„Što je čovek besprekorniji spolja, to je više demona
u njemu
“ – S. Frojd

Konstrakta je u finalu, cela dvorana je tapšala na “biti-biti-biti-biti zdrava” a uće će u istoriju da je prvi put ikada neko izveo pesmu sa stihovima na latinskom jeziku na Evrosongu. Predstavnica Srbije Ana Đurić Konstrakta plasirala se u finale i bila je to igra živaca jer su voditelji Srbiju pročitali poslednju sa spiska 10 zemalja koje su posle druge polufinalne večeri prošle dalje.

Koja je tajna pesme In corpore sano pa i posle prvih dana hajpovanja čemu je svakako doprinelo „pranje nogu“ Ace Lukasa i „Komprosta“ Nade Topčagić, a ne samo „tajna kose Megan Markl“ i pranje ručica u lavoru kao jaka fora koju sada svi kopiraju, evo i sada rešavamo zadatak koji nam je zadala umetnica. Od tih prvih poruka, kao što je nemanje zdravstvene knjižice, otkrivaju se još neke nove teme koje ova angažovana evrovizijska pesma nosi, ali i problemi za razmišljanje – zato bura oko pesme ne prestaje i pokušaji da se dekonstruišu višestruka i višeslojna značenja. Šta još nismo razumeli u tome što je Konstrakta htela da nam poruči? Koja je veza između zdravog tela i duha i kako to utiče na zdravlje, život, stvaralaštvo i kreativnost umetnice ili bilo koga?

„I šta ćemo sad?“, pitanje koje sledi nakon stihova „In corpore sano, in corpore sano; Corpus je sanum“, pokrenulo je temu povezanosti fizičkog i duševnog kod čoveka. Jer u problemu smo kada ovo dvoje ne štima.

Pokušavamo da kontrolišemo sliku o sebi, upravljamo impresijom koju drugi imaju o nama u želji da delujemo „noble“, pokušavamo da stavimo pod kontrolu šta će drugi reći o nama, koliko uspeha ćemo imati. Kontrolišemo i svoje telo i više se bavimo onim šta ono znači drugima, umesto da osećanja koristimo kao putokaz ka svrhovitom životu

Mia Popić, psihoterapeutkinja

Čak se i patrijarh Porfirije „zamislio“ nad ovom rečenicom i izneo svoje tumačenje. „Ja sam i čitavu pesmu i taj stih razumeo na sledeći način: pokušavamo da budemo savršeni spolja – slavni, lepi, moćni, bogati i tako dalje, a onda dođe jedan mali kvar u našem životu. Dođemo u graničnu situaciju, kako to kažu mudri ljudi danas, i onda shvatimo da od svega toga spolja nema nikakve pomoći“, naveo je patrijarh u besedi povodom Nedelje pravoslavlja u Hramu Svetog Save na Vračaru.

„Prva asocijacija na ove stihove za mene je bila rečenica Sigmunda Frojda, ‘Što je čovek besprekorniji spolja, to je više demona u njemu’“, kaže Mia Popić, psihoterapeutkinja. „Čini mi se da pesma, i ceo Triptih na svojevrsni način kritikuje narcisokratiju u kojoj živimo u kojoj je imperativ življenja kontrola i optimizacija. Pokušavamo da kontrolišemo javnu sliku o sebi, upravljamo impresijom na društvenim mrežama i u stvarnosti tako da delujemo ‘noble’, pokušavamo da iskontrolišemo šta će drugi reći o nama, koliko uspeha ćemo imati. Kada bismo mogli, stavili bismo pod kontrolu i otkucaje srca, dezinfikovali bismo i njega da bude čisto, lepo i netaknuto.“

Odnos prema telu i životu koji zahteva da sve bude besprekorno i pod kontrolom u psihološkom smislu može biti odraz unutrašnjeg haosa i patnje, dodaje. Kao da spolja i kroz optimizaciju svega što radimo pokušavamo da uredimo svoj unutrašnji prostor. Baveći se formom, pokušavamo da sredimo suštinu. Što više to radimo, sve više patnje osećamo, i ako sebi dozvolimo da spoznamo tužnu dušu i uplašen um u zdravom telu, tada je najhrabrije da postavimo sebi pitanje: šta ćemo sad?

