“Maksi-suđenje” koje je 13. januara otpočelo u bunker-sudu Lamecija Terme, u okrugu Katancaro najsiromašnije italijanske pokrajine Kalabrije, dobar je povod da promislimo na temu mafije i njenih različitih sastavnih delova – ’Ndrangete (kalabrijska mafija), ali i Koza nostre (Sicilija), Kamore (Napulj) i Sakra korona unite (Apulija).

Scenografija je impozantna: 355 optuženih, 438 tačaka optužnica, 600 advokata, 30 fizičkih stranaka u postupku, novinari iz čitavog sveta koji užurbano rade u ogromnom prostoru kol-centra koji zauzima 3.300 kvadratnih metara i za ovu svrhu je pretvoren u ultrapovezanu i obezbeđenu sudnicu. U ovom monumentalnom pozorišnom komadu tužilaštvo, otelotvoreno u liku tužioca Nikole Graterija, namerava da otkrije veze ’Ndrangete s politikom, slobodnim zidarstvom – koje se izgleda koristi za uspostavljanje kontakta s lokalnim elitama – i poslovnim svetom. Optužbi ne manjka: zločinačko udruživanje, ubistva, iznuđivanje, zelenaštvo, pranje novca, pronevera javne imovine… Ovo suđenje kulminacija je četvorogodišnje istrage koju su obeležile pretnje smrću upućene tužiocu (koji živi pod pojačanom zaštitom) i nosi naziv “Rinascita-Scott” – rinascita, “preporod”, u nadi da će se pokrajina osloboditi mafije; i “Scott” u počast Zibenu Vilijamu Skotu, agentu Federalnog istražnog biroa (FBI) koji je preminuo 2015. godine i koji je Grantiju pomogao da otkrije veze između kolumbijskih kartela i ’Ndrangete.

Tužilac je 13. januara ustao rano. Govoreći pred kamerama u 8.30, naglasio je da se proces mora voditi velikom brzinom (pre svega kako bi se izbeglo zastarevanje) i pozvao javnost da pravosudne organe i snage reda tretira kao “ljude kojima se može verovati”. Međutim, dok je ovo izgovarao, u mislima su se rojile brojne slike. Bezbroj nejasnih i zbunjujućih slučajeva, statistika, skupštinskih izveštaja (prvi posvećen mafiji datira još iz 1876. godine), čitave galerije likova, heroja, delinkvenata, magistrata; toliko isečaka iz istorije Italije, zemlje u kojoj Komisija za borbu protiv mafije ima stalnu funkciju od 1962. godine, uz nekoliko katedri koje se bave ovim fenomenom (na Univerzitetu u Paviji, Rimu itd.).

Da bi borba protiv kriminalne organizacije bila efikasna, potrebno je biti svestan duboko ukorenjenih uzroka njenog postojanja, njenih vrednosti, njenog simboličkog univerzuma, pravnog poretka u koji je ugrađena; jednom rečju, njene kulture

Teško je ne prisetiti se scena sa drugog “maksi-suđenja”, onog protiv Koza nostre u Palermu 1986–1987. godine, prvog suđenja te vrste u kom je država pokazala istinsku spremnost da interveniše i koje je okončano veoma oštrim kaznama (ukupno 2.665 godina zatvora). Konačno, prisetimo se i košmarnih scena mafijaškog odgovora na to suđenje: čitav jedan deo sicilijanskog auto-puta raznet je 23. maja 1992. godine uz pomoć pet stotina kilograma eksploziva u napadu u kom su ubijeni sudija Đovani Falkone, njegova supruga i njegova tri telohranitelja. Ova tragedija i dan-danas predstavlja važan događaj u italijanskoj istoriji. Nakon tog “maksi-napada”, država je značajno pojačala borbu protiv mafije. Koza nostra je postepeno digla ruke od strategije spektakularnog nasilja, pa je pod vladavinom novog “bosa” Bernarda Provencana (1995–2006), koji je nasledio Salvatora “Tota” Rinu, usvojila strategiju poniranja: delujući iz najvećih dubina.

Iako je izvanredan karakter ovih suđenja istakao snagu države i njenu odlučnost da se lati svog represivnog arsenala, postavio je i mnoga pitanja: kako i kada će se suđenje “Rinascita-Scott” okončati (suđenje u Palermu trajalo je, uzimajući u obzir sve jurisdikcije, gotovo pet godina)? Koliko optuženih će na kraju biti osuđeno i na koje kazne? Koje će biti ekonomske i političke posledice? I iznad svega: šta je uopšte mafija?

