“Pita me Tankosić da li da pusti neke mladiće u Bosnu. Pa pusti ih…”: Kakva je Apisova uloga u Sarajevskom atentatu

0
wikimedia commons

Kao i za mnoge druge događaje u životu, uloga pukovnika Apisa u Sarajevskom atentatu je nejasna i kontradiktorna.

Sudeći po arhivama koje je sakupio Dedijer iz arhiva procesa protiv atentatora koje su vodile austrougarske vlasti, Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović su pre atentata bili u Srbiji gde su dobili oružje za atentat od Milana Ciganovića, bliskog Apisovog saradnika i člana Crne ruke.     

Navodno im je, poslednjeg dana pred polazak u Bosnu, Ciganović u bašti pred kafanom na Zelenom vencu predao šest bombi i četiri revolvera napunjena sa po sedam metaka, četiri puna magacina sa po šest metaka i cijanid da se posle atentata otruju.         

 U istrazi koja se vodila posle atentata, želju da vidi trojicu atentatora izrazio je i Vojislav Tankosić, takođe bliski Apisov saradnik i član Crne ruke.          

 Princip, Grabež i Čabrinović su pre toga većali o tome ko će poći do Tankosića.

Princip je bio protiv toga da se šalje Čabrinović, jer je bio suviše pričljiv i nije umeo da se ponaša.         

Tako je izbor pao na Grabeža, budući da je Princip tom prilikom odlučio da ne ide u posetu Tankosiću.         

Nije mogao da zaboravi uvredu koju mu je naneo 1912, kad nije hteo da ga primi u komite.           

U istrazi je Grabež detaljno opisao tu posetu Tankosiću negde na Vračaru.        

Dodatno, u prilog tezi da je Apis imao veze sa Mladom Bosnom ide i činjenica da je Vladimir Gaćinović, ideolog Mlade Bosne, bio član Crne ruke broj 217 u grupi 203.      

Među piscima koji odgovornost pripisuju Srbiji podeljena su mišljenja o tome ko je u Srbiji prvenstveno odgovoran za zaveru.   

Ime tadašnjeg prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića pomenuto je u više navrata, kao i ime njegovog brata princa Đorđa i srpskog poslanika u Rusiji Miroslava Spalajkovića.           

Ali većina istoričara, kako „revizionista“ tako i „antirevizionista“, smatra da je stvarna snaga koja je stajala iza atentatora bilo srpsko tajno društvo „Ujedinjenje ili smrt“, među neprijateljima poznato kao Crna ruka.           

Jedna grupa jugoslovenskih istoričara, među kojima je i D. Stojadinović, optužuje Apisa da je hteo da izazove međunarodne komplikacije i tako prouzrokuje pad dinastije Karađorđevića.           

Rusija je takođe optužena kao podstrekač, jer je ona 1914.  bila najbliži saveznik Srbije.           

Neki tvrde da je cilj ruske politike bio da se izazove rat kako bi se Rusija mogla osvetiti Austrougarskoj za poniženja koja je pretrpela 1908. i 1913. godine.           

Nekoliko autora je iznelo tvrdnju da su ruski Generalštab i ruska tajna policija Ohrana stajali kao pokretačka snaga iza pukovnika Apisa.           

Nekoliko drugih pisaca natuknulo je da je mađarski predsednik vlade grof Ištvan Tisa bio u dosluhu sa Apisom.           

Miloš Bogićević, uporni branilac teze da je Srbija, a preko nje i Rusija, odgovorna za Sarajevski atentat, iskoristio je pisanje Mustafe Golubića i Pavla Bastajića o sastanku u francuskom Tuluzu, pa je u svojoj knjizi o Solunskom procesu tvrdio da je Pavle Bastajić izjavio da se sastanak održao u drugoj polovini januara 1914, da su sastanku prisustvovali samo Gaćinović, Mehmedbašić i Golubić, da je ideju za sastanak dao Vojislav Tankosić, uz odobrenje Apisa, da je glavni cilj sastanka bio pripremanje atentata na Franca Ferdinanda posle kojeg bi usledili drugi atentati na civilne i vojne funkcionere Habzburške monarhije.           

Gaćinović je umro 1917. godine.           

Ni u pismima ni u članku o Sarajevskom atentatu, nijednom rečju ne pominje sastanak u Francuskoj.           

