“Kultura, umetnost i mediji za društvo bez nasilja prema ženama”

Panel “Kultura, umetnost i mediji za društvo bez nasilja prema ženama”, održana je nedavno u organizaciji kulturne organizacije Mikser i Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena UN Women u Srbiji.

U znak podrške važnoj temi rodne ravnopravnosti i bezbednosti žena u našem društvu, događaju je prisustvovao novi ambasador Velike Britanije u Srbiji, Njegova ekselencija, Edvard Ferguson, koji se se, zajedno sa direktorkom Agencije UN Women u Srbiji Milanom Rikanović, obratio prisutnim novinarima i učesnicima.

Razgovor je deo inicijative za unapređenje bezbednosti žena u javnom prostoru “Ona hoda sama kroz grad”, koja je nastala u sklopu krovnog projekta „Sigurnost žena i devojčica u javnom prostoru” koji UN Women Srbija sprovodi uz podršku Britanske ambasade u Srbiji, a u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, jedinicama lokalne samouprave i organizacijama civilnog sektora u pet gradova širom Srbije.

Uoči razgovora, rezultate istraživanja predstavila je Maja Lalić ispred Miksera, sa fokusom na preporuke građanki i građana za dugoročne društvene mere unapređenja bezbednosti žena i devojčica u javnom prostoru koje su se u ogromnoj meri (skoro 80% odgovora) fokusirale na ulogu medija, umetnosti, kulture, obrazovanja, kao i na podizanje svesti javnosti i medija (55.4%) o neophodnoj borbi protiv kulture tolerancije na sve oblike nasilja nad ženama u našem društvu.

Tema razgovora bila je uloga kulture i medija u suzbijanju tolerancije na rodno-zasnovano nasilje u javnom prostoru i promovisanju rodne ravnopravnosti. O svojim iskustvima, kao i konkretnim potrebnim koracima ka bezbednijem i empatičnijem društvu govorile su istaknute predstavnice našeg kulturnog, javnog i medijskog života u Srbijii koje su svojim ličnim zalaganjem i integritetom otvorile put ovim važnim temama u javnosti: novinarka Jelena Zorić, pozorišna rediteljka Minja Bogavac, muzičarka benda E-Play Maja Cvetković, istoričarka umetnosti Sanja Kojić Mladenov i istoričarka književnosti Stanislava Barać, kroz moderirani razgovor sa članicom Mikser tima, novinarkom Aleksandrom Malušev.

Događaj i temu su svojim prisustvom podržali i brojni predstavnici domaće javnosti iz oblasti kulture, medija, udruženja civilnog društva, prava i diplomatije.

Na pitanje o najvećim izazovima za pošteno i dostojanstveno bavljenje novinarskom profesijom, imajući u vidu da su rezultati istraživanja pokazali da građani u ovoj sferi vide i izvor problema, ali i prostor za kreiranje rešenja, Jelena Zorić navela je pronalaženje balansa između dva imperativa: pravo javnosti da zna činjenice i pravo žrtava i porodica na dostojanstvo i privatnost.

• Možda sam propustila da sebi priuštim skupa putovanja ili da imam neke pogodnosti, ali moj prioritet je uvek bio da, radeći svoj posao, ne povredim aktere slučaja o kom izveštavam. Uvek razmišljam o žrtvama i njihovim porodicama i kako bi se osećali da nešto pročitaju o svojim najbližima. Ovo što vidimo po medijima nije samo žustro i neprovereno tabloidno novinarstvo niti borba za click-bait, reč je o podilaženje masi kojoj se ovakav sadržaj nameće, a važno je da se tome ne podlegne. Na primer, ja ne primam nikakve push notifikacije, radije ću svakih sat-dva da proverim portale kojima verujem nego da se izlažem takvom sadržaju, a kada se dogodi nešto važno, nema šanse da ćete to propustiti – istakla je Zorić i dodala da se dosadašnja praksa finansijskih penala, ma koliki oni bili, za kršenje zakonskog i okvira Kodeksa novinara Srbije, nije pokazala dovoljnom i da smatra da samo uticaj na promenu svesti publike može da pomogne, što zahteva dugotrajno angažovanje, a rezultati mogu doći samo postupno.

U sprezi predstavnika institucija i urednika i vlasnika pojedinih medija, napomenula je Zorić, i njihove potrebe za potvrdom međusobne lojalnosti, dešavalo se da mediji objave detalje istrage koji pomognu počiniocu da uzmakne policiji i na taj način ugroze čitav istražni i sudski proces.

Minja Bogavac, rediteljka komada “Devojčice” istakla je da je ova predstava za kratko vreme imala tridesetak igranja i da je publika doživljava lično i poziva prijatelje da je pogledaju.