Za Đuzepea Pitrea, “značenje koje je ova reč poprimila gotovo je nemoguće definisati (1)”. Ovaj stručnjak za sicilijansku narodnu tradiciju skreće pažnju na “mafijaški senzibilitet”, tj. na određenu viziju života, pravila ponašanja i metoda dolaska do pravde izvan okvira zakona i države. Pisac Leonardo Saša je 1960. godine u Danu sove Koza nostru odredio kao “sistem koji upravlja interesima uspostavljanja i održanja moći klase koju (…) možemo definisati kao buržoasku; klase koja se ne rađa i ne razvija u vakuumu države, već u samoj njenoj unutrašnjosti. Mafija je, ukratko, samo parazitska buržoazija, buržoazija koja ne preduzima, već samo eksploatiše” – istovremeno afirmišući ono što i on sam naziva “mafijaškim senzibilitetom” (2).

“Mafija je planina govana!” Ova rečenica, toliko puta uzvikivana i ispisivana po gradskim fasadama, iskazuje jednu legitimnu osudu. Osuda, ipak, nije dovoljna da bi se razumela priroda ovog fenomena i da bi se protiv njega moglo boriti. Ako je mafija planina, ona je pre svega planina robe – cigareta, falsifikovanih proizvoda, droge, oružja, novca… – koju je uspela da prigrabi, pre svega pomoću nasilja i korupcije. Odavno se razvila i poprilično kompetentna “preduzetnička mafija (3)”, koja zna kako se upravlja, organizuje, gomila i u kojoj svi imaju svoje mesto: šefovi, supervizori, ambasadori, saradnici, saveznici, proizvođači, dobavljači, klijenti, potrošači. Mafija donosi i nameće sopstvene zakone, pravi kompromise, stupa u pregovore, organizuje posredovanja. Ona je poput druge države koja je rođena i procvetala iz pukotina prve.

Zbog toga je neophodno razumeti “razloge postojanja mafije (4)”. Ovaj izraz, koji neki smatraju samozadovoljnim, možda i zvuči skandalozno. Međutim, da bi borba protiv kriminalne organizacije bila efikasna, potrebno je biti svestan duboko ukorenjenih uzroka njenog postojanja, njenih vrednosti, njenog simboličkog univerzuma, pravnog poretka u koji je ugrađena; jednom rečju, njene kulture.

Ujedinjenje Italije 1861. godine dovelo je do nastanka bolnog i trnovitog “južnog pitanja”. Nerazvijenost juga zemlje (Mezođorno) defakto ga je unutar nove države postavilo u podređeni položaj. Ova početna fraktura prerasla je u zjapeću protivrečnost već u ranim danima jedinstva, uspostavivši raskorak u procesu privrednog, političkog i građanskog razvoja ove mlade nacije, kao dva organizma koja prolaze svaki kroz svoju evoluciju. Severna buržoazija, čije su pokrajine sopstvenu privredu razvile kroz kontakt s komšijskim zemljama, ubrzo je zauzela hegemonu poziciju.

Na Jugu, gde su privreda i infrastruktura bile na mukama, posednička klasa u svojim rukama ima zemljište i pribojava se da će joj moć ugroziti seljačke pobune i ustanci. Otuda je bilo sasvim prirodno da će se ova klasa okrenuti mafiji, u to doba organizovanoj u nekoliko naoružanih bandi, za odbranu svog zemljišta i učvršćivanje dominacije. Ove kriminalne grupe već su se borile protiv Đuzepea Garibaldija, italijanskog “oca nacije”, i njegovog obećanja da će preraspodeliti zemlju seljacima: mafija je tada služila kao oružana ruka latifundista (krupni zemljoposednici) i uspešno je sprečila preraspodelu.

U vreme ujedinjenja, Jug je bio podeljen između latifundista i mafije s jedne strane, i seljaka i sitnoposednika s druge strane. Novostvorena država izazvala je nezadovoljstvo nametanjem poreza i vojnog roka, koji je siromašnim porodicama uskratio dragocenu mogućnost rada u polju. U činu uspostavljanja svog vrhovnog autoriteta, država je neposlušne pokušala da ubedi slanjem karabinijera, organa stranog lokalnoj kulturi. Sve to doprinelo je jačanju mafije i njenoj legitimizaciji među delom stanovništva.