„A ono što može biti sledeće jeste bavljenje zdravljem na holistički način, tj. bavljenje i svojom dušom bez jednostavnog oslanjanja na ideju da će u zdravom telu biti i zdrav duh, jer neće“, kaže psihoterapeutkinja za Nedeljnik.

Jedno od pitanja je „teror“ ili imperativ da se bude zdrav, kao i teror mladosti i lepote, a sa druge strane imate ljude koji nemaju zdravstvenu knjižicu, zdravstveni sistem koji nije zadovoljavajući, ljude koji ne mogu da plate lečenje. Čini se, objašnjava Mia Popić, da stihovi pesme adresiraju dva različita pristupa zdravlju. Jedan je taj „teror“ fizičkog zdravlja i brige o sebi gde pokušavamo svoje telesne procese da optimizujemo kao što to pokušavamo sa životom generalno. Drugi je onaj gde dajemo poverenje telu da će raditi svoj posao i nadamo se najboljem.

Ova pesma se bavi univerzalnim egzistencijalističkim temama u lokalnom kontekstu, mišljenja je Iva Branković, psihoterapeutkinja. „Meni pesma In corpore sano, posebno u kontekstu Triptiha u okviru koga je snimljena, upravo govori o tom izazovu – kako biti autentičan i ostvaren u svetu, koji često postavlja preterano naglašene i nepotrebne zahteve kao što je teror fitnesa, lepote i mladosti. Ljudi pokušavaju da se uklope u društvene uloge oponašajući jedni druge i ponavljajući radnje koje vode društveno poželjnim ishodima, ali na kraju ne osećaju ispunjenje jer se na taj način ponekad udaljavaju od svojih autentičnih potreba i želja. To je univerzalni problem, a lokalni kontekst provlači se kroz simboličnu rečenicu ‘nemam knjižicu’, koja oslikava specifičnu apsurdnost zahteva da budemo zdravi i fit u našem društvu.“

Egzistencijalizam, dodaje ona, u oblasti mentalnog zdravlja ima i te kakav značaj jer se bavi ključnim pitanjima identiteta – ko sam ja, koja je moja svrha na ovom svetu i šta znači živeti dobar život? Mi odavno znamo da identitet nije urođen i nepromenljiv već predstavlja dinamičko svojstvo, koje se menja u zavisnosti od mnogo faktora: vrednosti, klase, roda, kulturoloških uticaja i sl. Socijalni identitet je važan deo identiteta, a odnosi se na to kako sebe doživljavamo u društvenom kontekstu kroz različite uloge iz privatne (majka, sestra, prijateljica, žena, supruga i sl.) i profesionalne sfere (umetnica!).

Mentalno zdravlje osobe može biti određeno merom u kojoj osoba ima utisak da adekvatno i svrhovito živi, odnosno, u kojoj meri su njene potrebe i potrebe okruženja zadovoljene kroz njene društvene uloge i ponašanje. Zadovoljstvo obavljenim ulogama zavisiće od naše procene kako ih obavljamo, ali i od očekivanja koja društvo pred nas postavlja.

Maksima „U zdravom telu, zdrav duh“ (Mens sana in corpore sano) provlači se i kroz pesmu i izaziva preispitivanje – kakva je veza našeg tela i uma, da li smo „zdravi u glavi“ jer ako „sve polazi iz glave“, šta ćemo kada je ta veza pokidana? U kojoj meri su u vezi zdravo telo i zdrav duh, jer telo može biti zdravo a duh „slab, tužan, uplašen…“, kako poručuje i Konstrakta.