• Reč je o istinitim pričama, a to čak nisu ni ekstremni primeri. Ja volim da se šalim da je ovo predstava o “problemima odrastanja privilegovanih, belih srpskih devojčica”, ali to su priče sa kojima svaka od nas može da se poistoveti jer je bar nešto od toga doživela. Ono što bi u promeni diskursa u nasilju prema ženama i toleranciji tog nasilja trebalo uraditi je svakako edukacija dečaka i muškaraca. Mi smo radili bezbroj radionica sa devojčicama, ali nama je tu svima sve jasno, već treba usmeriti energiju na one koji možda i nisu svesni da svojim naizgled nonšalatnim ponašanjem nekome nanose štetu, koji ne shvataju da glasan komentar upućen komšinici može stvarno da nanese bol toj osobi – smatra Bogavac.

Maja Cvetković iz E-play koji je uradio rimejk hita “Aut”, Ekatarine Druge a koji je sa refrenom “Ona hoda sama kroz grad” pratio celu kampanju, prisetila se ovom prilikom kako su tokom snimanja spota za pesmu “Šamarčina” ona i koleginica izašle na ulicu našminkane kao da imaju ozbiljne povrede, sa masnicama i ranama, a da niko od prolaznika nije pokušao da im pomogne.

• S obzirom da nismo zaista bile ugrožene, drago mi je što nismo morale da objašnjavamo. S druge strane, šminka je bila filmska, neverovatno uverljiva, ja sam sa nevericom gledala svoje lice… O spotu se mnogo posle pričalo i komentarisalo, ali zaključujem da smo jako hrabri kada ostavljamo anonimne komentare na objave na portalima, puni smo podrške na društvenim mrežama, tamo gde je naše ime vidljivo, ali u direktnom kontaktu se povlačimo, iz nekog straha, želje da ne budemo deo nečega… – istakla je Maja.

Sanja Kojić Mladenov, na pitanje o uspešnim vizuelnim umetnicama koje danas već imaju svetski renome, a snažno koriste svoj ženski glas u problematizovanju rodnih uloga, nasilja, ženskog tela itd, kaže da se to probijanje do svetske scene zasniva na ličnim kontaktima i prodornosti svake od umetnica.

• Svaku izložbu, postavku ili program koji sam organizovala, organizovala sam sama uz pomoć sopstvenih kontakata i angažovanja. Kako da vam kažem, mi neku sistemsku podršku u smislu zvaničnih institucija odavno više i ne očekujemo. To je zato što na mnogim odlučujućim mestima sede pojedinci koji ne bi trebalo da imaju moć odlučivanja i planiranja stvari jer o njima jednostavno nemaj dovoljno znanja – objasnila je Mladenov.

Stanislava Barać ističe da se na polju književnosti i zastupljenosti ženskog stvaralaštva ipak nešto menja, ali da je takođe reč o pojedinačnim inicijativama i izdavačima koji se ciljano bave promocijom ženskog stvaralaštva i sadržaja koji se bavi nasiljem nad ženama i opštim položajem i tretmanom žena u društvu.

• Krajem osamdesetih godina u Jugoslaviji žene su prepoznale da je put ka menjanu društva i osiguravanju dostojanstvenog položaja žena kroz medije i tada je nastalo nekoliko časopisa i biltena kao što su “Feminističke sveske” i “SOS bilten” koji su se na vrlo otvoren način bavili problemima silovanja. Tokom rata devedesetih rađena su ekstenzivna istraživanja koja su dokazala povezanost silovanja u ratnim okolnostima sa silovanjima u mirnodopskim uslovima – osvrnula se Barać.

Kao listu prioriteta za promenu kulture tolerancije nasilja nad ženama, naše sagovornice ističu sledeće:

• Edukacija i medijskih profesionalaca, ali i publike da racionalno bira sadržaj
• Edukacija muškaraca o kulturi tolerancije nasilja nad ženama, prvenstveno dečaka i mladića
• Neophodnost da se društvo izbori da na odgovornim i odlučujućim pozicijama u svim javnim institucijama sede ljudi sa znanjem i profesionalnim integritetom
• Neophodnost udruživanja i samoorganizovanja svih aktera javnog života, po “esnafskoj” liniji, ali i u grupe istomišljenika kako bi se formirala kritička masa
• Ohrabrivanje pojedinaca u obrazovnom sistemu da deci pruže drugačije uvide i interpretacije tradicionalnog i zastarelog gradiva
• Međusobno ohrabrivanje žena da prevaziđu osećaj inferiornosti i hrabrije preuzmu odlučujuće uloge i funkcije u društvu i da ne čekaju nečiju potvrdu i dozvolu jer ona neće doći sa strane.