Iako nije široko poznata poput sicilijanske Koza nostre i napuljske Kamore, kalabrijska mafijaška organizacija ’Ndrangeta jedna je od najmoćnijih. Njen uticaj na privredu i politički život, i samim tim kontrola koju je uspostavila nad ogromnom teritorijom, sada je predmet istorijskog sudskog procesa

U obredu inicijacije koji svaki novi član ove kriminalne organizacije mora da prođe možemo uočiti izvestan idealizam, promociju različitih kvaliteta: hrabrosti, izvrsnosti, zasluge, junaštva, moralne vrline, isticanja, časti (5). Mafijaška kultura obuhvata principe koji nalikuju tradicionalnim i narodnim vrednostima koje prevladavaju na jugu zemlje i sežu do davnina. Mafija ove vrednosti koristi tako što ih iskrivljuje i prilagođava ih sopstvenoj stvarnosti, sopstvenoj svrsi.

Ukorenjena u arhaično tlo, ’Ndrangeta je decenijama prolazila kroz brojne mutacije, kao i mnoge druge kulture i supkulture. Zaštićena lavirintom gustog žbunja planinskog masiva Aspromonte, ova organizacija se sve do 1980-ih godina bavila reketiranjem i otmicama. Uspon tržišta droge transformisao ju je u međunarodnu holding kompaniju za kriminal i trgovinu kokainom, a da nije promenila svoja pravila i vrednosti. Otuda sebe predstavlja kao amalgam u kom koegzistiraju arhaizam i modernost, tradicija i inovacija, primitivna liturgija i korporativna kultura. Njeni obredi inicijacije ostaju nepromenjeni (prečišćavanje mesta, kvaziezoterijske formule, razmena krvi), ali je, s druge strane, njeno osoblje “moderno”: kako bi sakrili plodove svojih aktivnosti na internetu koriste se najnovijim digitalnim tehnologijama (6).

U mafijaškoj kulturi zatvor igra središnju i stratešku ulogu. Ovaj poligon za testiranje služi i kao mesto podučavanja, na kom se izučavaju pugnali, cuteddi e bastuni (“pesnice, noževi i motke”) i dobijaju titule koje omogućavaju probijanje u redove nalogodavaca. Reč “Ndrangeta” (ili “Ndrangita”) referiše na grčki red anér agathos: organizacija sebe vidi kao udruženje “savršenih muškaraca” koji zauzimaju teritoriju ’ndrine (klana ili porodice). Međutim, paradoks kalabrijske organizacije, koju i zbog samog imena optužuju za mačo-kulturu, leži u tome što u njoj simbolička figura majke, kohezivni faktor porodice i klana, ’ndrina, igra centralnu ulogu. Vođa klana naziva se “il mamma santissima”, “presveti majka”, onaj koji drži grupu na okupu. Za razliku od Koza nostre i Kamore, iz redova ’Ndrangete potiče veoma mali broj pokajnika i saradnika pravosudnih organa. Štaviše, ispraznivši u velikoj meri gradove i sela od muškaraca, uzastopni migracioni talasi s Juga – najzastupljeniji u Kalabriji – zapravo su ženama pružili moć organizovanja društvenog prostora, u dvostrukom nedostatku i očeva i države. Tu se krije ključ za razumevanje dubine korena ’Ndrangete i zapleta do kojih njene aktivnosti dovode.

Da bi se ova realnost mogla razumeti, potrebno je odbaciti stereotipne i reduktivne predstave, poput onih da se mafija svodi na prestupništvo koje samo zahteva policijske i sudske mehanizme i akcije; ili onog da je mafija fenomen u potpunosti stran volji masa, budući da su ljudi dobri, kako nalaže izvesni neoromantizam koji ne čini uslugu kritičkom razmišljanju; ili onog da je mafija vrsta fatalnog oboljenja, odnosno da je neizbežna i da se povodom nje ništa ne može učiniti (7).