Ljudi pokušavaju da se uklope u društvene uloge oponašajući jedni druge i ponavljajući radnje koje vode društveno poželjnim ishodima, ali na kraju ne osećaju ispunjenje jer se na taj način ponekad udaljavaju od svojih autentičnih potreba i želja. To je univerzalni problem, a lokalni kontekst provlači se kroz simboličnu rečenicu ‘nemam knjižicu’, koja oslikava specifičnu apsurdnost zahteva da budemo zdravi i fit u našem društvu

Iva Branković, psihoterapeutkinja

„Možda bi bilo ispravnije reći: u svesnom telu zdrav duh. Problem je što se većina nas telom bavi kao da je to još samo jedan projekat koji treba izbrusiti i doterati. Bavimo se telom kao objektom, a ne kao domom u kom živimo“, kaže Mia Popić i objašnjava da su telo naša osećanja, a osećanja nam mogu poslužiti kao putokaz šta nam je u životu važno. Na primer, ako se naljutimo, to je znak da su možda narušene neke naše vrednosti i da tim povodom treba nešto da uradimo; ako smo tužni, to je znak da se suočavamo sa gubitkom i da nam treba podrška itd. Osećanja nam šalju poruke iz tela i kada bismo više osluškivali svoje telo, i naš duh bi bio zdraviji.

„Osećanja su, međutim, proterana iz narcisokratije u kojoj živimo gde treba da budemo jaki, čvrsti, lepi i uspešni i upravo takvo treba da bude i naše telo. I ono je za pokazivanje, a ne za osluškivanje“, naglašava.

A šta je dobar balans tela i duha? Kako ako ti nije dobro u mislima, ako nisi „sređen“, ako si psihički loše, to utiče na ceo organizam? A kada je i obrnuto, deluje na psihu. I koliko je važno da osluškujemo i jedno i drugo?

„Kada smo se otcepili od svog tela i ne osluškujemo šta nam ono kroz osećanja govori, onda smo se otcepili i od svoje svrhe i smisla, a rekla bih i duše. Tada našim životom vladaju glava i razum, a osećanja i signali koji dolaze iz tela ostaju prigušeni. Onda je život puki plan i program kog se držimo negirajući svoju unutrašnjost“, kaže Mia Popić. Izbor da ovako živimo a da povremeno ne zastanemo i zapitamo se: Šta ćemo sad?, dodaje, put je fizičkog i duhovnog urušavanja. „To je onaj život koji možda na slikama izgleda besprekorno, a iznutra je obojen očajem i patnjom.“

Kako ova veza duha i tela utiče na kreativnost, sposobnosti, rad, stvaranje, ne samo kod umetnika već i kod svih ljudi? Slušajući Konstraktin stih „Umetnica mora biti zdrava“, Mia Popić kaže da joj je prva pomisao bila rečenica Silvije Plat: „Kad ste ludi, zauzeti ste ludilom – sve vreme… Kad sam bila luda, to je sve što sam bila.“

Iako je stereotip o „ludom umetniku“ sveprisutan, istraživanja iz domena psihologije umetnosti kažu suprotno – ako su neki stvaraoci patili od mentalnih poremećaja, najvrednija umetnička dela stvarali su u fazama remisije, kada su bili zdravi. U prilog tome govore i rezultati istraživanja koja se bave vezom bipolarnog afektivnog poremećaja i umetničkog stvaralaštva. U jednom od takvih istraživanja stvaraoci su procenjivali u kojim fazama je njihov rad najplodniji. Rezultati pokazuju da se vrhunac kreativnosti ispoljava tri-četiri meseca pre ili posle manično-depresivnih epizoda, navodi Mia Popić. „Dakle, umetnica zaista mora biti zdrava, ali ne samo u telu nego i duši jer je to preduslov sposobnosti za rad i stvaralaštvo.“

Nekada stvaranje i kreativnost potiče iz umetnikove patnje (to ne znači da i dalje ne bi trebalo da ima zdravstvenu knjižicu, samo se prisećamo patnji nekih velikih umetnika a koje nisu uvek bile ljubavne prirode).

