronze sa zvona srpskih crkava, srpski rudari u tunelima ispod zidova Konstantinopolja, srpski uticaj u sultanovim odajama i Mara Branković kao proročica... Kako je novo ostvarenje o Mehmedu II Osvajaču (turska produkcija, ali uz emitovanje na Netfliksu) privuklo pažnju publike u Srbiji i šta je od svega toga istina?

0
Foto: Screenshot Netflix

Ćerka despota Đurađa Brankovića bila je treća žena turskog sultana Murata II. Njena udaja bila je deo strategije održanja neutralnog položaja Srbije koju su razvili despot i despotica Irina Kantakuzina, Marina majka. Despotski par je tokom čitavog vladanja primenjivao metode meke moći u međunarodnim odnosima. Zbog toga je bilo važno da njihova deca budu visoko obrazovana i da zasnuju brakove na najvećim svetskim dvorovima.

Tako je Mara završila u Adrijanopolju, na dvoru Murata II.

„Ne postoje dokazi za to, kao u slučaju princeze Olivere koja je udata za Bajazita I, ali postoje indicije da je Mara bila podvrgnuta operaciji u haremu kojom je onemogućeno da rađa potomstvo. Upravo zato se zbližila sa Mehmedom još u njegovom ranom detinjstvu. Mehmedovu majku je odbacio sultan i njegov treći sin imao je hladan odnos prema njoj. Maru je, sa druge strane, zvao majkom“, objašnjava Ristić.

Mara Branković je nakon smrti sultana Murata II dobila slobodu od novog sultana i puštena je iz harema. Ubrzo je usledila bračna ponuda Konstantina XI, vizantijskog cara.

“Kada je Konstantin XI ostao udovac, na dvoru su razmatrali ideju o novom braku. Mara Branković je bila iz ugledne porodice, bila je obrazovana žena i maćeha Mehmeda II, vrlo uticajna na osmanskom dvoru. Takva ideja koja se rodila na vizantijskom dvoru bila je čisto politička, kako bi se ublažila srdžba Mehmeda II. On je prvu godinu svoje vladavine proveo u težnji da se učvrsti na prestolu, a već u drugoj godini je krenuo u opsežne pripreme napada na Konstantinopolj”, ističe Stanković.

Mara je ljubazno odbila ponudu vizantijskog cara, visoko obrazovana, sa dobrim njuhom za međunarodnu politiku, shvatila je da se Vizantiji bliži kraj i da se carski grad neće odbraniti.

Ipak, u njegovom padu nije direktno učestvovala, kako se tvrdi u seriji.

U jednom trenutku, dok je opsada grada ulazila u sedmu nedelju, Mara je navodno posetila sultana i rekla mu da je u astrološkim spisima njena sestra videla da će u noći „krvavog Meseca“ Mehmedova vojska uspeti da uđe u grad.

Stanković i Ristić saglasni su u tvrdnji da ne postoji ni jedan jedini dokaz da je Mara na taj način učestvovala u bici. Ona je u vreme opsade Konstantinopolja živela u Ježevu, zajedno sa sestrom Katarinom Kantakuzinom. Tu je stvorila politički, filozofski, religijski i kulturni centar i nema dokaza da je tokom bitke bila prisutna u blizini vizantijske prestonice…

Kakav je bio srpski uticaj na pad Konstantinopolja, u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 6. februara, odgovaraju prof. dr Vladimir Stanković, vizantolog, i istoričar Dejan Ristić.