Od svih učesnika, Mehmedbašić je najviše govorio o dešavanju u Tuluzu, ali se njegova sećanja ne podudaraju sa onim što iznosi Miloš Bogićević.           

Mehmedbašić je 1937.  godine odgovorio na pitanja italijanskog istoričara Albertinija i izjavio da Bastajić nije ni došao na taj sastanak sa Golubićem i njim, već da je bio samo Gaćinović.           

Na sastanku su razmatrane razne mogućnosti, između ostalog i atentat na Franca Ferdinanda, ali navodno je najveći značaj pridavan atentatu na Poćoreka.           

U svom ultimatumu od 23. 7. 1914, Austrougarska je optužila „Narodnu odbranu“, a ne „Ujedinjenje ili smrt“, kao glavnog pokretača Mlade Bosne.           

Grupe mladobosanaca delovale su još od 1904, a organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ počela je sa radom 1911. godine.           

Principova grupa se ideološki razlikovala od organizacije „Ujedinjenje ili smrt“: mladobosanci su se zalagali za jugoslovensku državu bez verske i nacionalne netrpeljivosti i u svojim redovima su imali i muslimane i Hrvate.           

„Ujedinjenje ili smrt“ u članu 1 svog ustava kao cilj navodi „ujedinjenje srpstva“ i da član može biti „svaki Srbin bez obzira na pol, veru, mesto rođenja…“.           

U članu 7 se govori da Vrhovnu centralnu upravu čine članovi iz Kraljevine Srbije i jedan delegat iz svih srpskih pokrajina: 1) Bosne i Hercegovine, 2) Crne Gore, 3) Stare Srbije i Makedonije, 4) Hrvatske, Slavonije i Srema, 5) Vojvodine, 6) Primorja.           

Zakletva se polagala pred krstom.           

Malobabić nije prenosio oružje za potrebe atentata (kako je uobičajeno činio za agente iz svoje službe) već su to učinili sami atentatori.           

Princip i drugovi koristili su revolvere tipa „brauning“ a ne „nagane“ za čiju nabavku su pronađeni računi prilikom istrage protiv pukovnika Apisa.           

Postoje tvrdnje da je Malobabić dobio zadatak da spreči atentat, da je stajao ispred Gradske većnice pored Grabeža i izvršio uticaj na njega da ne upotrebi oružje.           

Dedijeru se, međutim, „čini da se Apis nije nadao da će Princip i drugovi uspeti da ubiju Ferdinanda, nego da je smatrao da će već i sam pokušaj atentata otežati Pašićeve odnose sa Austrougarskom i tako oslabiti njegov položaj“.           

On je do ovakvog zaključka došao na osnovu više istorijskih izvora.           

U svojoj knjizi o ubistvu Ferdinanda, istoričar Stanoje Stanojević je zapisao: „Dimitrijević i Tankosić nisu, međutim, o svemu tome nikome ništa govorili, niti su ma šta o tome i kome saopštavali.           

Tek 15. juna sazvao je Dimitrijević sednicu Glavnog odbora organizacije Ujedinjenje ili smrt, i saopštio da su on i Tankosić poslali u Bosnu ljude da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda, i naveo je razloge koji su ga rukovodili da to učini.           

Kao najvažniji razlog navodio je fakt da prestolonaslednik Ferdinand hoće da izazove rat, i da će njegovim uklanjanjem rat biti sprečen.           

Gotovo svi članovi Odbora ustali su protiv izvršenja ove namere, i povodom tog otvorila se duga i veoma živa debata.           

Naposletku, na navaljivanje drugova, Dimitrijević pristane da opozove sve i da javi u Sarajevo da se atentat ne izvrši.           

Izgleda da je on u tome pravcu nešto i pokušao, ali je ili bilo već dockan, ili ga atentatori u Sarajevu nisu hteli slušati.           

Stvari su pošle svojim sudbonosnim tokom.         

Dedijer primećuje, međutim, da je Stanojević bio naklonjeniji tezi presude u Solunskom procesu o čemu će biti reči kasnije, „nego objektivnoj istini“.           

