Kurti se nikada nije trudio da u javnosti razdvoji prezir prema srpskim vlastima od etničke netrpeljivosti prema Srbima

0
Profimedia

“Samoopredeljenje” tako, za razliku od ostalih – što vojnih (poput OVK) što civilnih (političkih) pokreta na Kosovu, nastaje kao reakcija na miskoncepcije i kolonizatorska svojstva međunarodnog protektorata, a ne srpske vlasti koja vrši represiju nad Albancima. Ono, drugim rečima, od samog početka i akcija poput prevrtanja i paljenja vozila UNMIK-a, nastaje kao gerilski pokret protiv međunarodnog “okupatora” koji od Kosova pravi koloniju, u pravom smislu te reči.

U datom kontekstu kakav je kosovski, međutim, sve vreme paralelno uz ideje antiimperijalizma i zaista, antikapitalizma, stoje i one koje se nastavljaju na diskurs Adema Demaćija, koji je zbog albanskog/velikoalbanskog nacionalizma u jugoslovenskim zatvorima ležao ukupno 28 godina. Stoga rame uz rame sa levim elementima, unutar “Samoopredeljenja” kao i kod samog Aljbina Kurtija, od samog početka možemo detektovati i poprilično jak antisrpski sentiment.

Za razliku od svog mentora Demaćija, Aljbin Kurti se ipak nije previše trudio da u javnosti jasno razdvoji prezir prema srpskim vlastima od etničke netrpeljivosti prema Srbima. Kada kažem da se nije trudio da to radi previše u javnosti, onda to svakako ne znači da on tu razliku nije pravio, odnosno da je ne pravi i danas – naprotiv, verujem da je baš to slučaj.

Međutim, od samog početka i sada već legendarnog desetominutnog razgovora koji su srpski novinari sa njim obavili dok je još uvek boravio u Miloševićevom zatvoru, on nikada nije pozvao na ujedinjenu borbu srpskog i albanskog naroda (i na Kosovu i u Srbiji) protiv neoimperijalizma ili čak Miloševića – a što da ne i srpskog i albanskog nacionalizma, podjednako. Naprotiv, uvek je isticao podređenost albanskog naroda i neophodnost kosovske nezavisnosti a preko nje i rešavanja albanskog nacionalnog pitanja, uz želju da se i srpski narod (sam za sebe) oslobodi stega nametnutih Miloševićevom režimom.

Kako bi se pozabavili svim elementima socijalne prirode koje pokriva “levo krilo” političkog delovanja “Samoopredeljenja”, drugim rečima, Albanci prema takvom viđenju moraju biti nezavisni najpre na Kosovu, a onda (eventualno) i ujedinjeni sa Albancima u Albaniji. Ovde Kurti pravi istu grešku koju je pravio Đinđić. Odustajući od internacionalizma, naime, pa čak i ideje o eksjugoslovenskoj uvezanosti kao preduslovu da reemancipaciju (nakon opšte regresije u postsocijalizmu), on praktično onemogućava ispunjenje sopstvenih ciljeva iz domena socijalne i ekonomske pravde za koju se zalaže levo krilo njegovog političkog bića – kao i političkog bića pokreta na čijem je čelu. Tu vrstu balkanske internacionale, ili “Balkanije” kako se sredinom devedesetih nazivala ideja o federaciji između Srbije, Kosova i Crne Gore (koju je podržao i gorespomenuti Adem Demaći), on zamenjuje demohrišćanskom zapadnom idejom o naciji-državi kao preduslovu progresa i modernizacije.

Ceo tekst Filipa Balunovića objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 21. novembra

Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici

Naslovna strana novog broja Nedeljnika