Da li će se mafija prevazići? Pravo pitanje nije da li će mafija na kraju nestati, jer, kako je sudija Falkone izjavio, “mafija je ljudski fenomen; poput svih ljudskih fenomena, ona ima svoj početak, razvoj i, samim tim, imaće i svoj kraj”. Ali kada i kako? Iluzorno je zamišljati da će joj na kraj stati spektakularna suđenja i hapšenja, koliko god ona bila potrebna i korisna. Falkone je rekao i sledeće: “Ako želimo da se protiv nje borimo efikasno, ne smemo je pretvarati u čudovište. Ona nije ni hobotnica ni rak. Moramo da priznamo da je ona poput nas samih…”

U mafijaškoj kulturi zatvor igra središnju i stratešku ulogu. Ovaj poligon za testiranje služi i kao mesto podučavanja, na kom se izučavaju pugnali, cuteddi e bastuni (“pesnice, noževi i motke”) i dobijaju titule koje omogućavaju probijanje u redove nalogodavaca

Borba se uglavnom vodi oko pokušaja da se mafija spreči u puštanju korena. U tom pogledu, obrazovanje može da igra odlučujuću ulogu, a škola je idealno mesto za organizovanje “otpora”. Tužilac Grateri smatra da je ovo pre svega pitanje stvaranja “želje” da se ne postane mafijaš, odnosno vezivanja svega lošeg za mafijaške vrednosti”. “Ako bi mladi bili u stanju da poreknu njene vrednosti, svemoćna i misteriozna mafija iščezla bi poput noćne more”, izjavio je Paolo Borselino, još jedan sicilijanski sudija ubijen 1992. godine. To sasvim izvesno podrazumeva postojanje snažne i nepokolebljive države, zaštitnički nastrojene i bliže građanima – zato što mafija pomaže i podržava, uključujući i finansijski, porodice svojih članova koji su u zatvoru ili se nađu u problemima. Imajući u vidu stopu nezaposlenosti od 20,1% u Kalabriji (9,2% u Italiji) (8), zadatak koji stoji pred državom deluje pregolemo.

“Kako mislite da možemo da se borimo protiv mafije?”, upitao je jedan student Saverija Stratija. Kalabrijski pisac mu je odgovorio: “Želeo bih da primetim nešto što se tiče i mene samog. Mislim da svi mi, kao narod s juga, imamo mafijaški mentalitet, jer se svako od nas bavi svojim poslom, svojim plemenom, svojom porodicom. Svako od nas kada nešto traži – bilo da traži od institucije, ili od trgovca – želi da bude odmah uslužen. Mi i dalje nismo naučili da čekamo svoj red. Kako integrisati ovu bazičnu civilizacijsku i građansku praksu? Ovo je naizgled samo detalj, zar ne, ali sve dok nismo u stanju da stojimo u redu, mafija će nastaviti da cveta (9).”

***

ĐOVANI JERARDI je direktor altokrotonske sekcije kalabrijskog Instituta za istraživanje folklora i društva “Rafaela Lombardi Satrijani” i bivši gradonačelnik Petilije Polikaztro (Kalabrija).

Tekst je objavljen u novom broju Mond diplomatika na srpskom koji se dobija na poklon uz Nedeljnik

PREVOD: Matija Medenica

(1) Giuseppe Pitrè, La Mafia e l’omertà, Edizioni Brancato, Katanija, 2007.

(2) Leonardo Sciascia, Le Jour de la chouette, Flammarion, zbirka “GF”, Pariz, 2015.

(3) Pino Arlacchi, La Mafia imprenditrice. L’etica mafiosa e lo spirito del capitalismo, Il Mulino, zbirka “Contemporanea 2”, Bolonja, 1983.

(4) Koautorski, Le ragioni della Mafia. Studi e ricerche di “Quaderni calabresi”, Jaca Book, Milano, 1983.

(5) Na temu obreda inicijacije, up. Enzo Ciconte, Storia criminale. La resistibile ascesa di Mafia, ‘Ndrangheta e Camorra dall’Ottocento ai giorni nostri, Rubbettino, Soveria Mannelli (Catanzaro), 2008.

(6) Up. Nicola Gratteri i Antonio Nicaso, Fratelli di sangue. La ‘Ndrangheta tra arretratezza e modernità: da Mafia agro-pastorale a holding del crimine, Luigi Pellegrini Editore, Konzenca, 2006.

(7) Luigi M. Lombardi Satriani, “Il trionfo della mortificazione”, i Francesco Tassone, “Le letture separate”, u Le letture della Mafia, Qualecultura – Jaca Book, Vibo Valentia – Milano, 1989.

(8) Nacionalni institut za statistiku (ISTAT), Rim, 2020.

(9) Koautorski, Strati a Petilia, Stampa Due L, Mezoraka, 2014.