Drugo svedočenje u prilog tezi da je Apis znao za atentat, ali nije verovao da može da bude izvršen, pronađen je u tekstu bivšeg pukovnika Čede Popovića koji je u časopisu „Nova Evropa“ (XXV/8, 26. 7. 1932) tvrdio da organizacija „Ujedinjenje ili smrt“, kao takva, nije imala udela u atentatu; drugo, da pukovnik Apis nije učestvovao u organizovanju zavere, nego da je to delo bosanskih omladinaca, koji su se obratili Tankosiću za pomoć; treće, da je pukovnik Apis pokušao da zaustavi Principa i Grabeža.

U potvrdu ove svoje teze, Popović navodi šta mu je pukovnik Apis rekao o atentatu u razgovoru 1915. godine:

„Bio sam ubeđen da je projektovani manevar u Bosni pretekst za upad Austrije u Srbiju, na čelu s glavnokomandujućim austrijske vojske, prestolonaslednikom Francom Ferdinandom.           

I ja sam u duši užasno strahovao od toga…           

A ti znaš da je, po nesreći, tada u zemlji vladalo isuviše zaoštreno stanje u pogledu političkih, unutarnjih, borbi.           

Kakva je bila naša vojnička situacija, to ti je poznato: mogli su pustiti samo jednu-dve konjičke divizije u Srbiju pa ne bi imao ko da ih zaustavi.           

Dok bi naše trupe pristigle iz južnih krajeva, Srbija bi bila pregažena.         

 Ceo svet, pa i sami mi, našli bismo se pred svršenim činom, I zato, kada je kod mene došao jednog dana u kancelariju Tankosić, i rekao: ‘Ima nekih mladića Bosanaca, dosadiše mi moleći da im dopustim da odu u Bosnu, hoću li da ih pustim? – ja sam doista toga trenutka, ne razmišljajući dalje, kazao: Pa, pusti ih! Tankosić mi je tada rekao da ti mladići, po dogovoru sa drugovima iz Bosne, hoće da pokušaju nešto protiv Ferdinanda.           

Pravo da ti kažem, toga sam trenutka pomislio da je nemoguće da takav atentat uspe, i da možda neće ni doći do njega.           

Pretpostavljao sam da će austrijski prestolonaslednik biti tamo čuvan i osiguran da mu se ne može ništa dogoditi; u najboljem slučaju, da može doći do kakva incidenta, koji bi za njega i njegovu okolinu bio jedan memento, te da uvide da je opasno napadati na Srbiju.           

U svakom slučaju, nisam mogao pretpostaviti ni u snu da takav atentat može biti povodom za rat protivu Srbije…“

Popović kaže da mu je pukovnik Apis, govoreći o svojim pokušajima da zaustavi atentatore, o tome izričito rekao: „Ipak, kada sam, posle nekog vremena, razmislio malo više o toj stvari, rešio sam da pokušam da se prebačeni mladići vrate, i da se na svaki način spreči atentat. Taj pokušaj učinjen je preko četnika Đure Šarca.           

Bilo je dockan. Atentatori, kako ova dvojica što su otišli iz Srbije, tako i oni koji su se zatekli u Sarajevu, nisu hteli da čuju za to…“

Tačnost ovoga Popovićevog kazivanja upotpunjuje činjenica da je Danilo Ilić, mladobosanac, čovek koji se smatra tehničkim organizatorom Sarajevskog atentata, otputovao u Bosanski Brod odmah pošto je 15. juna prebacio bombe i revolvere iz Tuzle u Sarajevo.           

O tome je Ilić opširno govorio kako u istrazi, tako i na suđenju. Ipak, najveću sumnju na tvrdnju da je Apis organizovao atentat baca način na koji je atentat izvršen.           

Dr Mile Bjelajac u predgovoru reizdanja knjige Apisovog sestrića Milana Živanovića postavlja i pitanje „da li bi, da je on zaista organizator atentata, i da je želeo da to uspe, pre poslao proverene borce iz ratova kao atentatore, a ne grupu nespretnih đaka koji su tek uzeli oružje u ruke te ispucali nekoliko metaka?“.         

***

Iz knjige “APIS I CRNA RUKA – NAJOZLOGLAŠENIJI SRPSKI ZAVERENIK”, druge knjige iz hit edicije “Senke nad Balkanom”. Edicija od pet knjiga se sada po specijalnoj ceni može naručiti na sajtu Nstore.rs

Pogledajte još ponuda iz Velike letnje akcije