Umetnička patnja može biti inspiracija za kreativni rad, ali umetnička dela svakako nastaju onda kada je prisutna motivacija za rad, što je karakteristika zdravog stanja. Veza između kreativnosti i depresije može da postoji, a ono što znamo iz psihologije umetnosti jeste da je zajednički činilac kod oba stanja sklonost ka ruminaciji i ruminativnom stilu razmišljanja. Ruminacija predstavlja repetitivno razmišljanje o simptomima, uzrocima i posledicama određene pojave i svojstvena je depresivnoj simptomatologiji. „Depresija gotovo uvek u sebi sadrži egzistencijalističke teme, tj. pitanja svrhe i smisla kao što su: Šta je smisao života?; Da li išta daje životu smisao?; Čemu sve ovo?; Zašto smo ovde?; Poreklo života?; Šta je suština života?; Šta je svrha našeg života?; U čemu je vrednost života?; Kakav život je vredan življenja?; Zbog čega živimo?… Čini mi se da egzistencijalna pitanja koja su svojstvena depresiji pojačavaju samorefleksiju i na svojevrstan način doprinose kreativnom procesu“, kaže psihoterapeutkinja.

Pričalo se mnogo o pesmi prethodnih dana, a Iva Branković kaže da kada je razgovarala sa jednom osobom dobila je sledeće pitanje: „Okej, ali šta Konstrakta nudi ako je sve ovo što radimo i što nam se dešava besmisleno?“

To pitanje je uznemirujući element za ljude kada je ova vrsta muzike u pitanju jer ona ne nudi direktne odgovore niti teži da umiri i prosto zabavi. „Iako ne budi samo prijatne senzacije, ovakva umetnost je veoma važna, može se čak reći i terapijska jer predstavlja prostor za prepoznavanje nelagode koju nosi savremen život kao univerzalnog osećanja koje delimo sa velikim brojem ljudi. Prepoznavanje da nismo sami je važno jer lakog odgovora nema i svako traga za sebe, nekad samostalno ili u razgovoru sa bliskim ljudima, nekad kroz prepoznavanje u muzici i umetnosti, a nekad kada je previše teško uz stručnu pomoć.“

Važno je reći, dodaje naša sagovornica, da u pesmi postoji nekoliko divnih stihova, koji se retko citiraju ovih dana, a veoma su važni jer predstavljaju neku vrstu odgovora, ili tačnije smernice u kom pravcu bi odgovor mogao da leži: „Letnjeg dana jarke boje; Suknje moje na mom telu, suknje moje, pas i ja; Šetamo nas dvoje, brojimo korake; Suknja ide oko noge moje, mi šetamo i to je sve; I ne mora bolje, srce samo kuca.“

Savremen život podrazumeva da moramo stalno da vagamo kako da budemo dovoljno dobri i sebi i drugima. Način da u tom vaganju budemo što više autentični leži u sposobnosti da prepoznamo protivrečnosti koje dolaze iz okruženja i oslušnemo sebe, odnosno da budemo što je više moguće u sadašnjem trenutku i „damo poverenje“ svom telu i sebi, zaključuje Iva Branković.

„Takođe, važno je da ne propustimo da primetimo sve ono lepo što život donosi, a što ne proizlazi nužno iz društvenih očekivanja i uloga. Možda je to htela Konstrakta da kaže, možda nije, ja bih volela da jeste jer je beskrajno važno za mentalno zdravlje. Svakako je to rekla profesorka Lori Santos sa Harvarda, koja se bavi proučavanjem sreće, kada je odgovarala na pitanje šta je svrha života: ‘Miris kafe ujutru. Voleti svoju decu. Seks, bele rade i proleće. Sve dobre stvari u životu. To je to.’“

1 KOMENTAR

  1. Dajem poverenje, neka kuca… Moramo dati poverenje Bogu jer sve što nam je zaista potrebno funkcioniše dobro samo od sebe… Zbog toga naše brige treba da budeu umanjene i naši napori da sve držimo pod kontrolom. I naravno, ako se već trudimo, trebamo se truditi da imamo zdrav duh koji je u saglasnosti sa zdravim telom – da ulažemo u biće, a ne da ulažemo u sliku – image, jer nas to vodi u očaj. Naravno na kraju tog pogrešnog puta je pitanje: A šta ćemo sad? i šansa za novi ispravni početak.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime